Kako kažu stara kazivanja iz Čumića i okoline, prota Stevan Sremac je na Prepolovljenje Pedesetnice 1792. godine završio sa podučavanjem prve grupe đaka u svojoj kući. U toj grupi je bilo tri đaka, skoro odrasla momka. Aćim Bekić iz Čumića, budući Protin naslednik i drugi učitelj škole u Čumiću, zatim Vasilije Božić, stariji sin marvenog trgovca Radoja iz Čumića. Vasilije je bio učesnik Prvog srpskog ustanka u kome je i poginuo pri oslobođenju Jagodine. NJegov mlađi brat Miloje Božić će iz Protine škole otići u Jugovićevu Veliku školu, a po okončanju srpskih ustanaka biće čuveni trgovac i ortak u poslu knezu Milošu. Treći beše Nikola Vukićević iz Svetlića, trgovac koji će sa Hadži Prodanom podići bunu 1814. godine i tom prilikom napisati čuvenu „Proklamaciju”. Po ugušenju bune Nikolu će sa bratom Aleksandrom Turci pogubiti.
Stevan je tu prvu grupu đaka počeo podučavati u februaru 1792. godine, prvog dana nedelje belog mrsa. U nedostatku hartije, vežbalo se pisati na nekoj daščici, prevučenoj tankim slojem voska ili se od baruta pravila smesa za pisanje. U kasnu jesen bi započela nova školska godina.
Dan Ćirila i Metodija se u Srbiji obeležava 24 maja. Ovaj dan je od 2019. godine postao državni praznik pod imenom Dan slovenske pismenosti. U selu Čumić tada je i dan njihove škole. Ovog maja će se obeležiti 233 godine postojanja najstarije narodne škole u Šumadiji. Godina više je protekla od potpisivanja Svištovskog mira između Turske i Austrije i završetka Kočine krajine. To je omogućilo povratak srpskih izbeglica u Šumadiju. Iz Srema put kuće su krenuli i stanovnici Čumića. Ka porušenim ognjištima koje je trebalo obnoviti, nisu se vraćali sami. Sa sobom su poveli i sveštenika iz Iriga Stevana Jovanovića da im bude duhovni pastir.
Budući Prota Stevan je u Šumadiju krenuo sa svojom porodicom. Stevanovi potomci će se takođe opredeliti za sveštenički posao, pa će se i oni, a i sam Stevan, u narodu prozvati Popovići. Prezime koje je doneo iz Iriga brzo će se u narodnom sećanju izgubiti.
Na levoj strani potoka Bukovca, skriveno u gorskoj nizini, ispod turskog puta koji je iz Kragujevaca vodio za Topolu, seljaci podižu u središtu prostranog atara Čumića svome svešteniku Stevanu (koga će sve više zvati Sremac) kuću sa tri odeljenja, u to vreme jednu od većih najboljih. U toj kući će Stevan krajem zime 1792. godine započeti da podučava i opismenjava decu Čumića i okoline.
Samo dva prekida u radu
Stevan u radu koristi Orfelinov bukvar, lakši i praktičniji. Izašao je 1776. godine i u manastirskim školama nije upotrebljavan. Ovaj bukvar sadrži i građansku azbuku, omogućava đacima da, kad je nauče, čitaju svetovne knjige. Pored religioznih štiva unosi i nešto građe iz nauke – istorije, zemljopisa i prirodnih nauka.
Tu je Stevan spremio i svog naslednika za učiteljski posao, darovitog mladića iz Čumića Aćima Bekića, koga je po nekim indicijama počeo podučavati još u Sremu za vreme Kočine krajine. Pred početak Prvog srpskog ustanka Bekić će podučavati decu u Čumiću. Među njegovim učenicima bili su Toma Vučić Perišić, koji će iz iz Čumića otići Karađorđu u Topolu kada započne ustanak i Miloje Božić i Anastas Vukićević, koji će po završenoj školi u Beogradu upisati Jugovićevu Veliku školu.
Škola u Čumiću za ove 233 godine samo je dva puta prestajala sa radom. Prvi put posle kraha Prvog srpskog ustanka 1813. godine. Učitelj Bekić će obnoviti rad škole 1815, odmah po okončanju Drugog ustanka. Tu će dočekati i penziju koju će dobiti od kneza Miloša 1835. godine. Ubrzo će đaci napustiti Protinu školu i preseliti se u zgradu u Radoičića lugu. Tu se škola širila. Dece je bilo sve više, a i učitelja – prvo dva, a zatim i tri, koji su vodila svoje razrede. Biće van Kragujevca dosta dugo jedina seoska škola sa tri učitelja u Šumadiji.
Posle pola veka rada škola je prerasla i zgradu u ovom lugu i seli se na lokaciju gde se nalazi i današnja školska zgrada. Tada u Čumiću, posle Kragujevca, ima najviše đaka u jednoj školi.
Letopis Prosvetnog glasnika Kraljevine Srbije iz 1896. godine donosi popis škola sa brojnim stanjem učenika u njima. Van Kragujevca najviše đaka ima u Čumiću – 139, sledi Topola sa 132, zatim Lužnice sa 105 učenika, Brzan sa 103, a Žirovnica je imala sto učenika. Ostali su ispod trocifrene brojke, a sa najmanje đaka je Cvetojevac – 31.
Prvi svetski rat donosi i drugi i poslednji prekid rada Protine škole. Po napadu centralnih sila 1915. godine, srpska vojska se povlači preko Albanije, a Srbija je zauzeta od okupatorske vojske. Crkva i škola u Čumiću su dosta postradale tokom Prvog svetskog rata. Kada su se iz rata vratili domaćini iz Čumića, pored obnove svojih kuća i imanja, razmišljali su i o obnovi crkve i škole. Crkva je bila demolirana od strane okupatorskih vojnika, zapalili su i crkveni letopis. Zajedničkim radom i naporima opet je uzdignut ruinirani crkveni toranj, ubrzo je opet zablistao krst prema nebu, a koju godinu kasnije i zvona su se ponovo začula u Čumiću.
Zatim su meštani sela napore i rad okrenuli ka svojoj školi. NJihova stara školska zgrada za vreme rata je služila kao kasarna okupatorskoj vojsci, dok austrougarska vlast nije odlučila da u njoj obnovi rad škole krajem 1916. Tako je škola u Čumiću bila jedna od retkih u Šumadiji kojoj je dopušten rad. Tada je dozvoljen i ponovni rad škola u Kragujevcu, Svetliću, Maršiću i Jovanovcu, u Kragujevcu se u školu tada upisalo 1.208 učenika (624 dečaka i 584 devojčice). U Čumiću, Svetliću, Maršiću i Jovanovcu upisano je 373 đaka.
Iako je okupator pripremao da otvori još 24 zatvorene seoske škole, to se nije dogodilo. Najčešće školske zgrade bile su privremene kasarne austrougarskih vojnika. Okupaciona vlast je jedino još dozvolila obnovu rada Gimnazije u Kragujevcu marta 1918. godine. Okupatorski vojnici su školske knjige i dokumenta, kao i crkvene knjige, uništili. Služili su im za potpalu tokom prve okupacione zime.
Gradnja nov školske zgrade
Školska zgrada u Čumiću je pretrpela i dva zemljotresa, prvo je bila načeta 1922, a zatim je teško stradala 1927. godine, kada je Srbiju pogodio veliki rudnički zemljotres, jačine 5,9 jedinica po Rihteru. Ubrzo su je vlasti proglasile neupotrebljivom. Zgrada je srušena, a sav upotrebljiv materijal, uredno složen, čekao je izgradnju nove školske zgrade.
Meštani sela su i pre ovih zemljotresa pravili planove da podignu novu školsku zgradu. Bilo je tu različitih ideja i planova. Jedni su bili za to da se podignu tri školske zgrade u tri različita kraja sela, pošto je samo mesto vrlo veliko po prostoru, a drugi su bili za to da se podigne jedna velika školska zgrada u samom centru sela na Panjevcu, gde se nalazila crkva, žandarmerijska stanica, stara školska zgrada, zemljoradnička zadruga, seoski, a kasnije opštinski sud i kancelarija opštine čumićke. U dogovaranju većina se opredelila da školska zgrada nikne na mestu stare. Zemljotresi su samo ubrzali ovu odluku.
Za vreme pripreme i početnih radova predsednik opštine bio je Dragomir Predojević Crni, zemljoradnik. Odbor za izgradnju nove školske zgrade predvodili su učitelji Dimitrije Prodanović i Aleksandar Samuilović, a blagajnik odbora bio je mesni sveštenik Boško Karić. Sa Predojevićem i odborom na čelu svi su meštani krenuli u rad složno. Zajednički i u skupljanju novca i u fizičkom radu bio je cilj da mesto dobije novu školsku zgradu.
Meštani Čumića imali su i sreću da su na poklon dobili projekat zgrade od tada čuvenog arhitekte Petra Gačića, koji je i sam bio učenik Protine škole. Njegov rad je izabran za izradu Spomen škole Prvom srpskom ustanku u Orašcu, a prerađeni rad je poklonio rodnom mestu za izgradnju nove školske zgrade. Kada je zgrada trebalo da bude završena predsednik opštine postao je Budimir Tošić, takođe veliki seoski domaćin. Izgubivši svog sina jedinca, zavoleo je svu decu Čumića i uložio sve napore da se školska zgrada završi.
Od Gačićevog plana se odstupilo zbog nedostatka materijalnih sredstava, pa je umesto dvospratne izgrađena jednospratna zgrada. U najkritičnijem momentu, kada je bilo pitanje da li će i jednospratna zgrada biti dovršena usled nedostatka novčanih sredstava, svojim autoritetom uskočio je Tošić. On nalazi zajam za školsku zgradu i za taj zajam zalaže svu svoju imovinu, što omogućava da se školska zgrada završi. Naravno, taj dug su zajednički otplaćivali svi meštani Čumića. Predsednik opštine Budimir Tošić je upisao svog umrlog jedinca za prvog utemeljivača nove osnovne škole u Čumiću. Za svoje zasluge u podizanju i dovršenju školske zgrade, on je od kralja Aleksandra odlikovan ordenom Jugoslovenske krune petog reda.
Školska zgrada je primila prvi put đake 24. novembra 1931. godine. U školu su ih uveli Slavka Samuilović, učiteljica prvog razreda, Natalija Prodanović, učiteljica drugog razreda, Aleksandar Samuilović, učitelj trećeg razreda, i Dimitrije Prodanović, učitelj četvrtog razreda i upravitelji škole, jedan na početku izgradnje školske zgrade, a drugi na završetku.
Škola je imala četiri učionice, salu za priredbe, predavanja i ostale oblike kulturnog života mesta i stan za upravitelja škole. Nova školska zgrada je arhitektonski lepo oblikovana, sa izuzetnom fasadom za tadašnje vreme, tako da je za to doba predstavljala arhitektonski dragulj Šumadije, od kog je jedino prednjačila školska zgrada u Orašcu za koju je sam kralj odrešio kesu. U ovoj zgradi školske dane provode i današnje generacije đaka. U školi će po naredbi bana Dunavske banovine, kojoj je skoro cela današnja Šumadija pripadala u Kraljevini Jugoslaviji, biti otvoren i peti razred. Organizovaće se tečajevi pod nazivom „Škole za seljačke domaćice”. Za četiri meseca žene Čimića su sticala praktična i teorijska znanja potrebna za savremeno vođenje domaćinstva.
Formiranje „Protinog sela”
Državna škola u Čumiću je radno dočekala Aprilski rat i kroz sve godine Drugog svetskog rata je okupljala u učila decu. Sa jedinicama Crvene armije stigle su i partizanske jedinice, a sa njima i nova vlast. Ona organizuje novo osnovno školstvo, sa četiri razreda prelazi na osam. Čumić dočekuje svoje prve osmogodišnje maturante 1954. i dobija i zvanično ime „11 oktobar“, po partizanskom računjanju kada je mesto oslobođeno od Nemaca.
Nova vlast decembra 1958. godine otvara oglednu osnovnu školu u Čumiću. Ovo je bila treća po redu ogledna škola na teritoriji Srbije. Škola ima svoj radio, pravi radio program, a radio emisije su se koristile u svakodnevnoj nastavi. Dočekuje i realizuje sa televizijskom ekipom Radio-televizije Beograd čuvenu emisuju „Znanje imanje”. U svom sklopu je imala poljoprivredne mašine, dobra i voćnjake. Učenici su berbom i prodajom voća plaćali svoje ekskurzije, a ponekad i letovanja.
Sa dolaskom našega veka zaposleni u školi su se setili i skinuli zaborav sa imena svog osnivača i promenili ime škole u „Prota Stevan Popović“. Danas je to škola koja je opremljena savremenim sredstvima za izvođenje nastave i stručnim kadrom koji se permanentno profesionalno usavršava, ali koja drži do tradicije. U svom dvorištu škola čuva najstariju školsku zgradu u Srbiji „Protinu kuću”, koja je sa prvobitnog mesta gde je Prota Stevan živeo i podučavao prve đake preneta u školsko dvorište. Na mestu gde se nalazi „Protina kuća“ oformljeno je „Protino selo“, etno kompleks od objekata građenih na tradicionalan način u čijem sastavu se nalaze i ambijentalne učionice.
Škola je za svoj rad dobila mnoga priznanja, a među njima najznačajnija su Svetosavska nagrada, Orden predsednika Srbije i Đurđevdanska nagrada. Među đacima škole je nekoliko akademika, ministara i generala, stotinak učitelja i profesora i preko stotinu oficira od doba Kneževine Srbije, pa do današnjih dana. Ali, pre svega škola je iznedrila bezbroj dobrih domaćina i domaćica. Pored svega toga, škola se bori da svake godine ima dovoljan broj đaka za upis, a to je sudbina svake seoske škole u Srbiji, što predstavlja najbolji opis stanja u kome se nalazi srpsko selo danas.
ŠKOLA ZA SELJAČKE DOMAĆICE
Radila još pre Prvog svetskog rata
Kurs za domaćice pri školi u Čumiću je postojao i pre Prvog svetskog rata. Zvaničan naziv za ovaj tečaj bio je „Škola za seljačke domaćice”. Posle četiri meseca polaznice su polagale pred komisijom. To su najčešće bile žene od 18 do 22 godine starosti.
Domaćički tečaji su održavani jednom godišnje i trajali su pet meseci. Tečajevi su ponovo održavani od 1932. godine, pa do početka Drugog svetskog rata.
Piše: Aleksa Ignjatović, istoričar
