Aleksandar Todorović, predsednik Samostalnog sindikata Fabrike oružja, sredinom septembra sazvao je sednicu Skupštine sindikata kako bi sagledali posledice zabrane izvoza naoružanja koja ih direktno pogađa, ali i da bi analizirali uzroke sadašnjih problema u fabrici, budući da se sve to odražava na socijalno-ekonomski položaj zaposlenih.
Doneta je odluka da se nadležnima uputi zahtev za održavanje hitnog sastanka povodom zabrane izvoza naoružanja, čime je direktno ugrožena isplata zarada zaposlenih. Drugi zahtev je da se fabrici odobre bespovratna sredstva sa budžetske linije koja se odnosi na subvenciju u privredi, radi prevazilaženja teškoća u poslovanju za vreme trajanja zabrane izvoza.
Šta je od toga do sada realizovano, pitali smo Aleksandra Todorovića, predsednika Samostalnog sindikata „Namenske”, budući da su zaposleni sa malim zakašnjenjem ipak primili plate u iznosu kao i ranije, što će reći bez povećanja od prošle godine, kada je bila poslednja korekcija zarada.
Ministarstvo izbegava susret
– Na Skupštini 11. septembra glavna tačka bila je situacija u fabrici nakon zabrane izvoza naoružanja koja se tiče svih namenskih industrija, pa i „Zastave oružja”. Druga tačka je bila zahtev da se odobre sredstva iz budžetske linije pošto smo mi skoro pet godina uplaćivali 10 procenata za budžet Republike Srbije, pa smo mislili da povodom toga možemo da uputimo jedan zahtev za bespovratne subvencije, jer se nalazimo baš u teškoj situaciji zbog zabranjenog izvoza naoružanja. Skupština je jednoglasno izglasala da se upute ti zahtevi, kaže Aleksandar Todorović.
U svojoj priči vraća se mesec dana unazad – na sastanak sa Zoranom Markovićem, predsednikom Sindikata metalaca Srbije, kome su prisustvovali svi predsednici sindikata namenskih industrija. Još tada su se dogovorili da upute zajednički zahtev za hitan sastanak sa Ministarstvom odbrane i predsednikom Srbije, baš zbog zabrane izvoza koja je pogodila sve namenske fabrike. Međutim, nisu dobili nikakav odgovor iz vojnog Ministarstva, zbog čega se zaključuje da i ne planiraju nikakav sastanak sa njima. Zbog toga, napominje naš sagovornik, moraće da se ponovo sastanu kako bi videli šta činiti ukoliko zabrana bude i dalje na snazi.
NJih nije pogodio samo režim zabrane izvoza naoružanja, nego i visoke carine na namenske proizvode koje je nedavno uvela administracija Donalda Trampa.
– To je novi momenat za nas. Mislim da su uvedene carine od 35 posto na naš program. Imamo ugovor sa Amerikom za izvoz sportsko-lovačkog oružja i to je sigurno dodatni problem, ali to je pitanje za menadžment fabrike kako misle da ga prevaziđu. Mi nemamo uvid u ugovore, pa tako i ne znamo njihovu sadržinu, da li su korigovani i da li su ugovorene cene ostale iste. Ali i tim posrednicima preko kojih smo izvozili takođe je zabranjen izvoz, sada i jedni i drugi čekamo, kaže Aleksandar, dodajući da su nezvanično čuli da su nekim privatnim firmama dozvole odobrene, ali nemaju ništa „crno na belo”.
Pomoć „na kašičicu”
Po njemu, država bi odbrambenoj industriji kao što je „Zastava oružje” prvo trebalo da dozvoli izvoz i plasman na inostrano tržište, pa tek ostalim posrednicima. Oni konkretno godinama sarađuju sa državnim preduzećem SDPR iz Beograda – za promet naoružanja i svi ugovori „Zastava oružja” realizuju se preko njih.
To je slučaj i svih drugih namenskih industrija.
Na pitanje da li Namenska ima još nekih ugovora osim ovog američkog, naš sagovornik tvrdi da ne zna, ali posredno imaju saznanja da deo njihovog programa ide, recimo, za Južnoafričku Republiku i još neke druge zemlje. Ali je sada sve to na čekanju.
Ovakva situacija njima ponajmanje odgovara, s obzirom da se gomilaju dugovi prema dobavljačima i prema komunalnim preduzećima kojima su inače basnoslovno dugovali još iz ranijeg perioda.
– Stvara se ozbiljan problem sa dobavljačima zbog ogromnog duga koji je iz dana u dan sve veći, jer nemamo priliv novca. Tu su i „Energetika”, „EPS”, JKP „Vodovod”… Fabrika nema dovoljno novca ni za plate i doprinose, kaže predsednik Samostalnog sindikata Namenske.
Na pitanje šta će raditi ukoliko ova situacija potraje još neko vreme, Aleksandar kaže da su imali par sastanaka sa rukovodstvom fabrike i generalnim direktorom Sašom Miloševićem i da im je rečeno da država ima sluha za njihovu fabriku budući da žive od izvoza naoružanja, te da im je cilj da se što pre skine zabrana kako bi fabrika mogla normalno da funkcioniše.
– Ne kažem da je funkcionisala u nekom visokom procentu, ali smo nekako išli iz meseca u mesec i snalazili se za plate i za dobavljače. Ali sada su se opet dugovi povećali. Ova stagnacija traje već tri meseca, ali proizvodnja nije stala, magacini se pune, prave se zalihe, kaže Aleksandar.
Do pre mesec dana su proizvodili oružje za Vojsku Srbije. Veći deo je isporučen, još nešto malo je ostalo da se uradi po tom ugovoru, a ostalo je na čekanju, napominje naš sagovornik.
Zna li se kako će ubuduće biti isplaćivane plate, s obzirom da je i za ovu poslednju jedva sakupljen novac? Da li će se podrška i dalje tražiti od države?
– Poslovodstvo nam nije dalo informacije kako su 20. septembra uspeli da nađu novac za isplatu drugog dela plate, ali znamo da će biti teško za sledeći mesec ako se ne digne ta rampa zabrane izvoza. Pretpostavljam da će država pomoći, jer u suprotnom ćemo se naći u nezavidnom položaju. Onda će sindikat reagovati, kako je reagovao mnogo puta ranije, kaže naš sagovornik.
S obzirom da sindikat nema uvid koliko im država pomaže, pretpostavlja da je to ipak „na kašičicu”, čim nisu u situaciji da povećaju zarade godinu dana i uplate doprinose.
– Mi smo hteli da uđemo u pregovore za povećanje plata, jer država je povećala minimalac na nivou Srbije, samim tim imali smo osnov da tražimo povećanje zarada. Ali, u ovom trenutku je to nemoguće, pošto nemamo priliva ni za sadašnje plate. Nadam se da će država imati sluha za nas i da će nas pustiti da radimo normalno, a mi kao sindikat borićemo se za povećanje plate i uslove rada, kaže Aleksandar koji već strahuje zbog nadolazećeg zimskog perioda, zbog hladnih pogona što im takođe ne ide na ruku.
Povezivanje radnog staža
Najgore je, ističe naš sagovornik, što im se uz zarade ne uplaćuju porezi i pripadajući doprinosi poslednjih pet godina. Rukovodstvo fabrike je pronašlo modus da se onima koji odlaze u penziju u roku od dva meseca isplati zaostali radni staž.
– Pre možda više od godinu dana radnici su masovno tužili fabriku i, naravno, na sudu dobijali, pa je fabrika posle plaćala i sudske troškove i advokate uz zaostali staž. Sada, u novije vreme, nema toliko tužbi, ali ih ima i dalje po nekoliko mesečno, jer je rukovodstvo fabrike uspelo da poveže radni staž u roku od dva meseca onima koji odlaze u penziju, objašnjava Aleksandar.
Međutim, sada i novopečeni penzioneri dele sudbinu fabrike i na čekanju su za uplatu zaostalog radnog staža. Sindikalac tvrdi da ne zna na koliko su narasli ukupni dugovi fabrike, ali napominje da prevazilaze kapital fabrike.
Drugi problem je odlazak kvalifikovanih majstora i prijem u radni odnos mladih kadrova iz đačkih klupa.
– Istina je da mnogo dobrih majstora odlazi u penziju, a na njihova mesta dolaze novi radnici bez iskustva, a nekolicina pravo iz škole je radno angažovana. Devedeset posto je bez ikakvog iskustva. Na sreću, ima još dosta kvalifikovanih radnika koji im prenose znanje i nadam se da će biti kako treba, da se neće odraziti na kvalitet proizvoda. Ove godine je primljeno 118 radnika u našu fabriku. Neki sa iskustvom, većina bez iskustva i nadam se da će se uklopiti kad bude krenula proizvodnja, kaže sindikalac.
Na pitanje zašto se toliko dugo nisu oglašavali, kao nekada, što je slučaj i sa ostalim sindikatima iz njihove fabrike, Aleksandar kaže:
– Naš sindikat se nije oglašavao jer smo smatrali da fabrika posluje u najboljem redu i da sve ide nekim svojim tokom. Smanjena su dugovanja prema dobavljačima, jedino je bio problem neuplaćeni radni staž. Na sastancima sa rukovodstvom smo u poverenju dobijali obećanja da će i to biti u najbržem mogućem roku, jer je bilo dosta ugovora i priliva sredstava. Prvo su smanjivali dugove prema dobavljačima i ostalima koji su tužili fabriku. Tada je i nastao dogovor da čim neka veća sredstva budu legla, da se isplaćuje radni staž, i praktično to je bio jedini problem, pa zato sindikat nije imao razlog za oglašavanje, kaže predsednik Samostalnog sindikata fabrike.
Po njegovim rečima, jubilarne nagrade su isplaćivane po kolektivnom ugovoru u roku od mesec- dva dana do pre tri meseca dok zabrane nisu stupile na snagu. Podseća istovremeno da u fabrici imaju još dva reprezentativna sindikata koji su manjinski, ali da niču i neki novi, s tim što su oni i dalje najači sindikat i sa najvećim brojem članova. Tvrdi da on ne prati njihove aktivnosti, da li se uopšte bave fabrikom i da li su se oglašavali.
Ranije su se oko mnogo čega razilazili i gotovo nikada nisu zauzeli jedinstven stav po bilo čemu da bi se položaj radnika popravio, a takva praksa se zadržala do danas, kaže naš sagovornik.
Pojava mnoštvo novih malih sindikata neminovno dovodi do odliva članstva i slabljenja pojedinih većih.
– Čvrsto jezgro je ostalo. Ima sporadničnih slučajeva da su prelazili u druge sindikate i da su se neki mladi ljudi koji su se tek zaposlili učlanili u te sindikate, ali većina zna šta je Samostalni sindikat uradio za fabriku, poznaju istoriju sindikata i zato dolazi veliki broj novih članova, a oni koji su otišli od nas i videli kako drugi sindikati rade vraćaju se u Samostalni sindikat. I dalje smo najjači. Imamo oko 1.300 članova, ali, nažalost, dosta njih odlazi u penziju, pa se tako neki procenat smanjuje, a dolaskom novih taj broj nadomestimo, kaže Aleksandar.
On čvrsto obećava u ime svog sindikata da će, ukoliko ne bude isplate plata, reagovati kao što su to činili njihovi prethodnici – štrajkom. Neće sedeti skrštenih ruku, i lično se nada da neće morati da radikalizuju svoj protest i izađu na ulice.
Piše:: Elizabeta Jovanović
