U vreme kada je sve podređeno brzini i masovnoj proizvodnji, postoje pojedinci koji uporno čuvaju stare zanate od zaborava. Jedna od njih je i Kragujevčanka Suzana Gorjanac, vlasnica radionice „Etno stil Gorjanac”, koja već skoro dve decenije ručno tka na razboju, istom onom kakve su koristile naše bake.
– Prvi put sam se susrela sa tkanjem 2006. godine. U početku sam to zamišljala kao hobi, ali kad sam imala probleme u struci, kojom sam se profesionalno bavila, odlučila sam da hobi pretočim u zanimanje. Nije bilo lako, ali nisam odustala, priča Suzana.
Iako ima završene pravne nauke, njen životni put krenuo je drugačijim tokom.
– Svi su očekivali da kao pravnik radim u sudu ili kancelariji, a ja sam izabrala razboj. U početku je bilo podsmeha, ali ja sam znala da je to moj put.
Od prvog ponča do modnih revija
Za Suzanu je tkanje više od zanata – ono je način da se sačuva nacionalni identitet.
– Bez očuvanja naše istorije, tradicije i nematerijalnog kulturnog nasleđa – nema ni nas. Mi se na neki način borimo za očuvanje sopstvenog identiteta, ističe ona.
Njeni radovi nastaju uz mnogo strpljenja i veštine. Ručno tkanje je složen proces.
– Samo postavljanje osnove traje po tri dana, a to je i najteži deo. Kada se sve pripremi, onda počinje tkanje, a ja često koristim motiv dijamanta. On je tradicionalan i zahtevan, ali upravo mi je ta tehnika donela brojna priznanja.
Materijale bira pažljivo, uglavnom prirodne: pamuk, vunu i svilu. Kvalitet je za nju na prvom mestu.
– Mnogo više radim na kvalitetu nego na količini. Moje dame koje nose ove radove navikle su na najbolje i za njih je imperativ da sve bude od prirodnih materijala.
Svoju prvu tkaninu, zeleni pončo, pamti i danas.
– Zelena je moja omiljena boja. Bio je to karirani pončo i taj prvi rad mi je ostao u sećanju, priča sa osmehom.
Vremenom se upustila i u modni dizajn, jer voli da eksperimentiše. Svake godine izbaci nešto novo i trudi se da budem svoja. Imala je priliku da učestvuje na revijama u Nemačkoj, Italiji, Holandiji i Austriji. Njeni radovi su bili i u Dizeldorfu, što je za nju bilo posebno iskustvo.
– Izlagala sam više puta u Nemačkoj, u Italiji tri puta, a u Holandiji sam učestvovala sa svojim radovima na revijama koje su okupljale brojne umetnike. U Austriji sam držala radionicu ručnog tkanja, dok sam u Grčkoj predstavila kulturu našeg kraja. Svaki taj susret je bio prilika da pokažem lepotu našeg zanata i da upoznam druge kulture.
Suzana ne tka ćilime i smatra da su naše bake bile mnogo vičnije i upornije i ćilime koje su pravile, ona doživljava kao umetnost nad umetnošću.
– Vrlo malo je ostalo žena u južnim krajevima koje baš tkaju ćilime. To je zahtevna tehnika i pravi podvig.
Borba za tržište
Život od tkanja nije ni Suzani jednostavan. Teško je naći kupce za ručni rad, ali uz upornost i kvalitet radovi ipak nađu put do svojih vlasnika.
– To je više preživljavanje nego zarada. Tržište je prezasićeno jeftinom, masovnom robom, objašnjava ona.
Cene nisu visoke u odnosu na trud i materijale. Za jedan pončo potrebno je pet dana rada. Suzana kaže da je najviše inspirišu žene koje su doterane, lepe i posebne. Ispostavilo se da baš te žene najviše vole njene radove.
– Ljudi često misle da je cena visoka, ali kada shvate koliko vremena i koliko kvalitetnih materijala ulaže jedan zanatlija, onda razumeju. Problem je što smo navikli na masovnu proizvodnju i niske cene, pa je teško objasniti vrednost ručnog rada.
Najveći izazov je plasman. U Kragujevcu ima dosta dobrih zanatlija i rukotvoraca, ali svi imaju isti problem – kako naći kupce i osvojiti tržište. Suzana kaže da je to neprestana borba.
Posebno je ponosna na radionice koje vodi. Držala je radionice u školama i vrtićima.
– Deca su divna, uživaju u tome. Obezbedila sam im male razboje da mogu sami da naprave torbice ili mini ćilime. Imali smo izložbu na Aerodromu i deca su do kraja bila uključena u proces. To mi je jedno od najlepših iskustava.
Radi i sa ženama koje traže novu aktivnost ili ostanu bez posla. Neke od njih vide u tkanju priliku za dodatnu zaradu, a neke jednostavno žele lep hobi.
– Imala sam čak i profesorku gimnazije koja je naučila ceo proces. Nedavno smo završili radionicu na kojoj su žene iz različitih profesija naučile osnove tkanja. Za neke je to bio vid psihološkog rasterećenja, za druge prilika da možda u budućnosti nešto zarade.
Tokom godina Suzana je dobila brojna priznanja. NJena najdraža nagrada je pobeda na Velikoj šeširijadi u Skadarliji 2018. godine. Tada je dobila srebrnjak sa likom Đure Jakšića.
– Bilo je i drugih nagrada – od „Prvog Oskara Srbije”, do priznanja u inostranstvu. Ne mogu svih ni da se setim, kaže Gorjanac.
Sertifikat o starim zanatima koji joj je dodelilo Ministarstvo privrede otvorio joj je vrata ka brojnim projektima i saradnjama.
– Taj sertifikat mi je mnogo pomogao jer pokazuje da je moj rad priznat. Zahvaljujući njemu dobijala sam pozive i podršku za različite projekte.
Izazovi i poruke mladima
Mladima koji žele da se oprobaju u tkanju ima jasnu poruku:
– Ako volite, probajte. Ali budite svesni težine zanata. Potrebno je mnogo vremena, rada i strpljenja. Ima i uspona i padova, ali ako radite punim srcem, to može da donese lepa iskustva.
Kaže da jedan dan nije dovoljan za sve aktivnosti koje ima žena koja se bavi ovakvim zanatom.
– To je posao koji traje od jutra do mraka. Potrebno je mnogo žrtve, ali donosi i mnogo radosti.
Suzana već sprema nove projekte. Želi da poveže srpska udruženja sa udruženjima drugih naroda. Imala je goste iz Rumunije, Makedonije, Nemačke.
– Moj cilj je da predstavim našu kulturu u svetu, ali i da Kragujevčani upoznaju tradiciju drugih naroda. Tako svi zajedno možemo da uživamo u kulturi i različitostima.
Za Suzanu Gorjanac tkanje nije samo veština – to je misija. Uprkos svim preprekama, ona ostaje dosledna svojoj borbi da stari zanati žive i da se prenose na nove generacije.
-Tkanje je način da sačuvamo naše korene i naš identitet, zaključuje ova Kragujevčanka čiji razboj i dalje stvara priče od niti.
Pričom o Suzani Gorjanac vidimo koliko je upornosti, odricanja i ljubavi potrebno da jedan stari zanat preživi u savremenom dobu. NJen razboj nije samo alat za izradu tkanina – on je simbol istrajnosti i čuvanja identiteta. Zahvaljujući njoj i ljudima poput nje, nove generacije mogu da vide, dožive i nauče kako se tkaju niti koje spajaju prošlost i sadašnjost. Njeni planovi da kulturu i tradiciju približi i strancima i sugrađanima najbolji su dokaz da tkanje nije samo posao već i poziv, i da je ono, kako sama kaže, „način da sačuvamo naše korene i naš identitet”.
Piše: Maja Đorđević
