Kad je kvantna mehanika početkom 20. veka udarila u zid eksperimentalnih podataka koje je bilo nemoguće interpretirati na klasičan način, morala je da se okrene novoj matematici i da uvede pojam operatora kao uopštenje funkcija. Za potrebe ovog teksta operatora ćemo da zamislimo kao neki mehanizam u čiji slot se ubacuje izvestan pojam koji mu određuje sadržaj. Na primer „Aco,…..“. U početku je to bili „Aco, pederu“, pa su onda obožavaoci kao kontru uveli „Aco, Srbine“, no i nad kontrom ima kontra, sada mu viču „Aco, Šiptare“. Dakle, moglo bi i „Aco, nelegalna institucijo“.
Da bi mogao da se uklopiš sa toliko suprotstavljenih pojmova, moraš da budeš sasvim bezličan, ili da to objasniš čuvenom floskulom „ma lažu, gadovi“. Međutim, ako se uzme dijalektika u obzir, sve te protivrečne osobine su samo momenti. U čemu se onda sastoji lukavstvo razuma? U tome što koristite jednu insertovanu stvar kao trajnu suštinu svoga bića, pa ostajete „Aco, Srbine“ proglašavajući to za svoju trajnu suštinu, čak i kad ste praktično predali Kosovo njegovoj samostalnosti. Za to je petrebno da posedujete praznu suštinu jednog operatora. Jer, nije on samo u povicima koje mu dobacuje masa operator: vrhovni sudija, ministar policije, ministar vojni itd. No, studenti su mu poremetili slot kad su se dosetili da ga nazovu „Aco, Šiptare“, sad nema novih momenata u njegovom razvoju. Jedino, možda, „Aco, drma ti se kabanica, ijuju“. Ali, on je i dalje kolovođa, jer ne može da shvati da kolo koje on vodi sve ređe ima keca. A on ne da nema harizmu, jer ne ume da drži govore, videli ste ono majmunisanje sa „preteći“ podignutom rukom, već ne ume ni da igra keca. A sve manje pristalica mu se hvata u kolo, nema kečeva!
On odlazi u Ameriku i sa govornice UN nudi mirotvoračku ulogu, nudi Beograd kao moderatora između bilo kojih zaraćenih strana (kažu diplomate, to može da ima smisla jedino kad se nudi konkretnim zaraćenim stranama, pa i tada samo od strane zemlje sa mnogo većim političkim ugledom).
I Milošević se, posle studentskih protesta (1996) održao na vlasti još četiri godine (do 2000.) što je posledica inertnosti našeg političkog sistema nasleđenog od vremena komunizma. A ovo sada je, s obzirom da vladaju kapitalistički tržišni odnosi, farsa u odnosu na Miloševića.
A da če Operator i dalje da operiše – to se podrazumeva. Operisao je ovaj narod od razuma, sad pokušava da ga operiše i od zdrave pameti. Nadajmo se da to neće da mu uspe!
Operisaće on i sa policijom i vojskom, a naročito sa žandarmerijom. A i ta žandarmerija toliko mi se zgadila da mi je odvratnija od obične policije kad se obruši na građane.
No, operator je sve besadržajniji, pa mu operacije daleko zaostaju po kreativnosti i duhovitosti. Studenti su mu zaboli nož u leđa: više ne izlaze sa novim idejama koje bi on mogao da imitira. Sve je više „sirak tužni, bez iđe ikoga“. „Pleme moje snom mrtvijem spava, suza moja nema roditelja, nada mnom je nebo zatvoreno, ne prima mi plača ni molitve“, misli se on, mada u ne tako dobrom metru. Ogolio je karte do kraja, sad nudi izbore krajem 2026. kad se sklopi konstrukcija nad EKSPOM. Igra od danas do sutra, kao pravi posetilac kladionica. Odnosno, šibicar!
Operator operiše i sa univerzitetom, i to na suroviji način nego kralj Aleksandar, i na mnogo prostačkiji nego Josip Broz. Treba ga podsetiti na onaj vic: Aleksandra i Tita više nema, a univerzitet je tu!
No, mnogi misle, a i on je tu, ali, dragi pesimisti, to je sve oročeno. Ističe mu licenca!
Svakako će biti zanimljivo kako će da se otima za te najavljene izbore, jer on neće da se preda! Takav tip ličnosti nije u stanju da prizna svoje greške. Boriće se kao Kraljević Marko i Musa Kesedžija, samo nadajmo se da neće da ima guje iz potaje, jer on je kesadžija par excellence.
Kesadžija koji je celoj državi poodsecao kese, pa sada sa pokvarenim slotom ide okolo i govori „Kesadžija gladan“! Dok njegovi zatočnici viču – “ šefe, daj glavu“. Jedan moj komšija, koji je njegov zatočnik, ali sasvim iz čistog uverenja, jer nikakve koristi od toga nema, jednom je, potpuno uvereno, kao i svi koji pate od Daning – Krugerovog sindroma, izjavio da ga Vučić podseća na najpoštenijeg političara sa ovih prostora, odnosno Nikolu Pašića (prvo i prvo iza Pašića su ostale mnoge nerazjašnjene afere, a drugo Pašić je uvećavao Srbiju, dok je ovaj drugi prodao Kosovo).
Međutim, još ima ljudi koji maštaju o nepogrešivom velikom vođi. Ako ova Srbija osvešćena studentima uspe da demontira nakaradni sistem koji sada imamo, to će biti veća usluga ovakvima kao moj komšija, nego bilo kome drugom.
Piše: Vladimir M. Ristić
