Teško je pisati sada o Kragujevcu, gradu koga svi volimo, u ovim političko-društvenim okolnostima, a da ne budemo ogorčeni i ostrašćeni. Nešto što na delu vidimo evo skoro punih dvanaest godina jeste da nam se grad bukvalno raspada, i to pred našim očima.
Kada ga je porodica Nikolić otela od nas, građana Kragujevca, te 2014. godine, niko nije ni slutio šta nas čeka. Većina sugrađana je mislila da je to neki sukob nas koji smo to tog trenutka vršili vlast i neke nove nadolazeće političke snage, koja će sada uspostaviti tu čuvenu vertikalu vlasti, od predsednika preko Vlade, lokalne i mesne samouprave, i šta bi tu sad pošlo po zlu? Tako su mnogi sve ove godine prespavali kao uspavane lepotice, dok smo se mi malobrojni trudili da ukažemo da nije samo vlast promenjena, već i čitava koncepcija shvatanja lokalne politike, odnosno da je na delu njeno ukidanje.
Srpska napredna stranka je ugasila lokalnu samoupravu pretvarajući je u jednu malo opremljeniju kancelariju koja prima naloge iz Beograda. Ono što se nekada zvalo vođenje lokalne samouprave po potrebama građana, pa smo rekli je lʼ nam je potrebna zgrada Hitne pomoći, jeste, hajde da je napravimo, je lʼ nam treba još jedna tržnica na Aerodromu, da, hajde i to radimo, onda zatvoreni bazen, Ambulanta br 4, šarena pijaca… I sve to iz sopstvenih sredstava i kreditnih linija. To više ne postoji.
Sada vi dobijate iz Beograda šta ćete da pravite, ko će da vam projektuje, ko da izvodi radove, ko da bude podizvođač, a grad je samo tu da plaća, uz bezbroj aneksa. I onda vam se desi da vam se sruši zid Tržnice koju ste rekonstruisali pet godina. O svemu ovome bih mogao nadugačko i naširoko, ali jednostavno sve to je vidljivo golim okom.
Proizvod skoro dvanaestogodišnje vlasti naprednjaka, uz podršku raznih lukrativnih parapolitičkih organizacija i udruženja, jasno je vidljiv. Putna infrastruktura je ubedljivo najgora u zemlji, plaćamo jednu od skupljih voda u državi, koja nam protiče kroz stare i nebezbedne azbestne cevi, cena grejanja nam je takođe u vrhu, kao i poreza na imovinu. Privredna aktivnost je praktično mrtva i sem privatnih fabrika iz pogona auto-industrije i metalskog kompleksa dominantno punjenje gradskog budžeta ide preko leđa građana.
Komunalni sektor je posebna priča. „Genijalnaˮ ideja tadašnjeg gradonačelnika Nikolića o spajanju šest komunalnih preduzeća u jedno pokazala se kao totalna glupost čiju cenu plaćaju svi građani. Posle deset godina u novom preuzeću ima više zaposlenih nego što su ranije pojedinačno sva preduzeća imala ukupno, da su dugovi JKP Šumadije drastično veći nego što su bila dugovanja pojedinačnih preduzeća pre spajanja, a usluga koja se pruža građanima je takva da možete da je vidite i na ulici, i u Tržnici, i na svakom koraku.
No, ja od presvučenih radikala i saradnika ništa bolje nisam ni očekivao, više bih se sada pozabavio ovom našom stranom, odnosno alternativama. Političku ustajalost u Kragujevcu ustalasao je solidan izborni rezultat 2023. godine opozicionih lista, pokreta i koalicija, pa je tako zamalo došlo do promene vlasti, i svakako parlamentarna opozicija je izvojevala nekoliko pobeda u lokalnom parlamentu i to što je ostala na istom broju od izbora je uspeh.
Prošle godine, posle pada nadstrešnice u Novom Sadu, i Kragujevac je zahvatila pobuna, i profilisanje studentskog pokreta, kao i zborova koji su se organizovali na teritoriji grada kao jedne dodatne političke snage. E, sad, neko bi rekao – to je taman ono što je falilo za pobedu. Međutim, sećate se onih uspavanih sa početka teksta, onih koji su prespavali i promenu vlasti u Kragujevcu i uspostavljanje autokratije u zemlji, sada podstaknuti studentskim pokretom su se probudili i počeli značajno da učestvuju u političkom životu grada i zemlje. I to je dobro, za borbu protiv ovakvih „neprijateljaˮ svaka osoba je važna.
Ali, u krugovima „probuđenihˮ prilično je jak narativ protiv opozicije, kako nacionalne, tako i lokalne. Sve više se odatle čuju glasovi da opozicija gde god je ima, treba da se povuče i prepusti njima, skrivenim iza studenata, da oni sami, kako popularno kažu, sa narodom smene ovu vlast. Neretko se aktivisti i predstavnici opozicionih stranaka izjednačavaju sa aktivistima SNS-a, uglavnom na društvenim mrežama, sve navodeći da svojim delovanjem „samo pomažu vlastˮ i rade protiv studenata.
U takvoj atmosferi smo sačekali i vanredne lokalne izbore u deset opština i onih pre njih. Bilo je raznih modela, ali čini se da su najbolji rezultati bili tamo gde su išli zajedno i opozicija i predstavnici studentske liste. Odmah da se ogradim, podržavam studentski pokret i svaki vid otpora prema režimu, ali da bi se pobedilo, pogotovo na lokalnom nivou, nije dovoljno samo dovoljno glasno uzvikivati „Pumpajˮ i „Ko ne skače taj je ćaciˮ. Pa nije valjda merenje rupa po gradu i njihovo objavljivanje na mrežama vrhunac političkog delovanja, taj izum je patentirao Vlada Vučićević pre dvadeset godina, samo tada je pravio konferenciju za novinare pored svake rupe, jer nije bilo mreža. A ni toliko rupa.
Nedostaju programi i ono šta ćemo da radimo kada promenimo vlast. Neka procena je da će trebati ceo jedan mandat dobro organizivane lokalne vlasti samo da se putna infrastruktura dovede u normalno stanje, pa već pomenuta zamena vodovodne infrastrukture, to zahteva ljude posvećene i koji imaju iskustva u ovim oblastima. Ako se u startu ograđujete od opozicije, da li ćete te poslove poveriti konvertitima iz sadašnje vlasti? Vladavina prava, funkcionisanje institucija, solidarnost – to sve ima smisla, ali vođenje jedne lokalane samouprave je svakodnevna borba, jer odluke lokalnih vlasti najdirektnije utiču na svakodnevni život građana.
Da li gradu treba još jedan zatvoreni bazen, naravno da treba. Da li mora doći do potpune reorganizacije komunalnog sektora, svakako. Da li u gradu treba svoj deci da budu dostupni besplatni treninzi bazičnih sportova i stranih jezika, naravno da treba, i to se može postići samo za polovinu novca koliko godišnje dajemo fantomskoj Televiziji Kragujevac.
Da li uz pomenutu televiziju treba ugasiti bar još pet-šest fantomskih firmi koje ne rade ništa i samo „jeduˮ novac građana, naravno. Da li grad treba ponovo da ima stambeno socijalnu gradnju, gde bi mladi koji žele da ostanu u Kragujevcu mogli da se skuće uz duplo povoljniju cenu kvadrata nego što je komercijalna. Da li u Kneževom arsenalu treba da se da prostor IT firmama i da to bude naš motor razvoja, da Kragujevac bude grad koji „pravi pareˮ, a ne da ga gledamo u kasu, koja više ne postoji, razbijena je.
Odgovarajući na sva ova i mnoga druga pitanja, prošle godine sam sa ljudima iz raznih oblasti političkog života, Univerziteta, kulture i medija osnovao političku platformu „Kragujevac zoveˮ kojoj je cilj da okupi opoziciono nastrojene građane, udruženja, ljude iz političkih organizacija, sindikate, granska udruženja, pojedince, u cilju pobede na sledećim lokalnim izborima u Kragujevcu i formiranja odgovorne i transparentne lokalne administracije posvećene svom gradu. U platformi „Kragujevac zoveˮ već rade ljudi koji prave programe za razne oblasti sa svojim timovima, a svakako su dobrodošli svi koji žele da razvijaju potencijale grada u svim oblastima. Kragujevac je univerzitetski grad i svakako ima potencijala da dobije jednu odgovornu i uspešnu vlast. Izuzetno kvalitetnih ljudi ima u svim organizacijama, a platforma „Kragujevac zoveˮ želi da ih aktivira u cilju oporavka Kragujevca. Učešćem u platformi oni bi predstavljali i sebe lično i organizaciju koju predstavljaju. Kragujevac nema luksuz da se u ovakvoj situaciji odriče nijednog kvalitetnog čoveka, pogotovo onog koji je stručan i dobronameran.
Smatram da je potrebna sinergija svih opozicionih aktera, i studenata i zborova, i političkih stranaka, medija, pojedinaca ali okupljena oko jednog zajedničkog programa a to je oporavak Kragujevca i iskoristiću ovaj tekst kao otvoren poziv na saradnju svima, na razgovore, panele i diskusije da bi sve aktere upoznali sa svojim planovima.
Kragujevac je urušen i komunalno i urbanistički, i kulturno i duhovno, opljačkan je i razvaljen, i nema nikog drugog osima nas, građana. I zove svakog ponaosob. Za trenutak zaboravimo i na političke dresove i na eventualne sukobe iz prošlosti, trvenja i teške reči, i stanimo pod jednu zastavu, zastavu Kragujevca. Jer ponavljam, on nema nikoga osim nas – Kragujevčana.
Piše: Bojan Stojadinović, jedan od inicijatora platforme „Kragujevac zoveˮ
