Kada je Emilija Gavrilović (devojačko Afretdinova) pre nešto više od tri meseca stigla u Kragujevac, iza nje je ostao ceo jedan svet – zemlja u kojoj je rođena, porodični koreni, godine rada i poznati ritam života. Ipak, dolazak u Srbiju za nju nije značio gubitak, već život ispunjen ljubavlju. Emilija je rođena 1989. godine u sunčanom Taškentu (Uzbekistan), a danas u Kragujevcu započinje novu svakodnevicu, oslanjajući se na porodicu, lične vrednosti i umetnost kao stabilnu tačku u promenama.
U Srbiju je došla zbog supruga Čedomira, sa kojim se upoznala u Uzbekistanu. Njihova priča započela je, kako sama kaže, gotovo slučajno – preko interneta. Posle višemesečnog dopisivanja, njen budući suprug odlučio je da dođe u Uzbekistan, gde je ostao znatno duže nego što je planirao. Zajednički život odvijao se na relaciji dve zemlje, uz stalna putovanja, upoznavanje porodica i postepeno donošenje odluke da se skrase u Srbiji.
Pirotski ćilimi
– U mom životu je pre tri meseca počelo novo poglavlje – preselila sam se u Srbiju. Moj suprug je rođen u Kragujevcu i ovaj grad me je odmah očarao svojom energijom i otvorenim ljudima, kaže Emilija.
Prvi dolazak u Kragujevac doživela je kao upoznavanje, a ne kao konačan prelazak. Boravila je u gradu dva meseca, upoznala ljude, porodicu svog supruga i svakodnevni život, a zatim se vratila u Uzbekistan. Odluka o preseljenju sazrevala je postepeno, bez naglih rezova.
– Još dok sam bila tamo, razmišljala sam o tome kako će moj život izgledati u Srbiji. Nisam došla bez razmišljanja, ističe ona.
Danas, u Kragujevcu, Emilija kaže da se ne oseća kao stranac. Grad opisuje kao topao, a ljude kao iskrene i otvorene, što joj je, priznaje, olakšalo prilagođavanje. Iako je promenila zemlju, Emilija nije promenila sebe. NJena umetnost ostala je deo njenog identiteta i u novom životu. U Uzbekistanu je godinama gradila karijeru, izlagala i sarađivala sa mentorkom Svetlanom, učestvujući u izložbama koje su okupljale međunarodnu publiku. Upravo zahvaljujući toj otvorenosti, njeni radovi su odlazili daleko izvan granica zemlje.
– Uzbekistan je turistička zemlja. Ljudi su dolazili iz celog sveta i kupovali moje radove, priseća se.
U Kragujevcu, umetnost je za nju postala način da očuva kontinuitet, ali i da se poveže sa novom sredinom. Iako je u ranijem radu koristila uzbekistanske tradicionalne motive, dolaskom u Srbiju Emilija se sa velikom posvećenošću okrenula izučavanju srpskog folklora. Posebno je privlače pirotski ćilimi, njihova simbolika i ornamenti, koje postepeno prevodi u vitraž.
– Donela sam sa sobom delić topline Uzbekistana i sada aktivno izučavam srpsku kulturu kako bih spojila njene motive sa svojom autorskom tehnikom.
Pored umetnosti, važno mesto u njenom životu zauzima porodica. U Srbiji danas ima supruga, njegovu porodicu, ali i osećaj stabilnosti koji joj je, kako kaže, najvažniji.
– Ovde se osećam kao kod kuće. Imam porodicu i mir, ističe.
Iako primećuje razlike između života u Uzbekistanu i u Srbiji, posebno u kulturnim i društvenim navikama, Emilija smatra da su ljudi u svojoj suštini slični – gostoljubivi i otvoreni. Upravo ta sličnost pomogla joj je da se uklopi i da novu sredinu doživi ne kao privremenu stanicu, već kao dom.
Njene školske sveske nisu bile ispunjene samo lekcijama, već maštovitim crtežima zbog kojih je neretko dobijala opomene od nastavnika. Ipak, jedan trenutak iz četvrtog razreda postao je svedočanstvo njene misije – nacrtala je portret svoje učiteljice. Decenijama kasnije, kada ju je kao odrasla žena posetila, učiteljica joj je priznala da je taj crtež čuvala godinama i pokazivala ga generacijama đaka.
– Tada sam shvatila da umetnost zauvek ostaje u srcima ljudi, seća se ova umetnica.
U osamnaestoj godini, Emilija donosi hrabru odluku – umesto teorijskog univerziteta, upisuje umetničku školu jer je želela da ovlada zanatom i „ukroti” četkicu. Tokom studija dobila je priliku da radi kao animatorka na 2D crtanom filmu „Princ zanatlija” sa istaknutim umetnikom Nozimom Tuljahodžajevim. Međutim, nakon škole, životni put je naglo skrenuo u drugom pravcu. Punih šesnaest godina Emilija je radila u sferama koje nisu imale veze sa umetnošću – od trgovine do ugostiteljstva. Ipak, ni tada nije prestajala da uči, proučavajući psihologiju dizajna i enterijere, čekajući pravi trenutak za povratak svojoj suštini.
Vernost vitražu
– Prekretnica u mom životu dogodila se 2019. godine kroz tešku ličnu transformaciju. Ostala sam bez uobičajenih resursa i sigurnosti, ali je upravo taj trenutak praznine bio presudan da shvatim da više ne mogu da živim bez stvaralaštva, priča ona.
Tada se u njenom životu pojavljuje Svetlana, organizatorka izložbe „Istočni bazar”, koja Emiliji postaje prijatelj i inspiracija. Kroz ovaj odnos Emilija otkriva slikanje na staklu (vitraž), tehniku koja će postati njen osnovni izraz.
– Tako se rodila ideja o mojim autorskim suvenirima od vitraža.
Njen rad nije puka dekoracija, već je to kompleksan spoj materijala i simbola koji spajaju njene korene i novu domovinu. Svaki suvenir koji napravi nosi u sebi duboku simboliku – staklo oslikano tradicionalnim motivima smešteno je u ručno rezbarene drvene kutije. Rezbarija na drvetu čuva uspomenu na uzbečke korene, dok se na staklu sve češće pojavljuju srpski motivi i ornamenti inspirisani pirotskim ćilimima.
– Sve mi je važno – od samog rada do pakovanja. Pored rezbarene drvene kutije, sama slika se nalazi na podlozi od prirodnog sena. Svaki suvenir ima i posebne „nožice” kako bi mogao da krasi enterijer. Moji radovi su se „rasejani po različitim krajevima sveta, kao simbol toga da tradicija naših predaka može da živi u savremenom dizajnu, objašnjava Emilija.
Proces rada na vitražu za Emiliju ima i ličnu dimenziju. Svaki komad nastaje iz ideje koju sama razvija, kroz dizajn, izbor boja i slikanje na staklu. Koristi profesionalne vitražne boje, pažljivo bira materijale i tehnike, jer joj je, kako ističe, kvalitet neraskidivo vezan za poštovanje prema radu. Za nju vitraž nije samo estetski predmet, već prostor svetlosti i tišine – mesto gde se susreću prošli i sadašnji život.
– Volim kada ljudi, gledajući moj rad, osete neko sunčano raspoloženje, kaže ona.
Od ovog meseca Emilija planira da svoje znanje podeli sa drugima kroz privatne masterklas radionice vitraža u Kragujevcu. Njena želja je da deci i odraslima otvori „novi svet” kroz proces stvaranja sopstvenim rukama, baš kao što je to radila u Uzbekistanu. Pored edukacije, ona nastavlja da stvara po narudžbini, baveći se oslikavanjem zidova, platna i radom sa epoksidnom smolom. NJen krajnji san je osnivanje umetničkog studija koji će okupiti tim istomišljenika u toplom i kreativnom prostoru.
U Kragujevcu danas Emilija Gavrilović gradi život bez velikih reči i naglih poteza. NJena priča je priča o strpljenju, pripadanju i tihoj hrabrosti da se započne iznova – sa porodicom, umetnošću i svetlošću koja prolazi kroz staklo, ali ostaje u čoveku.
Piše: Maja Đorđević
