DEČJI PISAC JOVAN GAJIĆ: Knjige za decu koja još ne znaju da čitaju

Bila je 1993. godina. Teška, ne ponovila se. U bivšoj zemlji uveliko se ratuje, svet nam je uveo sankcije, a svi savremenici to doba pamte po galopirajućoj, nezabeleženoj inflaciji. Prazne prodavnice, prazni novčanici, a ulice su pune bezvrednih papirnih novčanica; ljudi su ih bacali jer njima ništa nije moglo da se kupi.

Meni je najteže bilo što su tada i deca bila lišena svega, ni čokoladicu ne možeš da im kupiš. Moje troje dece tada su bili mali, a ja nemoćan da im bilo šta pružim. U tom očaju palo mi je na pamet da im posvetim bar neke dečje pesme koje bih ja napisao, jer sam od ranije voleo dečju poeziju, a pošto sam bio i veliki „fanˮ engleskog jezika – probao sam da „ukrstimˮ stihove i jednostavnije engleske reči.

Lako pamtljive rime

Ovako počinje svoju priču Jovan Gajić, koji potiče iz stare kragujevačke porodice (voli da kaže da je rođen u Karađorđevoj na broju 41), po zanimanju ekonomista, prvo zaposlen u „Zastaviˮ, a potom u Kliničkom centru, ali se u njegovom životu sve promenilo kada je, sticajem okolnosti, postao pesnik i pisac.

Vraćamo se na početak i pitamo Jovana da li su pesmice moge da „zameneˮ čokoladice te daleke 1993?

– Naravno da to nije prava zamena, međutim moji klinci su bili oduševljeni što su istovremeno mogli da slušaju lagane pesmice i da uče neke engleske reči. Inače, prvu pesmu napisao sam, toga se dobro sećam, 28. novembra 1993. godine, i kaa sam video zadovoljstvo i osmehe na licima moje dece, postao sam ubeđen da je dobro to što radim. Onda sam za samo sedam dana napisao tridesetak pesama koje ću kasnije objaviti kao knjigu pod nazivom „Zbirka dečjih osmehaˮ, objašnjava Gajić.

Da se sve ne bi završilo u uskom porodičnom ambijentu, Jovan je krenuo u animiranje i druge dece, u čemu je veliku pomoć dobio od jedne ondašnje gradske televizije. Napravljen je serijal emisija pod nazivom „Engleski u porodici Gajićˮ, u kome su učestvovala njegova, ali i druga deca. Suština je bila da se kroz igru i pesme zaokupi pažnja svih mališana. I u tome se uspelo.

Da bismo dočarali kako su se deca u opuštenoj atmosferi istovremeno zabavljala i imala prvi „kursˮ engleskog jezika pokazaćemo na primeru jedne pesme iz „Zbirke dečjih osmehaˮ. Ona ide ovako:

Uđe riba FIŠ

U činiju DIŠ,

Uđe i tu osta,

Lutanja je dosta.

Gledao je lisac FOKS

Iz kutije zvane BOKS

I pošto je jako gladan

On postade stvarno gadan.

Skoči lisac FOKS

Iz kutije zvane BOKS

U činiju DIŠ

I pojede FIŠ.

Dakle, autor prvo na srpskom jeziku napiše reč riba, a odmah potom velikim slovima dodaje FIŠ, što je riba na engleskom jeziku, ali napisana kako je mi izgovaramo – po Vuku Karadžiću – jedan glas, jedno slovo. A zašto reč nije napisana na izvornom engleskom jeziku? Pa, zato što je pesmica namenjena predškolcima koji još ne znaju da čitaju i strane reči pamte onako kako im ih stariji prenose, čitajući pesmu.

To je vrlo razumljivo objasnila psihološkinja Slavica Petković, koja je za ovu pesmaricu, a i neke druge od istog autora, pisala predgovor. Ona kaže da „povezivanjem slikovitih i lako pamtljivih rima, kakve inače srećemo u poeziji za decu, sa stotinak reči engleskog jezika, autor je maksimalno približio mališanima jedan novi, nepoznati jezikˮ.

Slavica Petković zatim objašnjava:

– Kroz igru, učenjem simpatičnih i slikovitih stihova, može da se postigne mnogo, što je i praksa već pokazala. Sem toga, namera autora nije bila da deca uče pisane engleske reči. To je ostavljeno za neki budući korak. Ovde je, pre  svega, namera da nove reči, sa poznavanjem njihovog značenja, prosto uđu u detinje uho i nađu mesto u njegovom pamćenju. Kasnije je potreban samo mali korak da se nauči i pisanje zapamćenih reči.

Tekst predgovora Slavica završava u stilu Jovana Gajića – stihom.

Knjižica je dobra – GUD.

Nije bio zalud trud.

Stotine knjiga poklonio

Dakle, početni Gajićev rad brzo se „primioˮ kad predškolske dece i njihovih roditelja, što mu je dalo podstrek da nastavi da piše. Kod mališana su dobro primljene i ilustracije kojima su oplemenjene pesme. Za prvih nekoliko knjiga u tome mu je pomogla supruga Mirjana, koja je, nažalost, preminula.

Zbirka po zbirka, i Gajić je napravio kolekciju od sedamnaest knjiga, s tim što su neke imale po više izdanja.

Autor je izračunao da su sve njegove zbirke dostigle ukupan tiraž od preko četrdeset hiljada primeraka. Većina je poezija, mada ima i proznih dela za decu. Jedna takva knjiga je „Baka i unukˮ, koja je 2020. godine prevedena na engleski jezik i pojavila se na tom ogromnom govornom području. Knjigu je objavila poznata britanska izdavačka kuća „Olympia Publishersˮ iz Londona.

Poslednji javni nastup Jovana Gajića bio je krajem jula ove godine na trećem Noćnom bazaru u Velikom parku.

Među raznim đakonijama uglavnom iz domaće radinosti našle su se i Gajićeve zanimljive pesmarice. Kaže, opet je bilo dosta zainteresovanih kupaca.

– Moj cilj nije samo komercijalni, jer knjige su veoma jeftine, a mnoge sam i poklanjao. Više stotina dao sam bibliotekama, i ovde u Kragujevcu i po celoj Srbiji. Imao sam i veliki broj promocija u srpskim gradovima, kao i u Crnoj Gori, Makedoniji, Bosni i Hercegovini. Pojedina izdanja predstavio sam u školama „Svetozar Markovićˮ, „Jovan Popovićˮ, „Radoje Domanovićˮ, zatim u Mladenovcu, Grockoj, kaže Gajić i dodaje da je uvek poklanjao knjige deci.

Kao izdavač knjiga pojavljuje se sam Jovan Gajić i izdavačke kuće „Legendaˮ iz Čačka i „Gajićˮ iz Beograda (ista prezimena su čista slučajnost), a autoru je posebno drag muzički tonski zapis koji je uradila Produkcija gramofonskih ploča RTS-a, gde su njegove pesme „otpevane i odsviraneˮ.

Trenutno priprema prozno delo pod radnim naslovom „Čovek besmrtnikˮ, ali o njemu ne želi ništa da govori dok knjiga ne izađe iz štampe.

DO SADA OBJAVLJENE KNJIGE
Bogata kolekcija

Najtiražnija knjiga Jovana Gajića je „Zbirka dečjih osmehaˮ, odnosno engleski kroz zabavu. Ona je od 1993. godine do danas imala četrnaest izdanja, uglavnom sa tiražom po hiljadu primeraka.

Po četiri izdanja imali su „Slikovnica za engleskiˮ i knjiga u prozi „Baka i unukˮ, koja je dobila i englesku verziju izdavača iz Londona. Po tri izdanja imale su „Pesmice o životinjamaˮ i „Najlepša igraˮ, a dva puta je štampana knjiga „Gospodar rečiˮ.

Od ostalih publikacija navodimo samo neke: „Klopka bogatstvaˮ, „Miki, Maki i Žakiˮ, „Maglovita trampa”, „Bunkermen”, „Prvi srpski ustanak”, „Naša mlada baba”, „Lisac foks i prijatelji”, „Raspevana ljubav”, a kao tonski muzički zapis PGP RTS izdao je „Engleski kroz pesmu”.

KAKO UČITI PREDŠKOLCE
Sve se može kroz igru

– Razmišljajući kako da se približim deci predškolskog uzrasta da bih im olakšao učenje, došao sam do sledećih zaključaka, objašnjava Jovan Gajić.

Prvo, poželjno je da deca ne primećuju da uče.

Drugo, čas treba da bude kratak i sadržajan i da se odvija bez predaha,

Treće, ne dozvoliti nijednom detetu da skreće sa teme, a ako se to dogodi, onda im obavezno dati kratku pauzu i pustiti ih da se izigraju.

Kako sve to postići? Šta je to toliko privlačno da potpuno zaokupi dečju pažnju?

To je, naravno, igra. Igra u kojoj će svako dete aktivno da učestvuje i da se oseća tako kao da se bez njega ne može.

– Kada smo snimili emisiju o voziću, svako dete je imalo svoj zadatak. Dečaci su zakucavali točkiće na drvenim lokomotivama, a devojčice su bojile vagone. Samo smo usput izgovarali engleske nazive za igračke. Usput – to je najvažnije. Jer, mi smo, u stvari, pravili drveni vozić, nismo učili engleski. Za taj čas „usput” smo naučili deset novih reči. A po dečjim osmesima u žaru igre shvatio sam da su, iako tako maleni, uspešno obavili jedan ozbiljan i težak zadatak.

Piše: Miroslav Jovanović