Glumica Knjaževsko-srpskog teatra Marija Rakočević pobedila je na dvanaestom Hartefaktovom konkursu za najbolji savremeni celovečernji dramski tekst pod nazivom „Žena veže rep”. To je jedan od najznačajnijih konkursa za ovu vrstu umetnosti u regionu bivših jugoslovenskih republika, obuhvatajući Albaniju i Bugarsku. Ove godine u konkurenciji je bilo 163 teksta, što je najviše u odnosu na prethodne godine. Proglašenje pobednika bilo je krajem decembra, a dodela nagrade biće u januaru u sedištu Hartefakta u Beogradu, gde će se izvesti javno čitanje pobedničkog komada. Ova dramska kuća dodelom nagrade otkupljuje dramsko delo, ima slobodu da ga producira i odabere sa kim će ga obrađivati. Žiri su ove godine činile Dubravka Vrgoč, Molina Udovički Fotez i Biljana Srbljanović.
Povod – stradanje žena u Iranu
Marija Rakočević se aktivno bavi pisanjem poslednje tri godine i ovo nije njen dramski prvenac, ali je najznačajniji produkt svega što je želela da saopšti. Delo za koje je dobila nagradu je tekst o ženama i o njihovom svakodnevnom životu. U obrazloženju žirija piše da se tekst bavi bolnom temom – diskriminacijom i nasiljem nad ženama. Marija kaže da joj to nije bio fokus, ali jeste uočljivo u njenom delu. Nije pisala o određenoj ženskoj osobi, već o životu žene u odabranih 13 slika.
– To su sve žene koje poznajem i to je ono što nije opšte mesto, i što je izdvojilo moj tekst od drugih, kaže Marija.
Da odabere baš ovu temu podstakao je događa jiz 2022. godine – ubistvo dvadesetogodišnje devojke Mahse Amini u Iranu od strane iranske policije jer se nije pridržavala pravila da nosi hidžab. To je pokrenulo velike proteste u toj državi i žene su u znak protesta odsecale svoju kosu.
Još jedan događaj podstakao je Mariju da napiše i baš ovako naslovi delo, a to je kratak video dvadesetogodišnje devojke Hadis Najafi koja je snimljena s leđa kako za vreme protesta vezuje odsečenu kosu u rep i odlazi u mrak iz koga se čuju pucnjevi. Pogođena je sa šest metaka. Njeno svesno odlaženje u mrak i smrt veoma su „pogodili” spisateljicu i za nju je postala simbol kako žena živi – odvažno, hrabro i pomalo suludo.
Ove strahote su inspirisale Mariju, počela je da piše i nije stala dok ih nije oblikovala u delo. Ono nije napisano u klasičnim dramskim, već u „otvorenoj” formi. To znači da je kao pisac ostavila reditelju i glumcima prostora da naprave predstavu „po svojoj meri”. Tekst, na prvi pogled, izgleda kao poema i nema nijedan element klasične drame. Marija kaže da je napisala komad koji bi i sama volela da igra, a koje dopušta slobodu i kreativnost. U klasičnom dramskom delu pisac nudi „navigaciju” kako nešto treba da se uradi, dok u njenom tekstu ne postoji nijedna napomena ili uputstvo. Nije slučajno što je baš tako osmislila svoje delo, jer je htela da „izađe” iz klasike i uvede slobodu izražavanja u temi koja je sveprisutna.
Jedan od kriterijuma konkursa koji treba da bude ispunjen jeste društvena angažovanost. Marijino delo govori o „svakodnevnim stvarima koje ne smeju da se kažu na glas, a dešavaju se”.
– Tekst je produkt mojih 36 godina života, nije mi dugo trebalo da ga napišem, jer mnogo toga se dugo taložilo u meni, kaže glumica, sada i spisateljica.
Izabrala je specifičan period života jedne žene – od devojčice do njenog zrelog doba, odnosno do perioda u kome je i ona sama, i to predstavila u 13 situacija. Nije u pitanju jedna odabrana žena, već ovo delo može da igra neograničen broj likova, bilo kog pola i starosne dobi.
O tome da li bi i sama želela da dobije angažman u ovoj drami, kaže da bi volela da igra, ali misli da njen tekst može bez nje dalje da se razvija i želja joj je da neka glumica sa velikim iskustvom odigra ulogu žene, jer će tako poruka jače dopreti do publike.
Između glume i pisanja
Kada je čula za broj tekstova koji su bili u opticaju za nagradu, kragujevačka glumica nije bila optimistična i mislila je da „nema šansi”. Samim tim za nju je ova pobeda bila još veće iznenađenje. Kaže da je tek nakon par dana od proglašenja pobede shvatila njen značaj i koliko su joj se zapravo „otvorila vrata” dramskog sveta. To je i svojevrsna potvrda jer znači da su tekstovi izabrani na ovom konkursu značajni za dramsko stvaralaštvo.
– Nisam bila potpuno svesna značaja konkursa dok nisam dobila ovu nagradu, a onda su me i bitni ljudi iz glumačkih voda kontaktirali, pa je sve ovo izuzetan podstrek, kaže Marija.
Inače, ona je počela da se bavi glumom u Kragujevcu i njena prva uloga bila je u pozorištu „Joakim Vujić” u predstavi Hotel „Slobodan promet” 2003, znači glumica je dvadeset godina, od toga dvanaest profesilonalno, od kada je završila akademiju. Kaže da je prvo bila amater u pozorištu i da je time odredila svoj put.
Kada je završila fakultet rešila je da se vrati u rodni grad, ali njen put nije bio baš jednostavan. Živela je neko vreme u Beogradu, ali je uvek želela da se vrati u Kragujevac. Od prošle godine je član ansambla kragujevačkog Teatra „za stalno”.
Kao jednu od svojih najznačajnijih uloga izdvaja Ildu Geršner iz predstave „Na rubu pameti”, a ona koja joj je najviše „prirasla za srce” je uloga Melanije iz dela „Generali ili srodstvo po oružju” Borislava Pekića.
Marija pravi i jedno poređenje: kada se pokojni veliki glumac Mirko Babić iz Beograda vratio u Kragujevac, svi su ga zbog toga hvalili, a kada je njena ambicija bila da se vrati u zavičaj – svi su je obeshrabljivali.
– To što sam želela da se vratim u Kragujevac nije manjak ambicije, kako su mi govorili, već želja da učestvujem u kulturnom životu svog grada, tvrdi glumica.
Kako su grane dramske umetnosti isprepletane, oprobala se u različitim žanrovima, pa i u rediteljskim vodama. Kaže da je njen primarni poziv gluma, ali da u poslednje vreme više piše nego što glumi. Od malena se bavi pisanjem, a i po prirodi sadašnjeg posla upućena je u dramske tekstove. Ono što je motiviše da piše jeste to što gluma kao takva nije materijalna – nema opipljiv produkt, a kada je u ulozi pisca, onda nešto ostaje „iza nje”. Za nju je pisanje vrsta „terapije” i filtera gde ima slobodu da nešto saopšti i da „ispravlja krive Drine”.
Što se tiče planova, tvrdi da se svako ko se bavi umetnošću zna da planovi ne postoje i da je sve igra slučaja. Volela bi da nastavi i da glumi i da piše.
– Sve je igra sreće i slučaja. Pokojni reditelj Dejan Mijač je govorio da postoji pozorišna pravda i da kvalitet kad-tad mora izaći na videlo, zaključuje Marija Rakočević.
O AUTORKI
Glumica, spisateljica, rediteljka…
Marija Rakočević je rođena 1986. godine u Kragujevcu. Glumom je počela da se bavi kao član Akademskog pozorišta SKC-a, a diplomirala je glumu na Fakultetu umetnosti u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici u klasi profesora Božidara
Dimitrijevića.
Od 2003. kao saradnica, a od 2019. kao članica Knjaževsko-srpskog teatra, ostvarila je sledeće uloge: Margerita (Ž. Fejdo, Hotel „Slobodan promet”), Devojka (M. Jeremić, Miloš Veliki), Muzina pomoćnica (K. Kolodi, Pinokio), Katinka / Sluškinja 1 (M. Crnjanski, Seobe), TV voditeljka / Narkomanka / Bledunjava 1 / Prevodilac / Kostimografkinja (P. Mihajlović, Dvesta), Bibliotekarka (P. Cicvarić, Konema u vugla, gugla), Novinarka-reporterka (R. Kuni, Briši od svoje žene), Mademoiselle Melanija (B. Pekić, Generali ili srodstvo po oružju), Marija Antonovna (N. V. Gogolj, Revizor),Učiteljica-alternacija (B. Ćopić, Bašta sljezove boje), Generalica Amalija Akvakurti pl. Sarvaš Daljska / Jugoslavenka Zlata (M. Krleža, Na rubu pameti) i Elza Rihte (J. Kajgo, Ilda Geršner).
U perioduod 2010. do 2012. G odine igrala je u Pozorištu za decu Kragujevac u predstavama Trči, trči Trčuljak (Jovan Caran), Šeherezada (DŽon Murdok, Pjer Valter Polic), i Radoznalo slonče (R. Kipling, Todor Valov).
Učestvovala je u poemi Nisam kriv što sam živ Đorđa Milosavljevića u režiji Slađane Kilibarde na Velikom školskom času u Šumaricama 2018. godine, kao i u predstavi Ratni dnevnik pri obeležavanju sto godina od oslobođenja Kragujevca u Prvom svetskom ratu.
U Pozorištu u akciji – Forum teatra Beograd ostvarila ulogu Crne u predstavi Druga generacija Mirele Pavlović.
Igrala je Lorelaj / Elzu u predstavi Zvala seLorelaj Izraela Horovica u režiji Aleksandra Milojevića.
U predstavi Da se ja pitam Bard teatra, u kojoj su igrali i profesionalni i mladi glumci amateri, imala je uloge Jadranke i Zorke, bila asistent režije i rukovodila glumačkom radionicom za mlade.
Rukovodila je dramskim radionicama, režirala predstave Pozdravi nekog i scenski prikaz Samo ti lepo ćuti i niko neće primetiti u Centru kulture „Abrašević“ u Kragujevcu.
Bila je asistent režije u predstavama Kečap, tekst Marije Soldatović u režiji Dušana Stanikića; Ko nema u vugla, gugla, Knjaževsko-srpskog teatra u režiji Slađane Kilibarde, pored uloge Bibliotekarke bila i autor songa; Blitva i krompir, Knjaževsko-srpskog teatra u režiji Marka Misirače, tekst Zoltana Egrešija; Da se ja pitam, tekst Nenad Vulević i Nikola Milojević, režija Čedomir Štajn, Bard teatar, Kragujevac; Ja od jutra nisam stao, tekst Una Vizek, režija Slađana Kilibarda, Knjaževsko-srpski teatar.
