Među 80 studenata koji su za dve nedelje biciklama prešli više od 1.400 kilometara do Strazbura u Francuskoj, gde je sedište evropskih institucija, kako bi ukazali na situaciju u Srbiji, našla su se i Kragujevčani – Bogdan Đorđević, Mihajlo Erić i Igor Jovanović. Oni su svojim „bicikliranjem” skrenuli pažnju Evropljanima i javnosti na proteste studenata koji od kraja novembra blokiraju fakultete na četiri univerziteta u zemlji.
Nazvani su „biciklisti s misijom”, a njihova misija je bila da svet sazna istinu o Srbiji, da institucije reaguju i izvrše pritisak na vlast, da se podigne glas u ime svih koji su ućutkani.
U biciklističkoj turi prošli su kroz deset gradova – Novi Sad, Suboticu, Budimpeštu, Bratislavu, Beč, Linc, Salcburg, Minhen, Štutgart i Strazbur.
Po povratku u Srbiju u Kragujevcu je prošlog četvrtka organizovan veličanstven doček za ove momke velikog srca, a skandiranje, suze, zagrljaji, pesme, baklje, vatromet obeležili su ovaj događaj.
BOGDAN ĐORĐEVIĆ, FAKULTET BEZBEDNOSTI U BEOGRADU
Srce mi je puno
Bogdan Đorđević rođen je 2005. godine u Kragujevcu, gde je završio je Drugu gimnaziju, a sada je student Fakulteta bezbednosti u Beogradu.
Sa tek navršenih dvadest godina učinio je nešto veliko, što drugi ne mogu ni kada bi imali tri života.
– Važno je boriti se za prave vrednosti, a ovi ljudi sa kojima sam proveo dve nedelje, bore se baš za to. Utisci su neverovatni i tamo i ovde. Srce mi je puno kada vidim sve ove ljude koji su nas dočekali. Ljubav je ogromna i mnogo sam srećan što sam doneo odluku da krenem na ovaj dug put, kaže Bogdan.
On je pre toga išao na dve biciklističke ture – od Kragujevca do Niša i posle toga do Beograda. Kada je saznao da je organizovana probna vožnja za Strazbur odlučio je da se prijavi i prošao je.
U pohodu kroz Evropu, u svim gradovima kroz koje su prošli, gde živi i naš narod, bio im je organizovan smeštaj u njihovim domovima. Bogdan je stalno imao problema sa lancem na svom dvotočkašu, a jednog dana bicikl uopšte nije bio u voznom stanju. Odlučio je da dva kilometra trči uz bicikl.
– Krenuo sam biciklom i završiću biciklom, rekao sam sebi. To sam dugovao svima koji su nas toliko bodrili usput i podržavali. Kada vidite sve one koji su otišli iz Srbije da nađu bolji život za sebe i svoje porodice, shvatite koliko je to istovremeno i lepo i tužno. Nadam se da ćemo uspeti da ovde nešto promenimo, da učinimo život u Srbiji boljim i da oni počnu da se vraćaju u svoju zemlju. Naš cilj je bio da nas vide i da čuju šta imamo da kažemo, kao i kada smo šetali i trčali Srbijom. Verujemo da su nas u Evropi ozbiljno shvatili, priča Bogdan o svojim utiscima.
On napominje da nije izostala ni ogromna podrška profesora sa fakulteta čiji je student, kao i kolega koji su uz njega na svakom koraku.
Iako blokade fakulteta traju gotovo pola godine, Bogdan jkoš uvek ne vidi rasplet ove situacije.
– Jasno je da se u vrhu države neke stvari zahuktavaju. Kako će se sve završiti ne znam, ali znam da mi nećemo odustati dok se ne ispune svi naši zahtevi, kategoričan je ovaj mladić.
Na pitanje da li se pomirio sa tim da izgubi ovu školsku godinu, odgovara pitanjem:
– Da li više vredi proživeti ceo život u lažima ili izgubiti samo jednu godinu na fakultetu?
MIHAJLO ERIĆ, AKADEMIJA STRUKOVNIH STUDIJA „ŠUMADIJA”
Da počne normalan život
I Mihajlo je rođen 2005. i završio je Drugu gimnaziju. Sada je student Akademije strukovnih studija „Šumadija” u Kragujevcu. Za njega, kao i za njegove drugare, ovo nije bila samo biciklistička tura – sve što rade je put nade, otpora i glas svih onih koji su ućutkani.
Put do Strazbura bio je, kaže, naporan, ali i lep i nezaboravan. Najteže je bilo u Štutgartu, zbog velikog uspona i dugačke staze.
– Bio sam fizički spreman, treniram ceo život, bavio sam se pet godina košarkom, rekreativno se bavim biciklizmom, idem u teretanu. Vetar u leđa bila nam je fantastična podrška na putu, ljudi su nas svuda dočekivali sa puno ljubavi i poštovanja i bili su za nas za sve što nam je trebalo. Isto je i ovde u Srbiji. Vozio sam ture do Beograda i Niša i utisci su neverovatni. Upoznali smo mnogo novih drugara koji kao i mi odbijaju da ćute, koji vole ovu zemlju i žele u njoj da ostanu, kaže Mihajlo.
Naročito ističe podsticaj i podršku koju dobija od kolega sa fakulteta, ali i profesora, što učvršćuje njegov stav da je na pravom putu i da ne sme da stane.
– Ništa mi nije teško, izdržaću do kraja, samo da se nešto promeni i da naši zahtevi budu ispunjeni. Sada je još uvek sve neizvesno i ne nazire se rešenje ove situacije, ali sigurno je da više ništa neće biti isto kao pre, da će početi normalan život, tvrdi ovaj mladi student.
Pomirio se i sa tim da izgubi ovu godinu na fakultetu, ali je srećan što je imao priliku da proživi jedno nezaboravno iskustvo, da upozna nove ljude, da svi zajedno ispune ono što su zacrtali, što je, kako kaže, mnogo važnije od jedne akademske godine.
IGOR JOVANOVIĆ, EKONOMSKI FAKULTET U BEOGRADU
Do ispunjenja zahteva
Igor je rođen 2004. godine i završio je Prvu gimnaziju. Studira u Beogradu, ali namerava da se vrati u rodni Kragujevac.
Podrška cele dijaspore, zajednišvo, solidarnost naših ljudi ostaće mu u trajnom sećanju. Zato misli i iskreno veruje da definitivno postoji nada i negde vidi da sve ovo može da se završi hepi endom.
– Cela tura bila je dobro organizovana, mada sam imao manjih zdravstvenih problema, ali fizički sam bio skroz okej. Sve što nam se tamo dešavalo i ovde, mislim na podršku ljudi, je identično. Sve vreme dok smo putovali uopšte nisam imao osećaj da sam van svoje države. Nisam razmišljao da sam skoro hiljadu kilometara daleko od svog grada, osećao sam se kao kod svoje kuće, ispričao je Igor.
Iako nije profesionalni biciklista, bio je spreman za ovaj podvig. Kaže da mu je najteže bilo u Budimpešti, zbog vetra koji je usporavao celu kolonu. Put kroz Mađarsku je bio psihički težak, pa su se redari smenjivali ispred i iza kolone da bi „sekli vetar” i da bi ostalim biciklistima bilo lakše u zavetrini.
Igor ne zaboravlja da pohvali pomoć i podršku koju dobija na fakultetu, gde su mu kolege finansijski pomogle da nabavi spoljašnje gume i biciklističku jaknu.
On ne može da kaže kako će da izgleda rasplet ove situacije, ali siguran je da će se nešto promeniti, da će biti bolje.
– Ne vidim kako to tačno treba da izgleda, ali moramo da izdržimo do kraja, jer ako sada stanemo, džabe smo krečili, što bi se reklo. Nema odustajanja i ne očekujemo da će neko drugi rešiti naše probleme. Mi ne tražimo mnogo – samo pravo na život i nećemo stati dok se studentski zahtevi ne ispune. I ova školska godina nije izgubljena dokle god postoji mogućnost za pet ispitnih rokova. Sve moje kolege i ja redovno učimo i spremni smo da kad god bude ispitni rok izađemo na polaganje.
Igor upućuje poziv svojim vršnjacima i svim građanima da im se pridruže ako žele da se nešto promeni.
Pomozite nam, da se ovo završi lepo, poručuje Igor.
Piše: Gordana Božić
