Četrdesetjednogodišnji Slavko Pavlović iz Lapova, duhovit, vedar momak uvek, spreman za druženje i akciju, jedna je od retkih osoba sa invalidetom koja je dobila šansu da se oproba u jednom amaterskom filmu.
Opravdao je poverenje koje mu je ukazao reditelj i scenarista Dejan Ivanović, on je u njemu prepoznao talenat i dao mu šansu da zaigra u i narednim njegovim filmovima. Poslednji na kome je bio angažovan zove se „Lenka”.
Premijerna projekcija bila je letos u rodnom Lapovu, u bioskopu Centra za kulturu, i tek je postavljen na internetu za gledanje. Predstoji prikazivanje po bioskopima širom Srbije, kako bi i drugi ljubitelji filmske umetnosti mogli da vide njihovo ostvarenje. Žanrovski ovaj filma se razlikuje od svih prethodnih koji su bili uglavnom humorističkog sadržaja.
Radnja filma „Lenka” dešava se 1999. godine u SR Jugoslaviji u poslednjim danima bombardovanja. Vojnik Ivan sa svojim prijateljem vodnikom Ristićem, nakon što je srušen železnički most, putuje u Beograd… Reč je o ljubavnoj drami, gde se vojnik Ivan vraća na imanje 25 godina posle bombardovanja, zbog izvesne devojke Lenke, sa kojom je proveo noć u senu i dao joj čvrsto obećanje da će se njome oženiti čim se bombardovanje okonča.
Film „Lenka” je sniman sopstvenim sredstvima, kao i svi prethodni, kojih je do sada bilo sedam – „Plamen večne ljubavi”, „Kumova ženidba”, „Poslednja stanica” „Bela vila”, „Kude baš u Lapovo”, „Kumova ženidba 2” i „Lenka”.
Glavni junak ove priče kaže da je glumio u poslednja tri Ivanovićeva filmska ostvarenja, u kojima se lepo snašao, iako je klasičan amater, bez glumačkog predznanja i iskustva. Doduše, imao je samo manje – sporedne uloge sa po nekoliko kadrova. Ali je bio angažovan i kao tonac, što njemu puno znači, pre svega zbog toga što su ga se drugovi uopšte setili i angažovali. I nije bilo velike treme, jer ih sve poznaje.
Kreativno druženje
– Počeo sam da glumim pre tri godine u amaterskim filmovima. Predložili su me drugari, kućni prijatelji, koji su procenili da sam interesantan i da mogu dobro da odglumim neke uloge. Do sada sam glumio u tri filma istog reditelja i scenariste Dejana Ivanovića u Studiju „D”, koji funkcioniše kao sekcija u Centru za kulturu „Stefan Nemanja” Lapovo. Uglavnom glumim likove u komedijama, ali poslednji film o bombardovanju nije bio baš komičan. Svi filmovi su mi podjednako dragi, a ja se samo epizodno u njima pojavljujem. U „Lenki” me ima u tri kadra, kaže Slavko.
Sve to radi iz ljubavi, nema tu honorara, objašnjava naš sagovornik. Cilj je promovisanje Lapova, negovanje porodičnih vrednosti i očuvanje srpskog dijalekta. Autor filma je zapisao i da želi na ovaj način da okupi mlade ljude koji su talentovani i žele da budu glumci amateri.
– Ja sam još više zavoleo film i bio bih presrećan kada bih mogao profesionalno time da se bavim. Moji drugari su bili zadovoljni kako sam ja to odglumio, kaže Slavko.
Posvećena porodica
On je inače u Kragujevcu završio osnovnu i srednju školu – zanat za bravara i radio je u jednoj privatnoj firmi.
– Radio sam tri godine i nekoliko meseci u firmi bravariju, ali nisu me prijavili, praktično bio je rad na crno. Kada su moji roditelji videli da od ta posla nema ništa, rešili su da registruju našu firmu, kako bi mogli samostalno da mi regulišu staž potreban za odlazak u invalidsku penziju, kaže Slaviša.
Njegova porodica je otvorila firmu za pravljenje torti i kolača. Majka je bila nosilac posla. Njegov zadatak je bio da pravi kutije za poslastice za dalju prodaju i sve ostalo oko pakovanja i distribucije. Ali, čim je stekao uslov za penziju odustali su od tog porodičnog biznisa.
– Roditelji su hteli da me obezbede, da imam svoja lična primanja i da ne zavisim ni od koga, kaže Slavko, dodajući da žive u seoskoj sredini, bliže Markovcu nego varoši. Pomažem malo na gazdinstvu, imamo zemlju i uzgajamo stoku, svinje, kokoške… Ja ih hranim i sve drugo što treba i ništa mi ne pada teško, kaže Slavko.
Vikendom obično ide na druženje u Udruženje za podršku osobama sa invaliditetom „Zora”, čiji je aktivni član. Tamo crtaju, slikaju, idu na organizovane izlete ili se viđa sa filmskom ekipom, među kojima je kaže i njegova simpatija s kojom je glumio na filmu.
– Ponekada dolazim i u Kragujevac u Udruženje obolelih od dečje paralize. To budu skupštine, pred Novu godinu na proslave, a ponekada samo svratim da ih obiđem. Obožavam te susrete, kaže Slavko.
Inače, nije oženjen, a to mu je jedna od želja. Misli da bi mu to promenilo život, da bi bio potpuniji. Ima simpatiju, ali nije siguran da je to baš obostrano. Živi sa roditeljima i vrlo su mu posvećeni. U istom dvorištu je i sa sestrom i njenom kćerkom i sinom. Oni su mu, kaže, neka vrsta osveženja. Dečaka često odvodi i dovodi iz škole, koja je udaljena tri kilometra od kuće. Najgore je što tu prolazi Carigradski drum, brzo se vozi i uvek neko mora da ga „pokupi” iz škole zbog bezbednosti.
Nema personalnog asistenta. Vozi ponekad traktor i motorče, što dosta govori o njegovoj borbi da bude što samostalniji.
Piše: Elizabeta Jovanović
