Knjiga „Oružari – sindikalna borba“, govori o protestima radnika kragujevačke vojne fabrike – najstarijeg industriskog preduzeća u Srbiji i na Balkanu – od druge polovine 19. veka do lane. Kako je fabrika oružja u Kragujevcu, Topolivnica, Vojnotehnički zavod (posle Drugog svetskog rata preimenovan u Zavode „Crvena Zastava”) tehničo-tehnološki i proizvodno-poslovno napredovala kad je rasla i razvijala se država Srbija – decenijama i Jugoslavija – a zapadala u teškoće i bila devastirana kad je država bila u krizama i ratovima, to je Radovanovićeva knjiga i svojevrsno svedočanstvo o nastancima i razvoju, ali i usponima i padovima država čije je vojske naoružavala.
Autor na osnovu dostupne istorijske i arhivske građe podseća na nastanak i razvoj radničkog pokreta u Srbiji i njegovu borbu za socijalna i politička prava radništva. Pre svega, na znameniti „Crveni barjak“, odnosno demonstracije radnika ondašnje Topolivnice od 15. februara 1876., kojima su se kragujevački topolivci borili i po prvi put izborili za učešće u političkom životu Kragujevca i Srbije. Podseća i na poznati „Kragujevački kraval“, žestok sukob radnika Vojnotehničkog zavoda sa pripadnicima vlasti i vojske širom varoši kragujevačke, u kojem je, 29. juna 1904. povređen veliki broj oružara, i te dvojica vojnih pitomaca…
Pod vođstvom Mede i Baje
Akcenat je, ipak, stavljen na proteste oružara u poslednje tri decenije, tačnije od leta 1996. do prošle godine, što je jedan od najturbulentnijih, ako ne i najturbulentniji političko-ekonomski period (ratni raspad jugoslovenske državne zajednice, propast ekonomije i privrede, jedna od najvećih hiperinflacija u istoriji civilizacije, NATO bombardovanje krnje SR Jugoslavije, petoktobarske promene, kontroverzna tranzicija i raspodela društvenog bogatstva na štetu sveta rada…) u dvovekovnoj istoriji moderne srpske države. Otuda je Radovanovićeva knjiga, kako je to konstatovao njen recenzent istoričar Predrag Ilić, „svedočanstvo o jednom vremenu, jednoj politici, jednoj državi, jednom gradu, jednom sindikatu, ljudima koji su ga vodili, zahtevima osiromašenih radnika i njihovih porodica!“ Knjiga na dokumentaran način, kroz autentične izjave i govore radnika, svedoči i o posledicama razbijanja jugoslovenske državne zajednice, kao i o promašenosti politike koja već tri i po decenije drži Srbiju u (samo)izolaciji, izvan savremenih civilizacijskih tokova.
Knjiga govori i brutalnoj, svekolikoj i rastućoj centralizaciji i beogradizaciji Srbije od kraja 80-tih prošloga veka do danas, što za posledicu ima ekonmsko-privredno-socijalnu devastacaju i rasenjavanje regija južno od Save i Dunava. Sve ubrzanije prazni se i Šumadija, zavičaj i „meki trbuh“ Srbije. Otuda Radovanović u uvodu onog dela knjige koji govori o oružaraskoj borbi za radnička i politička prava od 1996. do sada i konstatuje da „ono što se u tim u decenijama i godinama nije dogodilo u Beogradu, kao da se nikada i nigde nije dogodilo,bez obzira na važnost, veličinu i značaj događaja ili događanja.”
Radovanovićev cilj je da se ovom knjigom, piše on, spreči da „beogradizacija” istorijskog pamćenja potpuno marginalizuje i ignoriše najveće radničke demonstracije u srpskoj i jugoslovenskoj istoriji, kada su hiljade članova sindikalne organizacije „Zastave oružja” pokrenule sedmonedeljne ulične proteste koji su postali prvi veliki izazov režimu Slobodana Miloševića.I koji su trasirali put potonjim građanskim protestima, u poznu jesen i zimu 1996-97, zbog režimske krađe na lokalnim izborima, koji su označili početak kraja Miloševićeve vlasti.
Autor daje sažet, ali detaljan istorijat srpske industrijalizacije, procesa započetog osnivanjem Topolivnice u Kragujevcu 1853. godine. Takođe, opisuje kako je grad vremenom postao industrijski centar jugoslovenske državne zajednice. Sredinom 1990-ih prošlog veka, međutim, šumadijska i prva prestonica Srbije, potonula je u veliko siromaštvo, nezaposlenost i beznađe, što je rezultat raspada Jugoslavije i godina međunarodnih sankcija. Među radnicima koji su patili bili su oružari, visokokvalifikovani radnici koji su nekada bili elita gradske radničke klase, a sada su osiromašeni zbog meseci kašnjenja plata i neplaćenog regresa.
Čelnici Namenke sindikalne organizacije — predsednik Zoran Nedeljković Meda i sekretar Dragutin Stanojlović Baja— odlučili su da svoje radnike povedu u štrajk i ulične proteste. Jedan od njihovih prvih postupaka u tom pogledu, jula 1994. godine, bio je da su Zoranu Radovanoviću saopštili svoj plan i da su ga pitali da li je spreman da medijski prati njihove proteste. “Spreman jesam bio“, piše Radovanović. „I to kao zapeta puška“.
Kada je štrajk nastupio, Radovanović je već bio iskusan novinar, koji je svoje veštine počeo da uči 1980. godine, najpre u „Večernjim novostima”, a zatim i u fabričkom listu „Zastava”, koji se, u tiražu od 50.000 primeraka, štampao na tri jezika: srpskohrvatskom, mađarskom i albanskoom. Imao je insajdersko poznavanje imperije kakva je bila „Crvena zastava”, kao i duboko poznavanje istorije, privrede, uticajnih ličnosti, politike i javnog mnjenja grada Kragujevca. Kao novinar, razvio je sažet živopisan i vrlo čitljiv stil.
Takođe je razvio visok nivo veština u intervjuisanju i izveštavanju. Takav stil i umeće kombinovani sa ogromnom radnom sposobnošću (pitanje je kada je imao priliku da spava za vreme štrajka), uz staromodne vrline integriteta i hrabrosti, učinili su Radovanovića idealnom osobom za izveštavanje o štrajku.
„Ne proizvodimo mleko i jogurt”
Ova knjiga ima mnogo toga što će biti od interesa za istraživače Miloševićevog doba, ali jedan od najvrednijih i najdirljivijih aspekata je autorovo doslovno očuvanje reči koje su izgovarali radnici na protestima. Imali su hrabrosti da imenuju direktore koji su ih lagali i prevarili, da osude zločinački i lic emerni režim koji je poslao njih i njihove sinove u rat i doveo ih do prosjačkog štapa. Govorili su o nepravdi, o direktorima koji su vozili automobile ukradene iz Vukovara, o pljačkanju mašina iz njihove fabrike i o stotinu drugih razloga, zbog kojih su bili spremni da rizikuju život – kao što su to činili štrajkači glađu – u borbi za hleb, rad, pravdu i dostojanstvo. Nijedna ekonomska statistika ne može tako živopisno da dočara siromaštvo i beznađe Miloševićevog doba kao štrajkači koji opisuju da mesecima nisu plaćeni i da ne znaju kako će prehraniti svoje porodice, platiti račune za struju ili opremiti svoju decu za školu.
Verovatno zbog ogromne količine oružja i municije koje su imali na raspolaganju oružari, policija se nikada nije usudila da pokuša da zaustavi štrajk i(li) uhapsi vođe. Kako je Dragutin Stanojlović više puta podsetio policiju u svojim javnim govorima ispred kragujevačke gradske Skupštine, „mi ne proizvodimo mleko i jogurt“.
Oružari su bili uspešni u primoravanju Miloševićevog režima da ispuni njihove zahteve, ali su se manje uspešno oduprli promenama koje su im nametnute posle dolaska „demokratskih promena“ u Srbiju posle petog oktobra. Nekoliko hiljada oružara ostalo je bez posla tokom dekomponovanja Grupe „Zastava” u zasebna preduzeća 2001. godine.
„Zastava oružje ” je, u međuvremenu, imalo nekoliko uspeha, kao što je saradlja sa Remingtonom i prodor na američko tržište, ali je u suštini postala žrtva neodgovorne investicione i kadrovske politike Vlade Srbije i poslovnih odnosa sa privatnim trgovcima oružja bliskih aktuelnoj vlasti na državnom nivou. Kako piše Zoran Radovanović, „program i cilj svih postpetooktobarskih vlada Srbije, od 2000. godine do ovih dana, bio je deindustrijalizacija zemlje.
(Autor je magistar istorijei pisac pozorišne drame „Uspomena na Crvenu zastavu)
VOĐE PROTESTA 1996.
Meda i Baja za nezaborav
Glavni junaci ove knjige Zoran Nedeljković Meda i Dragutin Stanojlović Baja, dvojica najvećih boraca za radnička prava u Srbiji u poslednjih nekoliko decenija, više nisu sa nama. Napustili su nas rano, možda i prerano, u 60-tim godina života. Nije malo onih koji veruju da je i to cena borbe koju su ludo hrabro i beskompromisno vodili u vreme Miloševićevog (po)ratnog haosa, beznađa i bezakonja u Srbiji.
