VELIKI ĆACI: Rokeri i narodnjaci

Da li ste se nekad zapitali je li Veliki Ćaci roker ili narodnjak? On je verovatno porastao kao roker, jer je Zemunac, Zemun je poznat po svojoj rokenrol tradiciji – jedna od najpoznatijih rok grupa u nekadašnjoj Jugoslaviji jeste zemunska Yu grupa. Ali, s druge strane, on je na čelu „pristojne Srbije“ koja je, par excellence, narodnjačka. Bilo je slučajeva tako drastičnih promena po pitanju ukusa u svetskoj istoriji. Na primer, Gebels je bio veliki pristalica modernizma u slikarstvu, ali je zbog Hitlerove naklonosti klasičnoj umetnosti morao da promeni stranu. Pitate se koji Hitler je naterao ovog našeg da promeni stranu? Taj Hitler je bilo njegovo shvatanje vlasti kao bliskosti sa narodom. Što mu je donelo veliku popularnost u početku, ali mu se sada obija o glavu.

Jer on se obraća primitivnoj svesti koja postoji u svakom i najcivilizovanijem čoveku, a takođe u svakom narodu, i to više što je manje civilizovan! A jedna od osnovnih odlika primitivne svesti jeste da zamenjuje sveto i prljavo. Džordž Frejzer u „Zlatnoj grani“ navodi jedan takav primer: Na Siciliji je nekada bio običaj da se u vreme suše nosi u procesiji skulptura sveca iz lokalne crkve. Međutim, kad je suša predugo trajala narod bi bacio sveca u prašinu, da vidi kako izgleda. Ćaci je trenutno u toj fazi…

Samo što ta promena u percepciji nije još potpuna i Veliki Ćaci se nada da može da je preokrene i da otkloni svoj pad na što duže vreme!

On je autokrata i to je opšte prihvaćeno i u svetskim medijima i ovde kod nas. Jer, setimo se, diktator bude jednom izabran i vlada do kraja života, demokratski predsednik bude jednom izabran, vlada četiri-pet godina, bude, eventualno izabran još jednom i posle piše memoare, dok autokrata bude jednom izabran i, potom je biran ponovo na svakih četiri-pet godina i vlada do kraja života. Međutim, našem autokrati „puče kolan“, te se sad nalazi u nebranom grožću!

S druge strane, svaki autokrata sanja o tome da bude diktator, tako da postaje „krpa od diktataora“.

On je sad u poziciji kao zmija u procepu kojoj niko ne veruje. Ne veruje mu ni pobunjeni narod, a ni opozicija s njim, ne veruju mu ni njegovi najbliži saradnici, ni ona grupa kapitalista koja ga je podržavala dosad, a ni velike sile. Jednom rečju „krpa od diktatora“!

Međutim, on veruje u onu tlapnju o grogi bokseru koji može da zada odlučujući udarac, pa preti novim nasiljem na ulicama, nagoveštavajući čak i moguća ubistva. Ali to je samo dim, nema vatre, jer aždaja ima kijavicu.

Veliki Ćaci je uništitelj, ali, dobro, imao je veliku podršku naroda (glasača). Izabrao je pogrešnu varijantu kapitalizma (liberalni kapitalizam, koji je odavno prevaziđen u svetu), zbog toga je rasprodao zemlju, gušeći domaći preduzimački duh. Sve bih mu ja to oprostio, ali to što je postao narodnjak neću i ne mogu da mu oprostim. Molim vas, da se razumemo, potpisnik ovih redova poštuje staru narodnu muziku, ne sluša je, ali je poštuje. Međutim, „narodnjaci“, tj. oni koji slušaju Baju Malog Knindžu, Jelenu Karleušu i Cecu, gade mu se. I to je neoprostiv civilizacijski korak unazad na koji nas tera Veliki Ćaci. To će biti najteže popraviti. Kad vi imate presednika za koga je balet „Krcko Oraščić“ predstava za decu, onda ste dodirnuli civilizacijsko dno! Posle toga imate glavne intervjue koje daje Pinku, Hepiju i Informeru! Vašarom ide stari amidža i svraća u Pinkovu kulčinu… Tamo on iznosi svoje misli obojene zastarelom politikom „svi Srbi u jednoj državi“, pa makar sthovi hramali!

I on to zove „pristojna Srbija“! No, Srbija je bila seljačka. Ali nikad nije bila pristojna u tom njegovom smislu, već je bila „buna među narodima“, „Srbija među šljivama“. Velikom Ćaciju je malo zarđalo istorijsko znanje. Ni mnogo veći igrači nikad nisu uspeli da je pozobaju kao šaku pšenice. Džaba njegovi grogi udarci. Malo je zakasnio, Srbija se umirit ne može!

Piše: Vladimir M. Ristić