Leto smo polako ispratili. Studenti su se uglavnom vratili realizaciji svojih zaostalih obaveza i polaganju ispita, ali plamen borbe za slobodnu i demokratsku Srbiju nije utihnuo.
Situacija se možda u nekom smislu prividno smirila, ali vlast ne krije strah i nervozu jer je svesna da više nema povratka na staro. Vladajuća stranka je očigledno uplašena i uznemirena pred izbore koji će kad tad doći. Pritisci na studente, prosvetne radnike, celokupnu akademsku zajednicu, pobunjene građane, sopstvene članove i koalicione partnere su sve intenzivniji. Jer svi izbori koji nam idu u susret su u stvari izbori između kriminala, korupcije, nestručnosti, bahatosti i neznanja, sa jedne strane, i nade da može biti bolje, sa druge strane. Pričati o letećim automobilima i nuklearnim elektranama u zemlji u kojoj se lekarski pregledi i dalje zakazuju na godinu dana, gde se na krpljenje kolovoznih rupa u centru grada čeka godinama, gde se fekalna kanalizacija izliva u reke i jezera – stvarno je nepristojno.
Ali, čudna je zemlja Srbija, čudan smo mi grad. Policajci umesto lopova i kriminalaca tuku i hapse studente. Selektore i trenere nacionalnih selekcija biraju lideri vladajućih partija u dogovoru sa menadžerima i navijačima. Direktor Doma zdravlja u našem gradu, umesto da se bavi nagomilanim problemima u zdravstvenom sistemu, proziva prisutne građane koji su „dobrovoljnoˮ došli na skup vladajuće stanke. Vaspitačice, umesto dece, na izlete vode penzionere i ucenjene ljude. Gradonačelnik sakuplja dvotočkaše kao Panini sličice…
Sve se to dešava dok reke maturanata i dalje teku ka zemljama Evropske unije u okruženju, među kojima se poslednjih godina posebno izdvojila Slovenija (samo je iz Čačka ove godine oko 80 maturanata otišlo na studije u Sloveniju). Broj brucoša na fakultetima Univerziteta u Kragujevcu je ove godine znatno manji u odnosu na prošlu godinu. Ostaje da se nadamo da će se veliki broj slobodnih budžetskih mesta popuniti u drugom upisnom roku.
Bez obzira na sve nagomilane društvene probleme koji uništavaju našu državu i evidentno nezadovoljstvo građana, često se postavlja pitanje da li smo kao društvo i kao pojedinci spremni za korenite promene i da li ih iskreno želimo? Da li smo u tom kompleksnom i dugotrajnom procesu spremni da u prvoj iteraciji pođemo od nas samih? Veliki broj ljudi je sitnim, ali i krupnim interesima, povezan sa ovom vlašću. Neki interesi i razlozi su egzistencijalni, ali ima i onih koji omogućavaju ekstremno bogaćenje i otvaraju gotovo sva vrata koja su nama, običnim smrtnicima, odavno zaključana. Čak i mali interesi daju određenu i kratkotrajnu sigurnost i izvesnost.
Uskoro će godinu dana kako je zbog pada nadstrešnice u Novom Sadu na poziv hrabrih i odvažnih studenata Srbija ustala kao retko kada pre. Pretabanala su ova divna deca celu zemlju uzduž i popreko kako bi ideju o slobodnoj i nekoj novoj Srbiji doneli na prag skoro svake kuće. Podržali su ih i maturanti, a maturante njihovi profesori i tako redom.
Pored studenata, najveće žrtve ovih protesta su prosvetni radnici na čija pleća se sručio gotovo sav bes vladajućih struktura. Neki od njih (oni sa ugovorima o radu na određeno vreme) bez razmišljanja su ušli u obustavu rada da bi podržali svoje učenike, iako su od prvog dana znali da im oni neće biti produženi. Čak su i studenti koji su nam otvorili oči i pokazali put, žrtvujući mnogo toga, dobili šansu da kako tako kroz dodatne ispitne rokove nadoknade deo onoga što su izgubili. Prosvetni radnici koji su ostali bez posla, zahvaljujući svojim stavovima i postupcima dospeli su na crne liste vladajućeg režima i sa tih listi ih neće niko skinuti sve dok ne dođe do ozbiljnih društvenih promena. A i kada se promene dese, postoji opasnost da budu zaboravljeni, jer kao narod imamo veoma kratko pamćenje.
Tačno je da je režim ozbiljno uzdrman, ali i dalje u svojim rukama ima sve postojeće mehanizme za odbranu vlasti. Iz tog razloga, opcija sa druge strane mora biti jedinstvena, jasno profilisana i dobro organizovana. Potrebni su nam stručni i ostvareni ljudi koji su spremni da ličnim primerom i samopregornim radom na svojim leđima iznesu teret neophodnih društvenih promena uz svesrdnu i nesebičnu pomoć svakog pojedinca. Svakodnevno je primetan veliki animozitet pobunjenog društva prema opozicionim strankama. Često je to i iz opravdanih razloga. Mogli su mnoge stvari bolje da urade. Ali, da li je krivica samo njihova? Da li smo i mi kao pojedinci u nekom trenutku mogli da preuzmemo deo odgovornosti? Zašto svih ovih godina nismo podigli glas u svojim institucijama, ustanovama, mesnim zajednicama, porodicama? Postoje ozbiljni i odgovorni ljudi iz redova opozicije koji su svih ovih godina ostali na pravoj strani i podneli ogromne žrtve zbog svog političkog delovanja. Pa, zar da ih se sada odreknemo?
Podele su nešto što nam je u ovom trenutku najmanje potrebno. Ali, na žalost, nama Srbima od računskih operacija najbolje ide deljenje. Hajde da se konačno saberemo. Hajde da se vratimo u osnovnu školu i podsetimo kako se beše izračunava najmanji zajednički sadržalac oko koga ćemo svi da se okupimo.
Jedinstvo je važno ne samo iz razloga što se na taj način sužava front u borbi protiv vladajućeg režima, već i zato da konačno naučimo da vodimo dijalog, da živimo zajedno sa postojećim razlikama, uvažavajući tuđa mišljenja i stavove i da se ne delimo na studente, prosvetne radnike, pobunjene građane, zborove (jedne i druge) i opoziciju, već na dobre i loše, stručne i nestručne, čestite i „sposobneˮ… Ujedinimo se i poslušajmo pamet i mladost – dok je još imamo.
Piše: dr Mirko Balagojević, redovni profesor Fakulteta inženjerskih nauka
1 коментар
Da se vratimo, al’ prvo vi, pa mi!