Agancija za restituciju vratila imovinu njegovim naslednicima nakon što je dva puta odbijala da to učini. Drugostepeni organ vraćao predmet jer Švedel kao zamenik gradonačelnika u toku rata nije imao suđenje, već je likvidiran
Konačno, iz trećeg pokušaja, naslednici potpredsednika opštine Kragujevac za vreme Drugog svetskog rata Rudolfa Švedela dobili su rešenje kojim im se vraća imovina koja je pripadala njihovom pretku. Postali su vlasnici kuće od 208 kvadrata sa podrumom u Karađorđevoj ulici, gde je do skoro bilo obdanište „Leptirić”, potom kuća u dvorištu od 151 kvadrat, kao i objekat površine od 55 kvadrata na istoj parceli, kao i plac površine od oko 11 ari na kome se zgrade nalaze. Ova imovina oduzeta je od bivšeg vlasnika rešenjem
Gradske komisije za konfiskaciju nemačke imovine pri Gradskom narodnom odboru 13. marta 1946. godine.
Švebel je straljan gotovo istog dana kada je partizanska vojska oslobodila grad 1944. godine. U rešenju o vraćanju imovine Agncija za vraćanje, Područna jedinica Kragujevac je zatamnila sva imena i lične podatke kako ne bi bio prekršen Zakon o ličnim podacima, ali je navedeno da je Švebel rođen 1880. godine u Pančevu, da je imao samo jednu ćerku, a ona četiri sina od kojih jedan nije ostavio potomstvo.
Zvaničan zahtev za vraćanje imovine podnelo je pet naslednika koji ispunjavaju zakonsko pravo, ali je tokom postupka koji je trajao više od 10 godina nekoliko naslednika preminulo, pa su na njihova mesta došli njihovi potomci. Sa ovim rešenjem gradske vlasti su dužne da obave novi upis u Službu katastra nepokretnosti ove parcele i nekretnina, odnosno zemljišta.
U donošenju odbijajućeg rešenja dva puta i to 2017. i 2021. godine Agencija za restituciju se pozivala na odredbe Zakona o restituciji koji kažu da imovina ne može biti vraćena onome ko nije rehabilitovan i ko je bio pripadnik okupatorskih snaga. Agencija je polazila od toga da Švedel kao potpredsednik opštine za vreme okupacije, iako nije dokazano da je učestvovao u ratnim dejstvima, svakako jeste bio pripadnik okupacionih snaga jer je na taj način došao na položaj.
Kako je u toku postupka utvrđeno da na toj funkciji Rudolf Švebel nije zatečen u trenutku početka rata, već je isti na tu funkciju postavljen od strane okupacionih snaga, da je na teritoriji okupirane Srbije sprovođena genocidna i rasna politika okupatora, te ostajanjem na toj funkciji do kraja okupacije, nesporno proizilazi da je Rudolf Švebel bio pripadnik okupacionih snaga, piše u obrazloženju Agencije zašto je protiv vraćanja imovine naslednicima.
Oglašavajući se oba puta kada su poništavali rešenja o nevraćanju imovine potomcima Švedela, iz drugostepenog organa su, a to je Ministarstvo finansija Republike Srbije, oni pominju odredbe Zakona o rehabilitaciji koje određuju ko su ratni zločinci. Inače, Švedel je rehabilitovan rešenjem Višeg suda u Kragujevcu 2011. godine. Po Zakonu o rehabilitaciji „sva lica koja su odlukom Vojnog suda ili drugog organa pod kontrolom NKOJ od dana oslobođenja određenog mesta proglašena za ratne zločince, odnosno učesnicima u ratnim zločinima, kao i sva lica koje su sudovi i drugi organi DFJ i FNRJ proglasili da su ratni zločinci.
Dalje se u rešenju Ministarstva navodi da su pravne posledice za rehabilitovana lica, između ostalog, i pravo na vraćanje konfiskovane imovine. Oni navode da je rešenje Višeg suda u Kragujevcu od 28. juna 2011. godine kojim je bivši vlasnik imovine rehabilitovan jer je bio žrtva progona i nasilja iz političkih i ideoloških razloga i da je ništavno rešenje o konfiskovanju imovine iz 1946. godine. Dodaje se da je Švebel „bez sudske i administrativne odluke lišen života”.
U takvim uslovima po treći put je Agencija za restituciju donela pozitivno rešenje i vratila imovinu, a ona je sada pravosnažna, jer se ni potomci naslednici, kao ni Ustanova za decu, nisu žalili na ovu odluku u roku od 15. dana. Naime, kuća od 208 kvadrata vraćena potomcima bila je dodeljena na korišćenje od grada Kragujevca za čuvanje i predškolsko obrazovanje dece, a korisnici su bile obadve ustanove, i „Nada Naumović” i ”Đurđevdan”. Obdanište je dok je radilo pripadalo Ustanovi „Nada Naumović” i nosilo je ime „Leptirić.
Ali, tokom svih ovih godina nije nađen papir ili odluka koji se Dečjoj ustanovi daje na korišćenje kuća u Karađorđevoj za potrebe obdaništa. Zato je porodica mogla da traži vraćanje imovine u naturalnom obliku, jer obdanište nije moglo da dokazuje da je u objekat kroz decenije ulagalo sredstva, pošto nema potvrdu o dodeli na korišćenje. A ulaganja je bilo, pre svaga u izgradnju mokrih čvorova, vodovodnih i ostalih instalacija.
Piše: Miloš Pantić
