Profesorka srpskog jezika i književnosti Suzana Rogan, kojoj je direktor škole uručio otkaz 10. jula posle disciplinskog postupka zbog podrške studentima i maturantima, vraćena je na posao u TUŠ „Toza Dragović”.
O tome je 16. septembra odlučio Osnovni sud u Kragujevcu privremenom merom do pravosnažnog okončanja postupka po tužbi kojom Rogan zahteva poništenje rešenja o otkazu.
Profesorka je odluku o povratku na posao dočekala u neverici posle svega što je poslednjih meseci doživela u školi ukazujući na nezakonitosti u radu, partijsko zapošljavanje, sumnjive diplome nekih nastavnika, loš izbor kadrova. A najviše se zamerila direktoru Ivici Miljkoviću, za koga kaže da u školi ističe svoje partijsko opredeljenje (SNS), jer je otvoreno i snažno podržala studente i maturante u blokadi.
Povratak u školu iz koje je proterana
– Prvi put posle mnogo godina septembar je bio drugačiji. Ovog 1. septembra nisam bila u školi. Zahvaljujući advokatu, vrlo brzo se iz korena sve promenilo. Spoznaja da drugi ljudi razumeju moju borbu i reči utehe, podrške i ohrabrenja su mi dali snagu da pređem prostor od parkinga do ulaza u školu, gde su me dočekale koleginice. Od ulaza do nastavničke kancelarije okružili su me saborci i saborkinje i zagrljajima, osmesima i cvećem oterali mučan osećaj, a dečja lica i radost najvećeg dela, zamaglio je pojave u ljudskom obliku koji su još pre dva i po meseca dobacivali „otkaz” i grupisali se u školi i ispred škole i zajedno sa rukovodstvom škole u prisustvu policije sproveli politički proces bez katrana i perja, ali uz mnogo pakosti, zlobe i ružnih reči, priča Suzana.
Ona je novu školsku godinu započela sa mesec dana zakašnjenja. Njen „1. septembar” bio je u stvari petak 26. septembar, datum povratka na posao koji su joj odredili iz školske administracije. Govori da je pred povratak u školu osećala neku drhtavicu i tegobu zbog neizvesnosti kako će sve proći. Taj osećaj, kaže, nije uporediv ni sa jednim drugim.
– Osećanja su bila pomešana, nijedan dolazak na posao nije bio takav. Nelagoda, uznemirenost, neizvesnost zbog povratka u školu iz koje sam proterana zbog onih i od onih kojima nije mesto u školi. Osećala sam i zahvalnost prema svim dobrim ljudima koji su me sve vreme podržavali.
Suzana se podsetila i „pozitivne treme” kada je prvi put ušla u učionicu škole „Toza Dragović”, kao profesorka tek šest-sedam godina starija od svojih đaka. Posle tri decenije, njeni utisci su drugačiji.
– Vraćate se u kolektiv u kome ima onih koji vas ne vole i koji su se trudili svim silama da vas udalje iz škole. Malo sam i razočarana, osećam i neku vrstu ljutnje. Nije mi baš jasno šta sam ja to toliko uradila da zaslužim otkaz u školi u kojoj ima ljudi koji nemaju diplomu i ne rade ništa. Razmišljala sam o tome šta sve može da se desi prvog dana u školi, zato što iz iskustva prethodnih meseci znam da su oni spremni na sve – direktor, šefovi smena, pedagog i deo kolektiva. Očekivala sam svašta, ali se ništa loše nije dogodilo.
Suzana je prvog dana u školi potpisala rešenje kod sekretara i otišla u nastavničku kancelariju, gde su je sačekale kolege koje je podržavaju, radosne što je vide. Poželeli su joj dobrodošlicu uz cveće, balon i bombonjeru.
Prvi radni dan profesorka je započela u odeljenju četvrto dva, čije učenike već poznaje jer im je lane predavala. U njenom odsustvu nastavu im je držala profesorka srpskog jezika koja je na to mesto došla sa posla u računovodstvu. Suzana to napominje ukazujući ponovo na neka „čudna” kadrovska rešenja u školi.
Primetila je i da njenog imena nema u nedeljnom rasporedu časova na zvaničnom sajtu škole, već da još uvek stoji ime Blagice Simić koja je predavala za vreme njenog odsustva. Suzana to vidi kao jednu sitnu pakost rukovodstva škole za „dobrodošlicu”.
S druge strane, đaci su joj se obradovali bez zadrške i bili veoma raspoloženi.
– Rekla sam im da sam srećna što ih vidim, a oni su uzvratili istim rečima i kazali da im je žao zbog svega što mi se dogodilo. Na tom prvom času smo prošli plan rada, šta treba da čitaju iz lektire, da je prvo na redu „Stranac”, pa „Hamlet”, „Čekajući Godoa”… Najavila sam im da ću otvoriti Gugl učionicu i podsetila ih na pravila ocenjivanja.
Prvog dana Suzana je održala četiri školska časa u prvoj smeni i saznala da će imati više nego pun fond časova – 105 posto, mada , kaže, nije sigurna da će joj biti plaćen taj „višak“ časova.
Nastavljam borbu, neću ćutati
Profesorka kaže da će ostati dosledna svojim kritičkim stavovima i da će nastaviti da ukazuje na nepravilnosti u školi. Poručila je da neće ćutati, osim u odnosu sa kolegama koje su učestvovale u njenom progonu sa kojima je prekinula komunikaciju.
– Ne planiram da ćutim, naprotiv, planiram da nastavim da ih prozivam. A oni, koliko sam primetila, nadgledaju svaki moj korak. Ja ih ignorišem, ali je mučno, neprijatno, kaže Suzana.
Ona ocenjuje da je sve izraženija podela u kolektivu škole koja je ranije uvek imala dobru atmosferu. Prema Suzaninim rečima, na to je uticalo ponašanje direktora prema zaposlenima, a podele su se pojačale posle maturantske blokade.
Suzana Rogan je poručila da će nastaviti tamo gde je stala.
– U zemlji u kojoj ste progonjeni i kažnjeni zato što mislite i jasno i glasno govorite protiv nepravde, nepravilnosti, jednoumlja, bahatosti, shvatite da je veoma važno boriti se bez obzira na žrtve. I pored svega lošeg što sam doživela poslednjih meseci, mnogo toga pozitivnog se dogodilo i štošta je drugačije u mom životu. Iskristalisali su se odnosi sa drugim ljudima, ništa nije uzalud, mnogi bivši i sadašnji đaci su potvrdili da je vredilo baviti se ovim poslom, a mnogi sugrađani su bili uz mene. Shvatila sam kako izgleda kada sistem funkcioniše i to nakon iskustva koje mi je u potpunosti razgolitilo nefunkcionisanje sistema stavljenog u službu jedne partije. Institucije i u ovakvom sistemu ponekad funkcionišu, priča Suzana Rogan.
Njena poruka je:
– Sve je drugačije, pa i ja. Nema žaljenja! Idemo dalje!
Piše: Gordana Mirović
