Gradovi se kroz istoriju formiraju oko trgova. Kragujevac je svoj građanski, trgovački i zanatski identitet gradio oko Trga kod Krsta. To nije samo raskrsnica, već mesto na kome se čitala istorija prestonice moderne Srbije. Današnja praznina u njegovom neposrednom okruženju svedoči o više uzastopnih razaranja, ali i o višedecenijskom odsustvu volje da se najznačajniji blok starog gradskog jezgra obnovi.
Stara čaršija razvijala se duž današnje Ulice kralja Petra Prvog, od donjeg kamenog mosta do nekadašnje Gospodar Jevremove, današnje Ulice 27. marta. U doba kneza Miloša prostor oko Krsta postaje veza trgovine, zanata i državnih institucija. Krajem 19. veka, naročito posle regulacionog plana Luke Ivkovića iz 1891. godine, čaršija dobija novu građansku arhitekturu: izloge, reprezentativne fasade, objekte eklektičkog stila i novu uličnu regulaciju. Stari zanatski duh nije nestao, već je postao deo modernog gradskog centra.
Početak 20. veka donosi i razaranja. Austrougarsko bombardovanje 1915. godine ostalo je zabeleženo i na istorijskim snimcima. U međuratnom periodu grad se oporavlja, podiže i dograđuje poslovne objekte i čuva neprekinuti niz gradskih fasada. Potom, tokom Drugog svetskog rata, deo centralnog bloka biva uništen. Ali, rat nije porušio sve. Ono što je preostalo moglo je biti obnovljeno i uklopljeno u istorijski centar.
Drugi, svesni udar na blok usledio je 1976-1978. godine, tokom realizacije plana „Prodor”, u periodu koji se u gradskom pamćenju vezuje i za pripreme Titovog dolaska. Kako pokazuje moja knjiga „Arhitektonske remodelacije”, rušeni su i objekti sa izuzetnim arhitektonskim vrednostima. Zgrada Ujedinjene banke, podignuta oko 1900. godine, sa prepoznatljivom kupolom, bila je pod zaštitom, ali je srušena 1976. jer se, prema tadašnjoj dokumentaciji, nije uklapala u novi plan. Nestala je i istorijska veza Trga kod Krsta sa Miloševim dvorom, naročito kroz prekid stare Ljubičine ulice.
Na mestu nekadašnjih reprezentativnih zgrada ostala je neuređena zelena površina. Decenijama se ovaj prostor posmatra kao livada, a ne kao rana u samom srcu Kragujevca. Obnova ne sme biti svedena na travnjak, klupe i dekorativno zelenilo: potrebno je vratiti urbani blok, ulični front sa rekonstrukcijom fasada prema dostupnim fotografijama, javne sadržaje i meru grada. To podrazumeva savremena arhitektonska rešenja koja poštuju istorijsku matricu, a ne njeno slepo kopiranje.
Trg Radomira Putnika
U međuvremenu je izvedena i rekonstrukcija Trga Radomira Putnika, koja otvara novi niz ozbiljnih pitanja. Urbanistički projekat ostavlja utisak krajnje amaterskog pristupa: drveće je postavljeno tako da klupama ne obezbeđuje neophodnu senku, dok je insistiranje na prethodnom gabaritu, koji sam po sebi nije bio predmet zaštite, potisnulo mogućnost savremenog, funkcionalnog rešenja. Umesto trga prilagođenog građanima, dobijen je prostor čije se osnovne upotrebne i ambijentalne vrednosti s pravom dovode u pitanje.
Posebno je ozbiljno pitanje zakonitosti: prema javno iznetim tvrdnjama o ovom projektu, trg je realizovan bez potrebne saglasnosti nadležnog Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Ako je tako, nije reč o sporednom administrativnom propustu, već o nedopustivom odnosu prema zaštićenom gradskom jezgru. Javnosti se moraju predočiti sva odobrenja, uslovi zaštite i eventualna odstupanja od njih, umesto da se izvedeno stanje predstavlja kao nesporan uspeh.
Urbanističkim projektom za Trg vojvode Radomira Putnika, suprotno planu PRODOR, ukinuta je planirana podzemna ulica ka Dubrovniku i Lepeničkom bulevaru. Taj potez je naknadno „pokrivenˮ izmenama i dopunama plana „Gradski centarˮ iz 2026. godine, kojima je ukinut i sam plan PRODOR. Bez ponuđenog alternativnog rešenja, grad je ostao bez neophodne poprečne saobraćajne veze. Umesto rasterećenja, dobili smo novi problem – ogromne gužve u Ulici 27. marta, kod Radničkog doma.
Ukidanje podzemne ulice u zoni Bezistana, nekadašnjeg „Đenerali” osiguranja i AIK banke takođe je, prema kritikama planskog rešenja, bilo suprotno konceptu „Prodora”. Izostala je i mogućnost pristupa podzemnoj garaži ispod budućeg Trga kod Suda (gde je sada nadzemni parking) iz pravca Ulice Nikole Pašića kao zona koju je trenutno uzurpirala privremena administracija grada, koja nije započela ni realizovala ni jedan kvalitetan posao na urbanoj obnovi gradskog centra.
Tako je saobraćajna organizacija ostala nedovršena, a prostor oko Gradske kuće (bivšeg suda) pretvoren u ograničenu zonu parkiranja umesto u logičan deo javne saobraćajne infrastrukture gradskog centra.
Još je teža simbolička cena odluke da se nekadašnji komandni prostor srpske vojske popuni gradskom administracijom. Upravo tu su u vreme Velikog rata boravili i radili Radomir Putnik, Živojin Mišić i Stepa Stepanović, u istorijskom kontekstu komandovanja srpskom vojskom u borbama protiv Austrougarske. Takav prostor zasluživao je da postane Muzej istorije srpske vojske. Tvrdnja da muzej nije bio moguć mora se suočiti sa stručnom analizom: uz odgovarajuće intervencije, muzejska namena zasluživala je ozbiljno razmatranje, a ne političko odbacivanje.
Blokovi oko Robne kuće „Beograd”
Ništa manje sporno nije ni oduzimanje parking mesta stanarima i vlasnicima stanova u Ulici dr Zorana Đinđića i u blokovima prema nekadašnjoj Robnoj kući „Beograd”. Ovi blokovi projektovani su sa parkiranjem koje služi njihovim zgradama, a grad je taj prostor pretvorio u izvor naplate. Stanarima se moraju vratiti sva parking mesta koja im po projektnoj dokumentaciji i pravnom osnovu pripadaju. Potrebno je utvrditi osnov naplate i obezbediti povraćaj neosnovano naplaćenih mesečnih karata i drugih naknada svakom oštećenom stanaru. Grad ne može bez pravnog osnova da naplaćuje prostor koji pripada stambenim blokovima.
Poslednje izmene Plana generalne regulacije otvorile su i pitanje oduzimanja prostora deci. U bloku preko puta Gradskog doma planirano je probijanje interne ulice prema „Dubrovniku”, preko postojećeg sportskog terena — popularnog „kaveza” za košarku i fudbal. Uklanjanje takvog igrališta radi saobraćajnog prolaza predstavlja nedopustivo urbanističko nasilje nad decom i njihovim pravom na igru. Savremeno evropsko planiranje podrazumeva dostupne, bezbedne prostore za igru male i školske dece u stambenim celinama; saobraćaj ne sme automatski imati prednost nad njima.
Zato izmene plana moraju ponovo na stručnu i javnu raspravu, uz proveru vlasništva i namene parkinga, očuvanje sportskog terena i odustajanje od interne ulice koja bi ga uništila. Gradski centar ne može se obnavljati tako što se stanarima oduzimaju parking mesta, a deci igrališta. Urbanizam mora služiti ljudima, a ne naknadnom opravdavanju pogrešnih odluka.
Ali, obnova ovog dela grada ne sme se zaustaviti na odbrani postojećeg. Potrebno je razmotriti nadgradnju blokova oko Robne kuće „Beograd”, kao i potpunu arhitektonsku transformaciju „Dubrovnika” u savremeni reperni objekat — kulu koja bi označila novi poslovni centar Kragujevca. Taj razvojni pravac vodi ka bloku „Milenijum”, danas prepoznatljivom po „Vegoponu”, gde treba ispitati mogućnost obimne rekonstrukcije i izgradnje kapaciteta do 50.000 kvadratnih metara, uz saobraćajnu, infrastrukturnu i konzervatorsku proveru.
Poseban zadatak bila bi reinterpretacija istorijskih fasada nekadašnjeg Kreditnog zavoda, Ujedinjene banke i pivnice, kao povratak pamćenja na potezu na kojem su te zgrade nekada stajale. Uporediv pristup spajanju savremenih sadržaja i istorijskog ambijenta može se prepoznati u beogradskoj „Rajićevoj”. Ovo nije poziv na stihijsku visoku gradnju, već na jedinstven, konkursno i stručno vođen projekat obnove centra.
Potrebna nova planska rešenja
Obnova mora obuhvatiti i čitav pojas zgrada oivičen ulicama Nikole Pašića, dr Zorana Đinđića i Save Kovačevića, kao i blokove „Fontana” i „Lola Ribar”. Nadgradnja i novi poslovni sadržaji mogu biti opravdani samo ako se unutrašnjosti blokova oslobode za zelenilo, igru, boravak i svakodnevni život stanara. Savremena urbana obnova ne sme značiti puko povećanje kvadrature: spratnost treba pažljivo integrisati u celinu, a dvorišta pretvoriti u ekološki neophodne i funkcionalno uređene zone.
Bez celovite studije urbane obnove, centar Kragujevca ostaje prepušten nasumičnim političkim odlukama i servilnom postupanju dela struke, umesto najboljim svetskim iskustvima urbanističke teorije i prakse.
Sva tri problema razmatrao sam u svom magistarskom radu i kasnijim istraživanjima, objavljenim u knjizi „Arhitektonske remodelacije” (2016). Knjigu su u zajedničkom izdavačkom poduhvatu objavili „Koraci” i Inženjerska komora Srbije, a delo je nagrađeno na Urbanističkom salonu.
Ipak, grad nije pokazao spremnost da ova rešenja ozbiljno razmotri, niti je formirao multidisciplinarni stručni tim sposoban da obnovu istorijskog jezgra vodi na potrebnom nivou. Obratio sam se „Koracima” sa predlogom reizdanja knjige, ali odgovor do danas nisam dobio.
Problem je i dublji: Kragujevcu je potreban Arhitektonski fakultet, koji bi povezao obrazovanje, istraživanje i odgovornost prema prostoru. Dok roditelji buduće arhitekte šalju na studije u druge gradove, Kragujevac se suočava sa urbanističkim kolapsom. Postojeći obrazovni programi urbanog inženjerstva i unutrašnje arhitekture ne mogu sami zameniti celovito arhitektonsko obrazovanje, sa urbanizmom, projektovanjem, istorijom arhitekture i zaštitom nasleđa. Ovu inicijativu predstavio sam Univerzitetu, ali ni prethodni ni sadašnji rektor nisu je podržali.
Ponovna izrada spornih planskih rešenja, vraćanje prostora stanarima i deci i osnivanje Arhitektonskog fakulteta nisu odvojene teme. To je jedno pitanje: da li će Kragujevac svoj razvoj poveriti znanju i javnom interesu ili nastaviti da gubi prostor, nasleđe i budućnost?
Piše: dr Aleksandar Rudnik Milanović, arhitekta urbanista, bivši direktor Zavoda za zaštitu
spomenika kulture
