Sarajevo, januar 1914.
Vukašin, trgovac na Baščaršiji, sedeo je uz jutarnju kahvu i listao novine. Na naslovnoj strani vesti o Balkanskim ratovima, o novom modelu francuskog aviona, o britanskom kraljevstvu i industrijskim štrajkovima. Negde pri dnu – zategnuti odnosi između Austrougarske i Srbije. Vukašin je pročitao, uzdahnuo i rekao naglas:
„Rat? Ma neće niko bit’ tol’ko lud.”
Posle podne je primio isporuku nove robe i izgrdio pomoćnika zbog pomešanih zaliha. A uveče s porodicom večerao sarmu. U sredu je sedeo s komšijama u kafani, u četvrtak dopremio bakaluk gospođi Vagner…
28. juna 1914. izašao je na pijacu. Čuo je pucnje. Neko reče: „Ubili Franca Ferdinanda.”
Slegnuo je ramenima i pomislio:
„Neće valjda opet klanica zbog jednog čoveka…”
Mesec dana kasnije Austrougarska objavljuje rat Srbiji. Kao da je neko čekao samo povod, a sve drugo je već odavno bilo spremno. A Vukašin, kao i milioni drugih, nije slutio da je pucanj tog jutra probudio zver. Do tada su svi mirno živeli svoje male živote. Planirali, radili, čekali. Niko nije bio za rat. Niko ga nije tražio. A kada je došao – silno su se iznenadili.
Gavrilo Princip je povukao oroz, a sve ostalo je bila samo lančana reakcija. Beč je želeo osvetu, Berlin mu dao podršku, Petrovgrad je kobajagi rekao:
„Ne dirajte našu braću.”
Pariz je stao uz saveznike, a Evropa se približila ivici i skočila u ponor. Jedan metak u Sarajevu, mesec dana zlokobne tišine tokom koje se pokreću vojske i pišu ultimatumi… Propaganda je u to vreme bila manje suptilna, ali prisutna, surova i efikasna. Patriotizam, mržnja prema neprijatelju, vera u kralja ili državu bile su glavne linije propagande. Na plakatima neprijatelj je prikazivan kao zver, a naš vojnik kao heroj. U svim zemljama korišćena je cenzura kako bi se sprečio defetizam i širenje nepodobnih informacija. Crkve, škole i vojne institucije preuzele su glavnu ulogu u formiranju javnog narativa.
Svet je punom brzinom uleteo u rat. Svi su verovali da će se kućama vratiti do Božića. Niko nije ni sanjao da počinju četiri godine do tada nezapamćenog pakla.
Berlin, februar 1933.
Oto, zanatlija u fabrici alata, skida masnu kecelju i u zadnjem delu radionice jede poluprazan sendvič. S kolegama priča o svemu, svačemu, a najviše ni o čemu: o ceni mleka, o klasnim razlikama, o vojnim manevrima… Zaključuju da više ne može ovako! Jedan misli da komunisti treba da preuzmu stvar u svoje ruke. Drugi odmahuje rukom:
„A ti bi im se kanda obradovao?!“
Oto ćuti. Ne veruje ni jednima ni drugima. Njemu je najvažnije da ga niko ne dira i da mirno sačeka sledeću platu. Narednog jutra, Rajhstag gori. Nacisti optužuju komuniste. Uvodi se vanredno stanje i ukidaju građanska prava. Mnogi se raduju – konačno će se znati red. Oto se pita kako je moguće da se preko noći sve promeni. Ipak ćuti, ne talasa. Primio je još puno plata, a onda uniforma, obuka, zakletva… Rat!
Kako je svet disao pre nego što se ugušio? Na prvi pogled mirno i normalno. U Parizu se pričalo o modi, izložbama i skandalima. U Beogradu o porezima, žetvi i tome kako je kralj previše tvrd. U Londonu o tržištu, kolonijama i konvoju koji isplovljava ka Indiji. U Njujorku o novom pogonu Forda, o poskupljenju duvana, o dolasku još jednog broda punog imigranata. Sve je išlo nekim svojim tokom. Vozovi su jurili, telegrafi pištali, a industrija radila bez pauze. Ljudi su pravili planove i kupovali prvu letnju garderobu. Pisali ljubavna pisma, spremali svadbe, kupovali kolevke. Ispod privida normalnosti osećao se pritisak. U fabrikama su organizovani štrajkovi. U parlamentima lomila koplja i odlučivalo kojoj se privoleti strani. Na selima se mahom ćutalo jer su znali da ništa dobro ne dolazi kad se Nemac uzjoguni.
U Beču elita se boji raspada. U Berlinu generali gledaju mape i iscrtavaju granice. U Moskvi, komunisti shvataju da nije lako vladati jer narod valja hraniti, pa spas nalaze u spoljašnjem neprijatelju. U Parizu konformizam pobeđuje svaki drugi „izam”. Francuzima se baš nešto i ne ratuje. Iz Londona poručuju da je nova podela sveta u stvari – pitanje časti.
U Srbiji – ponos, tvrdoglavost i rana koja krvari još iz Balkanskih ratova. Radnici su vodili politiku, seljaci radili, a studenti sanjali revoluciju. Na pijacama se cenjkalo, u kafanama pilo, u pozorištima smejalo, u fabrikama znojilo. I niko, baš niko, nije slutio da će za mesec dana čitav svet izgledati kao otvorena rana bez zavoja.
Svet je hodao po ledu koji je uveliko pucao. Dovoljno je bilo da neko jače zgazi, da se jedna vojska pokrene i uzvikne: „Juriš!”.
Ratno huškačka politika u ovom periodu postaje nauka. U Nemačkoj je formirano Ministarstvo za narodno prosvećivanje i propagandu. Cilj nije informisanje, već oblikovanje javnosti. Ljudi su ignorisali progone Jevreja, ne zato što nije bilo jasnih nagoveštaja, već zato što niko nije želeo da ih vidi. Logori su postojali i ranije, a nasilje je postalo javno. Kristalna noć (1938) dogodila se pred očima naroda. Ali svet je okretao glavu i verovao da je to „unutrašnja stvar Nemačke”. Problem nije bio u nedostatku informacija, već u višku propagande, lažnog optimizma, selektivne pažnje i kolektivnog zamora.
Godine 1938. Hitler prisvaja Austriju. Svet ćuti. Septembar. Minhenskim sporazumom Čehoslovačka je rasparčana.
Oto je poslat na granicu.
„Znaš”, kaže kolegi u rovu, „ne mogu da kažem da podržavam rat, ali mora neko da brani naciju.”
Dalas, 2025.
Tajler ima 38 godina. Vozi „forda”, nosi pištolj i veruje da država ne treba da se meša u njegov život. Ne voli poreze i „woke kulturu.” Podržava Trampa.
„Nije savršen, ali barem znam na čemu sam.”
Ne veruje liberalnim medijima, prati konzervativne podkaste, Twitter i sluša Džoa Rogana. Rat u Ukrajini?
„Nije to naš problem. Gaza? Sami su tražili.”
Inflacija, Kinezi, migranti – sve su to simptomi slabljenja Amerike. Onda se dogodi atentat na Čarlija Kirka. Desničarski influenser, ubijen na javnom skupu. Internet gori. Teorije. Kontra-teorije. Desnica poziva na građanski rat. Levica traži zakon o kontroli oružja. Zabranjuju se TV programi koji kritikuju vlast. Američke države, jedna po jedna, nalaze se na ivici vanrednog stanja. Tajler kaže ženi:
„Ovo ne miriše na dobro.”
U ruci daljinski, gleda kroz prozor. Na ulici je mirno. Za sada. Tokom poslednjih sto godina svet se okrenuo naglavače, ali ljudska naivnost, gramzivost moćnika i potreba za samouništenjem ostaju nepromenjene kategorije. U prvom kvartalu, prve desetine dvadest prvog veka uživamo u slatkoj dokolici interneta, svađamo se na društvenim mrežama i igramo veštačkom inteligencijom. Tehnologija je svuda prisutna. U Zapadnoj Evropi i Americi ratuje se tastaturom, u Ukrajini dronovima, a u Gazi svim raspoloživim sredstvima kako bi se postigla dnevna norma sejanja smrti.
Tajler je u kupio poluatumatsku pušku.
Svi su zamenili mesta
U Prvom i Drugom svetskom ratu realnost je bila jasna, a agresori su imali svoja imena – Nemačka. Austrija, Italija. Japan… Branioci sveta okupili se pod zastavama Sovjetskog Saveza, Amerike i Velike Britanije. Stradali su milioni civila a žrtve su bile prepoznatljive. Među njima i Jevreji kao najprogonjeniji narod. Verovalo se da je posle 1945. godine svet naučio lekciju i da su linije između dobra i zla barem malo jasnije. Nadali smo se da su logori, bombardovanja gradova, progoni i rasna mržnja istorijska poglavlja koje nećemo više otvarati. Ali danas, karte su potpuno pomešane i svet izgleda kao da je zaboravio na blisku prošlost i sopstveni plan.
Nemačka, Austrija, Italija, Japan – zemlje koje su nekada gurale svet u ratove, danas su među najmudrijim silama. NJihova vojska je simbolično prisutna, a spoljna politika odmerena. Nemačka je vezana za EU, Italija se bavi sobom, a Japan, iako snažan, retko podiže glas. Možda je to zbog griže savesti, možda iz straha… Šta god da je razlog, jedno je sigurno: Agresori iz oba svetska rata igraju relativno časnu ulogu u planetarnoj tragediji s kukanjem i pucanjem.
U isto vreme, dobri momci iz prošlosti, zaštitnici slobodnog sveta s prve polovine prošlog veka, danas postaju pokretači haosa. SAD i Rusija, nekada udruženi protiv fašizma, sada su u stalnom sukobu, najviše s drugima a neretko i samima sobom. Rusija je „u samoodbrani“ napala Ukrajinu, koristeći retoriku iz 1939. Pod izlizanom parolom borbe za ljudska prava, Amerika je iza sebe ostavila ruševine gde god je želela da „pomogne“. Vođeni demokratskim principima, u 20. veku ratovi su se vodili protiv tiranije a danas služe kao pokriće za invazije, prevrate i kolonijalna osvajanja najgore vrste.
Nijedna velika sila više ne polaže moralni ispit, već računa koliko je agresija isplativa, koliko vredi saveznik, koliko će trajati pažnja javnosti. I dok najmoćnije savremene imperije jalovo pregovaraju (dok mnogo ubojitije deluju), nekadašnje žrtve olako su prihvatile ulogu dželata. Sitne siledžije s Bliskog istoka, uz podršku starije braće sa zapada sprovode nezapamćeni pokolj u pojasu Gaze.
Jevrejski narod, simbol stradanja 20. veka, kroz politiku izraelske države sprovodi etničko čišćenje palestinskog naroda. Tokom svakodnevnog iživljavanja nad civilima u Gazi ne stradaju samo pripadnici Hamasa, već deca, izbeglički kampovi, škole – čitava enklava žrtvavanog stanovništva. „Demokratski“ svet koji je nekada vrištao: „Genocid – nikad više!”, danas šapuće: „Nije sve to baš tako jednostavno!“ i ne čini ništa da spreči dalje ratne zločine. Nije to više samo moralna dilema, već trenutak kada su istorijske uloge potpuno zamenjene. Skorašnji agresori postali su disciplinovani, tihi, svedeni. Bivši branioci gube kompas i vode ratove bez kraja. Donedavne žrtve uveliko nadmašuju svoje nekadašnje progonitelje. Verovalo se da ćemo posle 1945. moći da razlikujemo crno od belog.
Danas imamo samo podeljene strane – našu i njihovu, iako nijedna nije pravedna. Pravo je postalo relativno, moral se preko noći pretvorio u luksuz a politika sitna moneta za podkusurivanje iskompleksiranih, dementnih staraca.
Liderstvo više nije zasnovano istini već na interesu. Ako imaš moć – u pravu si! I obrnuto. I zato današnji svet neodoljivo podseća na 1939. godinu: Maršira se u Vašingtonu, Moskvi pa čak i na Novom Beogradu. Ali puno liči i na 1914. jer imamo gomilu lokalnih kriza, vojska je na granicama, političari mućkaju otrovne napitke a građani su ubeđeni da „ima još vremena”. Svi misle da će neko drugi povući ručnu. A pomahnitali voz punom brzinom juri prema provaliji.
Treći svetski rat možda neće početi ove godine, ni one naredne a možda čak nikada. Ali ako se dogodi, neće doći kao iznenađenje već kao posledica ovoga što sada živimo. Kada se iz nekog rova budemo osvrnuli unazad, nećemo moći da kažemo da nismo znali. Znali smo, ali nismo hteli da suočimo sa istinom! Nego, pusti sad to, samo da smo mi živi i zdravi!
Piše: Dejan Krstić
