Igrač i kapiten Košarkaškog kluba „Radnički” Miroljub Tričković preminuo je 3. aprila u 73. godini života.
Predvodio je tim u kome su svojevremeno igrali Make, Bane LJjubičić, Musa, Šojka, Džeri, Boci Đurić, Joksa…
Kasnije je radio kao trener ženskih selekcija „Radničkog”, „Šumadije”, OKK „21. oktobar”.
Ličnost Miroljuba Tričkovića najbolje je opisao njegov mlađi klupski drug Goran Joksimović u knjizi „U istom dresu”, u tekstu pod kratkim naslovom „Tričko”.
Ako viteza odlikuju hrabrost i čast, onda sam ja imao tu sreću da košarku igram sa jednim od njih. Miroljub Tričković Tričko, Trile je u godinama kada je igrao košarku i studirao Mašinski fakultet bio vitez bez oklopa. Svojim obrazovanjem, duhom i kulturom pravio je KK „Radnički” različitim od drugih. Uz sve ono o čemu razgovaraju i čemu se raduju mladi ljudi u druženju, na putovanjima i pripremama, mi smo još i čitali knjige, igrali šah i pevali. A pevali smo stare gradske pesme, sevdalinke i romanse koje je sve od reda, od reči do reči, znao napamet i njima nas učio Trile.
Ono po čemu je najviše zasluživao viteško zvanje je bio njegov odnos prema igri i igračima. Tek kad je Tričko prestao da igra, Musa je postao kapiten, jer je svaki trener u Triletu video vođu kakav je timu potreban. Nikada pre i kasnije nisam doživeo da neko od svih koji ga poznaju ima takvo poštovanje i da je sinonim za fer plej i poštenje.
U igri u kojoj su se nekada nesporazumi, nesuglasice i sukobi rešavali svađama, pa i tučama, i na letnjim basket partijama i na utakmicama tokom sezone, tamo gde je bio Tričko – toga gotovo i da nije bilo.
Pamtim ga, i na mene je ostavio neizbrisiv utisak, još iz onih najranijih dana kada sam dolazio na basket kao osnovac. Tada su na košarkaškom terenu odmeravali snage i oni koji su kao posebnu vrstu tehnike koristili i laž ili prevaru. Svađe su bila skoro svakodnevna pojava. Tričko se jednog popodneva pojavio samo kao posmatrač.
Scenario je bio uobičajen. Igrao se jak basket, odlični igrači su se nadmetali, dok nije došlo do rasprave, vike, psovki koja se pretvarala u guranje. Samo je trebalo da sevne jedna varnica da se basket pretvori u opštu tuču. A onda se neko setio da je Tričko u gledalištu i rekao je: „Neka Trile kaže…” Trile se već i spremao da spreči kavgu i rekao je na čijoj strani je pravda. Istog trenutka je svađa prestala i basket se nastavio, kao da se pre toga ništa nije desilo.
Triletov život se posle košarkaške i trenerske karijere nekim slučajem okrenuo naopačke. Naopačke iz ugla onih koji ne podržavaju boemski život. Tričko nije mislio tako.
