Dok ovo pišem na TV-u ide vest: „Tri meseca kasnije, Bogdan Jovičić je i dalje u pritvoru“. Ne sećam se ni koji je dan bio, ni koji datum, a i ne želim da znam. Spori letnji dan i slika vesti ispred jednog od novosadskih sudova. Majka studenta i advokat. Žena koja u suzama govori o pritvorenom sinu. Izgubila je supruga, a momak je za gubitak oca saznao tek nekoliko dana kasnije. Započeo je štrajk glađu od koga ne odustaje.
Previše je ovakvih priča od Vidovdana. Već osećam bes. U narednim danima — još tragičnije vesti. Pojavljuju se slike momka u bukagijama, pored groba oca. Te noći nisam spavao; nešto me je iznutra jelo. Ali to je bio samo početak ove priče.
Februar: Protesti traju već dva meseca. Još uvek nas drži energija novosadskog protesta na tri mosta, a stiže euforija sretenjskog protesta u Kragujevcu. Dan pre protesta, kao nastavnik koji je svakog dana na fakultetu, obilazim učionice pretvorene u spavaonice. Učionica 112. Nisam siguran da sam ikada ranije u nju ušao. Proveravam stanje i opremljenost i prekidam san dvojici momaka. Umorni su i nenaspavani. Kroz kratak razgovor saznajem da su za četiri-pet dana pešice stigli iz Novog Sada do Kragujevca. Postojeća euforija zbog sretanja na Sretenje sada dobija novu dimenziju. Siguran sam da će mladost spremna na takvu žrtvu uspeti u onome što generacije pre nje nisu. U danima koji slede viđamo se na hodnicima, na klupama ispred fakulteta, na ulicama tokom protesta. Slike u medijima se nižu i polako se prisećam. Dobijam potvrdu od studenata da je to onaj momak koji je spavao na našem fakultetu u februaru – Bogdan Jovičić.
Mart: Akcija BIA koja je za posledicu imala hapšenje novosadske grupe. Prisluškivanje, namenjeno, po običaju, praćenju političkih protivnika vlasti, zloupotrebljeno je protiv studenata. Optužbe su surove — rušenje države, ustavnog poretka, sve te glomazne pravničke formulacije pripisane grupi krhkih momaka i devojaka. Marija, Lazar, Lado, Mila i ostali postaju oružje tabloida za odvlačenje pažnje od očekivano najvećeg skupa u istoriji Srbije. Iskorišćeni od tabloida, ali i zaboravljeni od svih drugih.
April, maj, jun, Vidovdan: Prolaze meseci, protesti, akcije. Svaki dan provodimo na ulici, sada već tražeći izbore na zahtev studenata. Četiri zahteva pretočena su u jedan, koji bi konačno vodio ka pravdi za žrtve pada nadstrešnice. Poziv na građansku neposlušnost i „upaljeno zeleno svetlo“ svako je tumačio na svoj način. Počinju masovni nemiri i sukobi u centru Beograda, a ja se sa kolegama preko Mostarske petlje izvlačim iz grada. Jutro nakon protesta donosi novi šok – masovna hapšenja studenata, pod istim onim optužbama kao u martu. Među njima i Dimitrije i Luka. Osvešćen i konsolidovan, studentski pokret sada ne ostaje nem. Traži pravdu za sve – pa i za one delimično zaboravljene u martu i aprilu. Većina njih ostaće u zatvorima, pritvorima ili izgnanstvu do danas.
Sedim na kauču, zagledan u jednu tačku. Suočen sam s neobjašnjivom potrebom da isteram pravdu za momka koji je, zbog razbijanja izloga, svog oca na večni počinak ispratio u lancima. Već tada sam siguran da priču o ljudima koji su potpuno nepravedno utamničeni treba vratiti u prvi plan.
Donesena je odluka: pešačiću od Kragujevca do Novog Sada. Očekujem da će to biti u okviru velike grupe studenata, aktivista i građana. Prirodno bi bilo da se jedan univerzitetski centar priključi akciji masovnih hodočašća prema Novom Sadu. Dani prolaze, a nema ni pomena o akciji, ni o koloni koja bi se iz prestonice uputila ka Bačkoj. Donosim odluku da krećem sam.
Dok razmišljanja o pešačenju do mene dolazi vest da je jedan od naših sugrađana ozbiljno bolestan i da je u toku akcija prikupljanja novca za njegovo lečenje (pošaljite SMS 1884 na 3030). Razmislivši o svemu, donosim odluku da pomognem studentskom pokretu – reklamirajući uplate preko UG IT Blokada, koje će biti donirane direktno Studentima u blokadi – ali i promovišući akciju pomoći našem sugrađaninu.
Tri dana pre polaska još uvek nisam siguran u svoj plan. Mapa (koja me kasnije koštala celog prepodneva pešačenja kroz njive) pokazuje da je put dug preko 200 kilometara. Dvesta kilometara je oko sedam dana intenzivnog hoda. Šta je sedam dana hodanja naspram sedam meseci u četiri zida? Ako smo mi napolju i prividno slobodni, hodaćemo za sve one koji potpuno nepravedno to ne mogu.
Plan mog pešačenja dobija jasne obrise. Definitivno polazim iz centra Čumića od crkve i škole. Čumić je moja dedovina. Deda je odrastao pri crkvi, a običaje je znao bolje od popa. U toj crkvi kršteni smo brat i ja. Škola koja se nalazi tik uz crkvu, a u kojoj su spavali studenti, najstarija je u Srbiji i simbol je opismenjavanja na ovim prostorima. Nekada se nalazila u staroj protinoj kući, a legenda kaže da je moj otac bio jedan od najboljih đaka koje je imala. Osim toga to je škola koja je primila studente u noći pred polazak za Kragujevac.
Treba li jača simbolika?
Od te tačke studentski i moj put će se simbolično razdvojiti – oni su krenuli ka Kragujevcu, a ja ću na drugu stranu, prema Novom Sadu. Ruta koju planiram pažljivo je birana, tako da se nigde ne poklapa sa nekom od studentskih. Put vodi od Čumića, preko topolskih sela, Aranđelovca, Lazarevca i Obrenovca, pravo u ravnicu, prema Novom Sadu.
Subota je ujutru – vreme za polazak. Stižemo na odredište i krećemo. Sofija i Pi u ulozi odbora za ispraćaj. Nedelju dana kasnije čitava Srbija na leđima. Krenuo sam polako, a već na prvim koracima ljudi počinju da me prepoznaju i nude prevoz, pravdajući se da mogu da me povezu samo „donekle“. Ovo će se ponoviti mnogo puta tokom narednih sedam dana. Vreme je prelepo, čak i pretoplo za pešačenje.
Lagano savladavam kilometre i na Svetinji krećem put Vlakče, Šatornje i Topole. U Vlakči se mimoilazim s čovekom koji mi deluje poznato – javljamo se jedan drugom. Kasnije shvatam da je to niko drugi do direktor škole u Čumiću. Nakon pauze u Stragarima, koračam ka Blaznavi, mom prvom odredištu. Posle rakije sa domaćinom Brankom, rešavam da odem do prodavnice. Tu nastaju prvi problemi – prodavnica ne radi posle 17 časova. Branko me vozi do Donje Šatornje, što znači da me čekaju još tri kilometra pešačenja nazad.
U kafiću „Geri”, uz pivo, odlučujem da na društvenim mrežama detaljno objavim svoje namere. Prošlo je svega nekoliko minuta dok informacija nije preplavila sva sredstva komunikacije – mediji, roditelji, prijatelji. Isti onaj direktor škole sa kojim sam se nekoliko sati ranije mimoišao u Vlakči šalje mi pozdrave celog Čumića u nadi da se uskoro vidimo. Možda i mene čeka neki doček. Znao sam da će akcija, koja u svojoj srži nosi solidarnost i humanost, naći put do ljudi. Ipak, ovome se nisam nadao. Po kiši se vraćam u smeštaj.
U smeštaju nema ni dometa ni interneta. Jedino sat pokazuje da je vreme pomereno za jedan sat unapred. Izlazak na put i povratak u mrežu operatera donose desetine propuštenih poruka i poziva. Ponovo nekoliko kilometara do kafića „Geri” i – jutarnja kafa. Počinju sumnje da sam fudbalski sudija koji treba da sudi lokalnu utakmicu. Nudi mi se i „mito“ – pivom. Pašteta i kifla ispred prodavnice, pa polazak ka Aranđelovcu. Uspon je ozbiljan.
Misli od napora odvlači pogled na ono što zovemo „srpskom Toskanom“. Prošao sam je hiljade puta, uzduž i popreko, ali nikada nisam — i verovatno nikada neću – doživeti Šumadiju na taj način. Napor postaje sve veći, prekidan samo povremenim nizbrdicama. Telefon se usijava: N1, Vreme, Slobodna Evropa, Glas Šumadije, influenseri, novinari, studenti. Sve je otišlo predaleko.
Nakon odmora stižem u Aranđelovac. Filip i Divko javljaju da će doći da me obiđu i vide kako sam. Posle nekoliko pića i par sati razgovora, po ogromnom pljusku, stižem kod domaćina. Ta noć biće preduga. Sve opasnosti da će moja „operacija“ propasti sabijene su u tih nekoliko sati. Jedina bojazan koju sam imao pred put bila je da će me alergijska reakcija onesposobiti za hodanje. Nekako sam preživeo, spavavši praktično na otvorenom.
Polazim veoma rano prema Lazarevcu. Već sam najavljen i kod novinarke N1 Danice Vučenić (napor mi ne dozvoljava da o tome razmišljam, niti da imam tremu). Počinjem da snimam dnevnik za lokalne medije. Izjavljujem neviđenu glupost koja je samo mene koštala — da je teren do Lazarevca prilično ravan. Tokom sledećih 20 kilometara gorko sam se kajao. Kada sam ugledao tablu Lazarevac, subjektivni osećaj bio je kao da se nalazim na 3.000 metara nadmorske visine.
Sve zaboravljam kada me, uz trubu na kolima i sa zastavom, dočekuje Marko. On i njegov kum Vuk spavali su kod mene pred Sretenje. Red je da uzvratim posetu. Vuk i njegova supruga dočekuju me domaćinski i, uz ujakovu rakiju, prepričavamo događaje dana. Smeštam se u sobu u kojoj ću prespavati i shvatam da uključenje u program N1 sledi za desetak minuta. Zaglavljujem telefon u jastuk i, klečeći na podu, čekam da se na ekranu telefona pojavi Danica. Objašnjavam svoje namere i cilj celog pešačenja. Uspevam čak i da prekinem Danicu, što smatram jednim od najvećih uspeha tokom ovih sedam dana. Desetine i desetine pozitivnih poruka nakon ovog uključenja daju mi snagu da nastavim sutra.
Krećem iz Stepojevca. Nekoliko kilometara kasnije saznajem šta je snaga medija. Pored mene prolazi veliki automobil, koji nakon nekoliko desetina metara koči i okreće se. Čovek iz kola maše, iskazuje poštovanje i nudi bilo kakvu pomoć. Sve što sam tražio bilo je da se vidimo u Novom Sadu. Kaže da se to podrazumeva. Sve češće čujem trube kola, mahanja, stižu poruke da su me ljudi videli na putu.
Prva pauza donosi najprijatnije iskustvo u ovih sedam dana. Ispred mesne zajednice, po običaju, sedam da predahnem sat ili dva. Preko puta mene stariji čovek ispija pivo. Ne znam kako, ali započinjemo razgovor. Objašnjavam šta radim i sa kojim ciljem. Ostalo je istorija. Nakon što sam „okrenuo turu“, Ljubiša se pretvara u pravog analitičara dnevne politike. Precizno, kao nožem, secira aktuelnu vlast kroz paralele sa onim što su radili devedesetih. Lagano objašnjava manjkavosti prosečnog stanovnika, njegove sukobe sa komšijama – oko toga kako se penzija stiče i šta predstavlja potrošačka korpa dostojna čoveka.
Napunjenih baterija stižem u Obrenovac. Dok čekam domaćina, odlučujem da odem u kafanu „Malo proleće”. U jednom ćošku ekipa muškaraca glasno razgovara. Sedam pored i osluškujem. Kreće rafal po vlasti i, malo po malo, ulazimo u razgovor. Dolazimo i do toga odakle sam tu. Početna neverica odagnata je prostom pretragom vesti za taj dan. Oduševljenje. Jedan od njih, advokat Sremčević, rodom je iz Guncata. Ljubimo se i grlimo, a do kraja večeri ne dozvoljavaju mi da se mašim za džep.
Mi inženjeri na malo šta smo ponosni kao na TE „Nikola Tesla“. Dok napuštam Obrenovac, dovoljno je samo da pratim pravac tih dimnjaka koji predstavljaju motor naše zemlje. Prolazim ispod dalekovoda i, dok gledam u tu monstruoznu građevinu, već sam na mostu preko Save. Uskoro – ravnica i Vojvodina. Prelazak mosta najneprijatnije je iskustvo u ovih sedam dana. Vibracije pri prelasku teretnih vozila, dok stojite na rešetkastoj konzoli desetine metara iznad Save, nisu nešto što bih preporučio.
Kum Srđan mi se javlja i predlaže da se vidimo. „Ukrali smo“ nekih dva kilometra do kafane na obali. Sve te ukradene kilometre vratiću na kraju ovog puta. Od tog trenutka, put postaje više nego lagan. Za nepunih pet sati završavam pešačenje za taj dan.
Ponovo uključenje kod Danice. Slike studenata iz cele Srbije preplavile su ekrane. Studenti iz Kragujevca su na putu za Beograd. Kolona od 5.000 pešaka kreće ujutru. Na kiosku gde kupujemo hamburger ljudi mi prilaze, javljaju se. Podrška.
Umor. uzima danak i ja promašujem smer, krećući ka istoj tački s koje sam juče došao. To shvatam tek mnogo kasnije. Pešačim već nekoliko sati, a još nisam prešao ni kilometar puta. Cilj je Pazova i spajanje sa kolonom koja uskoro polazi iz Beograda. U Ugrinovcima odlučujem da slepo verujem mapi i krećem prema ucrtanoj ruti. Ubrzo uviđam da neće sve ići glatko. U daljini se vidi Pazova, ali puta više nema. Kroz svežu oranicu pratim kanal i nakon vratolomija izbijam na magistralni put. Pazovu ispunjavaju hiljade studenata. U mraku počinju da mi se javljaju studenti iz Kragujevca. Nastavljam put sa kolegom Stevom sa FTN-a i kolegama iz Pazara. Sada je lakše. Posle dana samoće osećam da sam u koloni koja na svojim leđima nosi čitavu Srbiju. Prolazimo Staru Pazovu i krećemo se ka Inđiji. Steva odlazi u Karlovce da sredi sve oko smeštaja. Dženan se povređuje ispred Inđije i ne može dalje. Propuštamo doček u Inđiji, ali ne i jezive prizore spavaonice na otvorenom. Prolazimo kolima kraj stotina improvizovanih ležaja. Ne sećam se šta sam osećao u tom trenutku. Prvi put ležem ovako kasno i nisam siguran kako će telo reagovati. U zoru me čeka uključenje u jutarnji program kod moje sugrađanke Nevene.
Nakon novog uključenja za televiziju okupljamo se i, nakon doručka, krećemo ka Inđiji. Tamo – prava fešta. Ništa ne može da zaustavi ovu mladost, sada je to jasno. Javlja mi se Jovana sa Biološkog da se vidimo. Pozdravljam nju i Bilju Stojković. Nekoliko metara dalje Milica sa Geografskog mi maše. Svi su tu. Neko me zaustavlja. Profesor Baucal sa Filozofskog kaže da je video šta radim i čestita mi na podvigu. Kakva čast!
Na čelu kolone je kombi. Stevan me upoznaje sa čovekom na prednjem sedištu. Žali se da nije mogao baš da pešači od Beograda do Inđije. Čovek na prednjem sedištu je Vladimir Štimac. Kolona ide jako sporo i, na Stevin predlog, izdvajamo se i idemo brže od ostalih. On ima zadatak da javlja prolazno vreme grupe na sledeće dve pauze – Banstol i Karlovce.
Polako, sa strane, počinju odbori za doček. Građani strpljivo, sa posluženjem, čekaju glavnu kolonu. Put do Karlovaca preleteli smo. Kratko osveženje sa ekipom saboraca sa Pobunjenog univerziteta. Teme se nižu jedna za drugom, dok nije počelo tutnjati od dočeka kolone studenata. Sat kasnije sve je spremno za polazak.
Profesorka Stojković mene i Stevu uzima kao ličnu pratnju, a ona preuzima lampu i kreće da redari, osvetljavajući put studentima na mračnim deonicama. Već smo ispred tunela na Mišeluku. Duga pauza pre ulaska na most čini nas previše nervoznim. Prelazimo most i vidimo nepreglednu masu ljudi koja nam kliče. Bilja zastaje kod dvoje ljudi da se posebno pozdravi. Poznati su mi – Marija Vasić i njen sin. Jedna od onih zbog kojih sam pešačio sve ovo vreme. Taj zagrljaj sa njom i ono što sam joj rekao vredeli su celog puta. Preostalo je još 16 minuta ćutanja na mestu gde je sve stalo – železnička stanica. Nema reči koje bi opisale sablasnost tog mesta i tog trenutka.
Nekoliko je tačaka sa kojih se sutra kreće u šetnju do stanice. Biram da odemo do Biosens instituta, gde će biti odata počast našem kolegi Vasku, koji je nastradao pod nadstrešnicom. Krenuli smo sa redarima kroz špalir naroda, a već se pronose vesti o gašenju vode i struje. Na bulevaru koračamo polako dok od kolega slušam o Vasku i kakav je čovek bio. Ne stižemo do stanice – sve staje. 11:52. Ni slike, ni reči to ne mogu dočarati.
U gužvi koja je nastala nakon tišine, u jednom haustoru uočavam Luku. Još jedan od onih zbog kojih sam pešačio. Prilazimo mu. Zagrljaj. Isceljujući. Pozdravljamo se uz obećanje da nema predaje. Dok odlazimo, razmišljam kome je palo na pamet da je grupa ovih nasmejanih mladih ljudi rešila da ruši državu. A ako i jeste – živeo bih u toj i takvoj njihovoj srušenoj državi. Ova koju imamo samo je prividno naša i na „čvrstim“ temeljima.
Niko nije slobodan dok svi nisu slobodni!
Piše: dr Vukašin Slavković, docent na Fakultetu inženjerskih nauka
OVAJ TEKST POSVEĆUJEM SVIMA NJIMA KOJI SU BILI ILI JOŠ UVEK JESU POTPUNO NEPRAVEDNO ZATVORENI – MARIJI, ANDREJU, LUKI, DIMITRIJU, LAZARU, RADIVOJU, BOGDANU – VUKAŠIN SLAVKOVIĆ KAO PEŠAK „SAMAC” NA 200 KILOMETARA
