U dvorištu porodične kuće u Kragujevcu, u prostoru koji istovremeno predstavlja radno mesto i utočište od svakodnevice, nastaju predmeti koji spajaju funkcionalnost, emociju i ručni rad. Radionica „Čirak” postoji nešto više od dve godine i od tada je postala prepoznatljiva po unikatnim šoljama koje se izrađuju ručno, bez kalupa, šablona i industrijskih tehnika. Svaki komad zahteva vreme, strpljenje i potpunu posvećenost materijalu.
Iako je grnčarstvo duboko ukorenjeno u porodičnoj tradiciji, Hristina Furunović se aktivno bavi ovim zanatom od trenutka kada su se životne okolnosti promenile. Period profesionalne nesigurnosti, koji je usledio nakon prestanka rada u školi, otvorio je prostor za preispitivanje i povratak zanatu koji je godinama bio prisutan u njenom životu. Otvaranje radionice značilo je prelazak u samostalno stvaralaštvo.
Po obrazovanju likovna umetnica, grafičar po struci, Hristina u grnčarstvu nije imala formalno vajarsko iskustvo. Upravo zato je njen pristup radu zasnovan na eksperimentisanju i postepenom učenju kroz praksu. Od prvih predmeta koji su nastajali za ličnu upotrebu, poput slavskog seta, do današnje produkcije, razvijao se prepoznatljiv stil koji ne insistira na savršenstvu, već na autentičnosti.
Šolje u bezbroj varijanti
Proces izrade jednog glinenog predmeta je složen i vremenski zahtevan. Glina, koja se nabavlja u većim količinama, mora se najpre ručno ili mašinski mesiti. Nakon oblikovanja, predmeti se odlažu i suše prirodnim putem, a tek potpuno suvi prolaze kroz prvo, takozvano biskvitno pečenje. Sledi faza obrade površine, ukrašavanja i glaziranja, nakon čega se predmet ponovo peče na temperaturama višim od hiljadu stepeni.
– Ceo postupak, od sirovog materijala do gotovog proizvoda, ne može trajati kraće od dve nedelje.
Mi zapravo ne upravljamo glinom, jer je ona živ materijal. Ona sama ima svoj tok, a mi smo tu samo da je donekle modeliramo, kaže Hristina.
Iako asortiman obuhvata i druge predmete, upravo su šolje vremenom postale centar njenog stvaralaštva. Ta forma omogućava najveći stepen slobode — od veličine i zapremine, preko oblika, do načina na koji je izrađena drška. Upravo drška, kao vizuelni i funkcionalni detalj, često postaje nosilac karaktera čitavog predmeta. Svaka šolja izrađuje se po narudžbini i prilagođava željama kupca, ali uvek zadržava autorski pečat.
– Na šolji mogu da budem najkreativnija. Mogu da je napravim veću ili manju, drugačijeg oblika, a drška je nešto što je krasi i od čega sve kreće, ističe Hristina.
Posebnu prepoznatljivost donele su poruke ispisane na šoljama, koje su vremenom postale njihov zaštitni znak. Kratke reči i fraze, sa kojima se ljudi lako poistovećuju, unose ličnu dimenziju u svakodnevni predmet. Kupci često prepuštaju autorki potpunu slobodu u osmišljavanju izgleda, navodeći tek osnovnu ideju ili emociju koju žele da prenesu.
– Kada kupci naručuju šolje, oni zapravo naručuju deo sebe. Ja u tu šolju ubacim njihovu emociju i poruku koju žele da pošalju, objašnjava Hristina.
Inspiracija za ukrase i natpise dolazi iz različitih izvora. Muzika koja neprekidno svira u radionici često pokreće asocijacije na reči i stihove, dok se vizuelni motivi najčešće vezuju za prirodu, cvetne oblike i organske linije. Stil se tokom vremena menjao, uglavnom kao posledica potrebe za novim izrazom i izbegavanja rutine.
– Kad mi dosadi da radim jedno isto, napravim nešto novo. Ako mi se to dopadne, nastavim u tom pravcu, kaže ona, opisujući prirodan tok promena u radu.
Naziv radionice „Čirak” povezan je sa porodičnim nasleđem i drugom granom proizvodnje kojom se bavi njen suprug — izradom crkvenih predmeta. Iako različitih namena, oba rada počivaju na istom principu ručne izrade i odsustva serijske proizvodnje.
U vremenu masovne industrijske ponude, ručni rad ima svoju publiku, mada ograničenu. Proizvodi nisu namenjeni svima, već onima koji prepoznaju vrednost unikata i prihvataju da nijedan predmet nije potpuno isti. Razlike u obliku, sitne nepravilnosti i tragovi ruke nisu nedostatak, već upravo ono što predmetima daje karakter.
– Kad nešto ostane malo krivo, kad je drška drugačija, to ih čini posebnim i kupcima još draži, navodi Hristina.
Zanat je stvaro zlatan
Proizvodi se najčešće predstavljaju na bazarima, gde kupci mogu direktno da vide razliku između ručnog rada i serijske proizvodnje. Iako smatra da ručni rad danas nema veliku tržišnu vrednost, jasno prepoznaje publiku koja ume da ga ceni. Cene su prilagođene domaćem tržištu i dugo se nisu menjale — šolje trenutno koštaju oko 1.500 dinara, a ranije su postojale dve kategorije, u zavisnosti od dekoracije.
– Moja roba nije za svakoga. Tačno se vidi ko prepoznaje ručni rad, a ko više voli serijsku proizvodnju, ističe.
Rad u okviru porodičnog doma omogućava i specifičnu organizaciju svakodnevice. Radionica smeštena u dvorištu omogućava istovremeno prisustvo u porodičnom i poslovnom životu, što je posebno važno u domaćinstvu sa decom. Zanat se, u tom smislu, ne doživljava samo kao posao, već i kao način života i vrednost koju treba preneti.
– Kad imaš zanat u rukama, to je neprocenjivo. Ništa ne može da ga zameni, ističe naša sagovornica.
Zanat vidi kao prednost, posebno za žene, jer omogućava fleksibilnost i rad u skladu sa porodičnim obavezama. Kao majka dvoje školaraca, uspeva da balansira između porodice i posla, uz svest da ta ravnoteža zahteva odricanja. Posvećenost i strpljenje smatra ključnim osobinama za bavljenje ovim poslom.
– Moraš stvarno da voliš to što radiš i da se tome posvetiš, inače ne može da ispadne kako zamisliš.
Za Hristinu, grnčarija je misija očuvanja starog zanata koji je nasledila od porodice supruga. Porodično prezime Furunović potiče upravo od starih furuna u kojima su njihovi preci pekli glinu na Kosovu i Metohiji.
Iako je danas tržište preplavljeno serijskom proizvodnjom, ona veruje da postoji krug ljudi koji umeju da prepoznaju i cene vrednost ručnog rada, čak i kada je „kriv” ili nesavršen, jer mu to daje jedinstvenost.
– Cilj mi je u životu da se i naša deca bave ovim zanatom, jer kada imate zanat u rukama, to je neprocenivo i nikakva veštačka inteligencija to ne može da zameni. Ako mi ne naučimo nove generacije ovim veštinama, stari zanati će se jednostavno ugasiti. Naš budući plan je da napravimo još jednu radionicu gde ljudi ne bi samo dolazili da uče, već da se kroz rad sa glinom opuste na nekoliko sati i nakratko pobegnu od svakodnevice.
Planovi za budućnost uključuju proširenje radionice i otvaranje prostora u kojem bi ljudi mogli da provedu nekoliko sati radeći sa glinom. Ideja nije usmerena na formalnu obuku, već na iskustvo — mogućnost da se kroz rad rukama čovek opusti i udalji od ubrzanog ritma svakodnevice. Taj koncept nadovezuje se na način na koji sama autorka doživljava svoj rad: kao prostor mira, tišine i koncentrisanog stvaranja.
Piše: Maja Đorđević
