Dilema je sasvim suvišna, ali se sve više širi po mreži i medijima. Zašto je studenski pokret razdrmao Srbiju do mere o kojoj je opozicija samo mogla da sanja? Zato što su studenti instiktivno izabrali kritiku režima koju narod može da proguta i time privukli i selo i grad, a izbegli zastrašivannje malograđana, koji su baza ovog režima. To jest, oni su insistirali na funkcionisanju sistema, ne baveći se toliko kriminalom u koji je ovaj sistem ogrezao i koji je nužna posledica nefunkcionalnosti sistema. Jer narodu ne prijaju toliko priče o Skaj prepisci i prosto je smešno da se prebacuje tužiocu Mladenu Nenadiću što ne objavi skaj prepisku i ne preduzima ništa po tom pitanju.
Mladen Nenadić je očigledno iskusan tužilac i zna da Skaj prepiska ne može da se koristi na sudu bez materijalnih dokaza, do kojih je nemoguće doći bez saradnje sa policijom, koja je pod režimskom šapom. Studenti se time ne bave, zato im opozicija samo smeta. Ali, dijalektika nas uči i da je opozicija neophodna studentskom pokretu, jer ona navlači gnev vrhovnog Ćacija na sebe, uvlačeći ga u istu grešku koju je pravio Milošević smatrajući Srpski pokret obnove i Vuka Draškovića za glavnu opasnost, dok su ga, ustvari, oborili Zoran Đinđić i Zajedno za Srbiju. Mnoge velike vojskovođe, od Hanibala do Žukova koristile su takvu taktiku – podmetneš protivniku slabiju liniju svoje vojske i kad se on, opijen lakom pobedom dovoljno zaleti, ti ga glavnim snagama opkoliš i potom uništiš. Dakle i studenti i opozicija.
Kragujevački slikar Matija Ristić, koji živi i radi u Šangaju (Kina), reče mi nedavno u razgovoru da savremena omladina, ne samo u Srbiji, nego i svuda u svetu, sve više gleda u budućnost ignorišući istoriju. Ta aistoričnost kod savremenog studentskog pokreta u Srbiji ima i svoju sofisticiranu varijantu. Naime, studenti iz Šumadije šetaju u šumadijskoj nošnji, dok devojke iz Novog Pazara idu sa onim maramama karakterističnim za islamski svet, ali kad se sretnu grle se međusobno. Dakle, istorija da, ali nikako zaključivanje po analogiji tipa svi Hrvati i Muslimani mrze Srbe i obratno…
A svaki potez koji vuče Kesedžija ukazuje na to da on primenjeje metode kojima se borio protiv opzicije i na ovu borbu koju vode studenti protiv njega. On kao čovek koji poseduje izvesnu inteligenciju, ali se vrti u krugu radikalskih somnabulizama, plasira priču o tome kako neko finansira studente. Prva linija koja mu pada na pamet su Đilas i Šolak, ali mu to nije dovoljno, pa je dodao i Piculu, preko koga Zapad finansira „obojenu revolucijuˮ.
Teorije zavere su veoma bliske radikalskom načinu mišljenja, jer to je način mišljenja koji po svaku cenu hoće da sprovede liniju svetske zavere protiv Srbije. Teorije zavere imaju sledeću strukturu: polazi se od jedne sumnjive premise, na primer svi mrze Srbe, zbog naše velike prošlosti, i još većih uspeha u poslednjih desetak godina i ako slušaoci progutaju tu nebulozu, onda sve ide dalje glatko.
Ima još jedna slaba tačka – ko konkretno stoji iza te mržnje. Kad ih pitaju oni vrdaju, ali ostaju pri tome da nešto ima (mora da ima, čak ako ga mi trenutno ne vidimo). To je takozvana „teorija skrivenih parametaraˮ. Takva teorija se prvi put pojavila u razvoju kvantne mehanike, dok su fizičari pokušavali da odgovore na Ajnštajnovu kritiku kvantne mehanike (EPR paradoks, koji je Ajštajn zajedno sa Podolskim i Rozenom objavio 1936. i u kome je pokazao da iz kvantnomehaničkog formalizma sledi da dve udaljene čestice mogu da interaguju čak i ako su toliko daleko da svetlost ne može na vreme da prenese informaciju), ali je brzo odbačena jer nije logički održiva. Kvantna mehanika razvila je druge teorije i preživela je napad. Međutim, teorija skrivenih parametara povampiruje se kod mislilaca tipa Šešelja i Kesedžije.
Inače, poslednjih trzajima Kesedžija sve čini da ostanu sudstvo i mediji pod komandom sa Andrićevog venca. Vrše se smene u policiji da bi se doveli lojalisti. Ali, sve je to arsenal za borbu protiv opozicije. Dok studenti komuniciraju preko interneta, a sa policijom se ne tuku (čak i kad ih ova tuče!).
Kesedžija ne planira da organizuje parlamentarne izbore i neće ih dati do decembra 2027, kad su redovni, a pre toga, u aprilu, biće predsednički izbori. S obzirom da Kesedžija po Ustavu nema pravo da se opet kandiduje, a okružio je sebe mediokritetima, on nema adekvatnog kandidata koji bi mogao da pobedi studentskog i opozicionog kandidata. A predsedik ima ingerencije nad policijom i, donekle, nad vojskom, što može da napravi haos u Kesedžijinoj taktici da što duže ostane na vlasti. Međutim, on pominje decembar 2026. kao datum mogućih izbora, jer je to pre aprila 2027. godine.
Dosetio se!
No, uzalud se nada da će dotle da popravi svoje stanje u glasačkom telu. Seljaci su počeli sa blokadama i to se neće tako lako zaustaviti. Šumadija i Zapadna Srbija su se digle, a počela je i Vojvodina. Duh je pušten iz boce i nema mu povratka.
Inače, pokazuje se šablon dalje borbe. Policija napravi zverstva kao u Valjevu i još ministar unutrašnjih poslova, večiti Dača, izjavi da policija nije prekoračila ovlašćenja. Znači to im je naređeno, te je prekoračio ovlašćenja onaj ko je izdavao naređenja. I naši vlastodršci misle da su rešili problem. Međutim, studenti posle šest meseci naprave veličanstven skup u samom Valjevu, kao podsećanje na te događaje. Samo što se to sada ubrzava – Kesedžijini bašibozluci isprebijaju studente u ponedeljak, 16. februara, već u utorak 17. cela Srbija se digne u mirne proteste.
S druge strane, režim puca po svim šavovima. Zdravstvo prosto tone, ljudi i deca umiru u bolnicama posle najtrivijalnijih operacija. Pravosuđe se trese iz temelja. Školstvo je odavno pobunjeno. Seljaci blokiraju puteve. I fantasta Kesedžija misli da će do izbora da zakrpi sve te rupe, on čiji je režim i doveo do tih provalija. Ostatak scenarija će biti neka varijanta „Kesedžija u zemlji čudaˮ.
Piše Vladimir M. Ristić
