U zenitu svoje karijere kragujevački rvač Perica Dimitrijević i dalje je na strunjačama i to kao pobednik. On je jedan od retkih borilačkih sportista koji osam godina za redom nije izgubio ni jedan meč na nacionalnim takmičenjima. Taj pobednički žar ga i dalje nosi tako, da u četrdsesetoj godini ovaj decenijski državni prvotimac ne namerava da se povuče sa sportske scene. Kaže, boriće se sve dok bude pobeđivao. Ko će duže izdržati na terenu, Novak Đoković ili on, šaljivo kaže – Perica, iako to nije za poređenje jer sa Novakom niko ne može da se poredi.
– Sport je moj život, ne znam šta bih bio da nisam sportista. Ne vidim se ni u jednoj drugoj sferi, kaže Perica i dodaje da je sport doprineo da bude i bolji čovek, roditelj, karakterniji, apsolutno sve.
Sa druge strane, zahvaljujući sportu proputovao je čitav svet uzduž i popreko. Nema kontinenta na kome nije bio i rvao, što sebi ne bi mogao da priušti da je bio nešto drugo.
Sebe opisuje kao nekog ko ne odustaje nikada, uporan je, ambiciozan, precizan, neko ko ne gubi, neko ko zna da pogreši i isto tako da kaže izvini. Ne beži nikad od istine – gleda je u oči, i kada ima neki problem rešava ga sam. Ne traži pomoć ni od koga. Na strunjači si sam, gledaš protivnika u oči i nema pomoći prijatelja. I to te jača za život, pojašnjava naš sagovornik.
Ne voli nasilje i van strunjača je „mala maca”. Doduše, ume da se iznervira i plane, ali brzo splasne bes i bude mu krivo zbog toga. Vodi računa da nikoga ne povredi i da ne stvara neprijatelje bez potrebe. Kada bi se ponovo rodio, sve bi isto uradio. Opet bi bio sportista i otac troje dece i više.
Srbija, Nemačka, Portugalija
Perica se sa trinaest godina latio ovog sporta po ugledu na svog rođaka, uspešnog rvača „Radničkog”, koji je imao izvajano telo i to je malog dečaka impresioniralo. Voleo je da izgleda tako.
Bilo je to 1998/ 1999. godine. Međutim, kada je počeo da trenina nije mu se baš dopao ovaj sport, prvih mesec dana bilo mu je dosadno. Jedno vreme se izgubio i nije dolazio na treninge. Slučajni susret sa jednim od trenera i njegovo pitanje – zašto te nema u sali, ti si potencijal, vratilo ga je treninzima i više se nije zaustavio.
Danas profesionalno brani boje Srbije, Nemačke i Portugalije. Trenutno nastupa za nemački tim „Krefeld” već četvrtu godinu, a pre toga je nastupao u Bundes ligi pet godina za „KSV Viten”. Produžio je ugovor ove godine i ponovo će braniti boje „KSV Krefelda”. Uporedo sa Bundes ligom koja je profesionalna, nastupa i za Portugalce, pošto se njihova liga ne vodi kao profesionalna, što mu ne remeti ugovor s Nemcima.
– Jako sam zadovoljan postignutim rezultatima u poslednjoj sezononi u Nemačkoj, gde sam imao devet mečeva i svih devet sam pobedio. U mojim godinama kažu da je to prosto neverovatno. Ja sam i dalje jako aktivan, treniram dva puta dnevno, vodim pravi sportski život i mogu sebi da priuštim veliki napor. Samim tim i pobede dolaze. Sa međunarodnih turnira, gde nastupam sve češće, vraćam se kući sa medaljama. Prošle godine sam bio prvak međunarodnog turnira na Malti, gde sam prvi put nastupao, i osvojio zlatnu medalju za Srbiju, u kategoriji do 66 kilograma, navodi Perica.
Ukupno je osvojio preko sto medalja, što sa međunarodnih takmičenja, što sa domaćih prvenstava i nastupa za reprezentaciju. Tu su i odličja sa nastupa za nemačke klubove, a od skorije za portugalske.
Već devet godina ne nastupa za kragujevački „Radnički”. Jednostavno, razišli su im se putevi. Došlo je, napominje Perica, do nekog prezasićenja posle dve decenije nastupanja za matični klub, a glavni razlog je i nedostatak materijalnih sredstava u klubu. „Spartak” iz Subotice mu je ponudio dobar ugovor i nije imao dileme da tamo nastavi rvačku karijeru.
-Sve najbolje želim svom matičnom klubu i dalje sam u kontaktu sa njima, oni lepo rade, ali u Kragujevcu nije bilo sredstava za mene da bih mogao da ostanem, a meni idu godine, došla je i porodica. Bio sam prinuđen da „Radički” napustim, kaže Perica.
Iako je svestan da je već u poodmaklim sportskim godinama, boji se trenutka kada će okončati takmičarski period, ali suguran je da se to neće desiti bar još dve godine, pošto je potpisao nove ugovore sa Nemcima i uporedo za portugalski klub, tako da ga očekuje još dosta treninga i mečeva.
– Dok sam dobar i u kondiciji treba da ostanem tu gde jesam, jer me to čini srećnim. Onog trenutka kada budem osetio da ne mogu da pobeđujem, da me dobijaju mlađi, ja ću staviti patike na strunjaču, kaže setno Perica.
– Iako sam sazreo čovek, i dalje ne umem da izgubim. Kada izgubim ja se zatvorim 24 časa, ni sa kim ne razgovaram, tugujem sam. Teško mi je da izađem pred ljude, osećam neku sramotu kad izgubim meč. Iako to izgleda smešno, i meni nekada bude smešno. Teže sada podnosim poraz nego kad sam bio mlađi, kaže Perica, dodajući da mu je jedini lek tada trening – trenira još više i jače.
Kad ode u „sportsku penziju” planira da otvori svoju školu rvanja – akademiju za male i da sa njima radi kao trener, budući da je završio trenersku školu. Želi da popularizuje ovaj sport i osnuje svoj klub, kada bude prestao da se takmiči. Da od njih napravi borce poput sebe, da im usadi zdrav život i navike.
– Iako pripadamo olimpijskom sportu, koji donosi dosta medalja za državu, u Srbiji to nije plaćeno. Da je bilo drugačije ja verovatno ne bih jurio inostranstvo. A do inostranstva se dolazi tako što vas prepoznaju na velikim takmičenjima na kojima se dokazujete. Mene su Nemci videli na prvenstvu Evrope u Novom Sadu i prepoznali moj kvalitet. Važno je samo da prvi put potpišete neki veći ugovor, posle dolazi sve samo po sebi, objašnjava Perica.
Svako zlato ne sija isto
Na pitanje koja mu je medalja iz bogate kolekcije najdraža, kaže zlatna medalja kada je prvi put postao prvak države, što mu je bio dečački san kada je počinjao.
– Kada sam ušao u prvi tim, nisam mogao da pobedim nikog. Sa svojim trenerom Zoranom Sinđićem u šali smo govorili da bih mogao svadbu da okitim koliko mi je puta bacio peškir da preda meč. Bilo je mnogo dobrih protivnika u našoj ligi, a da ne pričam za međunarodnu scenu. Kada sam ušao u tim, bilo je sigurno dvadesetak seniora koje nisam mogao da pobedim ni u snu. Ali, neke sam vremenom pobedio po petnaest-dvadeset puta i vratio onima koji su me jednom pobedili, kaže odvažno Perica.
To prvo zlato bilo mu je podstrek za sve ostalo što je došlo kasnije.
– Pobeda koja mi je obeležila juniorski period je ona kada sam sa sedamnaest godina pobedio prvaka Evrope iz Subotice Senada Rizanovića. On je bio najmlađi prvak Evrope u istoriji, kao junior je bio seniorski prvak Evrope. Izdvojio bih još jedan period, kada osam godina nisam poražen u našoj nacionalnoj ligi. To se retko kom sportisti dešava u bilo kom sportu.
Perica objašnjava i kako trenira.
– Kada sam sa petnaest godina trenirao u „Radničkom”, imali smo trenere Zorana Sinđića i Dragana Radojevića, koji su nas terali da treniramo u najgorim uslovima, na kiši, suncu i snegu i ništa nam nije bilo teško. Kada to od malih nogu naučiš, posle ti nije problem gde god da se nađeš da se prilagodiš. Nemci nude ubedljivo najbolje uslove, najbolje klimatizovane sale, mnogo dobrih sparing partnera. Bude i po pedeset rvača na strunjači svakog treninga. To je navika, standard, to sportista treba da doživi. Kada sam to video shvatio sam koliko je rvanje popularno u inostranstvu. Prvi put kada sam izašao na meč Bundes lige i kada sam se okrenuo i video da ima publike više nego na prvenstvu Evrope ili prvenstvu sveta, to je dokaz o popularnosti rvanja u Nemačkoj.
Povišen adrenalin i hiperaktivnost „leči” treninzima – dva puta dnevno po sat i po – dva, jutro-veče, svim danima osim nedelje. Svako jutro bude i futing od pola sata.
Uz sve to Perica je i porodičan čovek, oženjen Majom, otac troje dece – Petar ima deset godina, Hana osam i Tara godinu i po dana. I mnogo mu nedostaju kad se duže zadrži u inostranstvu.
– Srećom, u poslednje vreme samo odlazim na mečeve, ne ostajem više po tri-četiri meseca u Nemačkoj. Odletim do tamo, odradim meč i vratim se za pet dana. Tako postižem da budem više sa ukućanima, kaže Perica.
Voli i da popije kafu sa društvom koje ga ne smara. To je i jedan od njegovih prvih trenera Zoran Sinđić, kome može da se poveri, kome veruje. S njim je proveo, kaže, više vremena nego sa svojim ocem.
Ne može a da ne pomene i ostale svoje trenere koji su ga oblikovali i verovali u njega i kojima duguje veliku zahvalnost. To su Sreten Damnjanović, Stojan Dobrev, Vojislav Trajković, Nandor Sabo i Goran Kasum.
Piše: Elizabeta Jovanović
