Prošlo je osam uveče kada se oglasio telefon. Na ekranu je pisalo – Vernik bez crkve.
Dobro veče, Piter Fejt ovde, da li je to Dežan?
Kada živite u Americi, a u imenu imate slovo „j”, brzo naučite da će vas oslovljavati sa Dedžan, Dehan ili francuski, romantično – Dežan!
Ja sam, prijatelju! Zanimljivo prezime za nezavisnog vernika!
Mirno i bez uvoda, odmah je prešao na stvar.
Jesi li slobodan sutra uveče? Imam jedan važan religijski zadatak za tebe.
Nisam odmah odgovorio, znajući da je vreme rastegljiva kategorija za jednog filozofa.
Zavisi, našalio sam se, da li treba da branim hrišćanstvo ili da ga napadam?
Nasmejao se tiho.
Ni jedno ni drugo. Treba da posredujemo u sukobu dvojice vernika.
Objasnio je da je u jednoj episkopalnoj crkvi zakazana medijacija. Sveštenik je Piterov dobar prijatelj, znaju se još sa fakulteta. Došlo je do sukoba u parohiji, pa ga je zamolio da prihvati ulogu posrednika. Nije to prvi put i ranije mu je pomagao, ali ovoga puta je poželeo da i ja prisustvujem.
Kada orgulje utihnu, prokomentarisao sam, obično problem nije u instrumentu.
Pitao sam u čemu je problem i dobio odgovor da se ne radi o novcu, politici ili hrišćanskoj doktrini. Problem je, objasnio je, u načinu na koji se crkva poslednjih godina postavlja prema homoseksualnosti. Nije se promenilo učenje, ali jeste ton. Postala je otvorenija, pa su neki to doživeli kao popuštanje ili čak podršku. Sukob je nastao između dugogodišnjeg vernika koji je zadužen za skupljanje priloga i crkvenog orguljaša koji vodi i hor. Jedan je zadrti konzervativac, a drugi homoseksualac.
Za Trevora tradicija nije samo skup pravila, već okvir koji se ne menja bez posledica. Posebno ga brine koliko preterana inkluzivnost utiče na decu. Brendon je, silom prilika, postao simbol te promene. Iako se nikada nije isticao, postajao je vidljiviji u zajednici koja se navikla na prećutkivanje. Tako nešto uvek izazove nelagodu, posebno ako je reč o čoveku koji je svirao orgulje, upravljao horom i radio s mladima.
Ova crkva je prilično liberalna, rekao je, na prvi pogled inkluzivna, ali u praksi oprezna. Ne zabranjuje, ali prećutkuje. Ne osuđuje, ali ne ističe. Taj balans je dugo funkcionisao, jer je svakome ostavljao dovoljno prostora da sakrije ono što smatra neophodnim. Ali taj prostor je iznenada postao tesan.
Onda je objasnio čitav nesporazum. Sve je počelo kada je sveštenik zahvalio Brendonu na radu sa horom i nagovestio da bi mu voleo poveriti i rad sa mladima. Nije to bila odluka, samo glasno razmišljanje. Ali u zajednicama koje se oslanjaju na tradiciju, red i poredak i jedna rečenica ume da izazove haos. Trevor je reagovao naglo i bez zadrške. Zasmetalo mu je što se pastor nije setio njega koji u crkvi provodi veći deo slobodnog vremena, prikuplja priloge, posećuje vernike iz parohije… Kao da to ništa ne znači! Uzjogunio se i počeo da postavlja nezgodna pitanja. O čistoti vere i izvornom hrišćanstvu. Da li će preterana otvorenost, ako postane previše vidljiva, prerasti u poruku mladim vernicima?
Pastor je izbegavao sukob, ali nije želeo ni da menja odluku. Trebao mu je neko neutralan ko dobro poznaje materiju, a Piter je kao teolog i prijatelj bio idealan izbor.
Narednog dana našli smo se ispred crkve. Moderna zgrada sa staklenim vratima i tablom na kojoj su se smenjivale najave službi, humanitarnih večeri, radionica za mlade i savetovališta za mentalno zdravlje. Sve je delovalo otvoreno i pristupačno, bez težine koju imaju tradicionalni hramovi. Pokušaj pomirenja zakazan je u maloj sali iza crkvene biblioteke. Okrugli sto, nekoliko stolica, bokal vode i plastične čaše. Ušli smo malo ranije. Piter me je tiho podsetio da danas ne dolazimo na službu nego na razgovor.
Nemoj tražiti krivca, već rešenje problema, rekao je.
Sveštenik je seo sa strane. Lagano je pomerio stolicu, spustio naočare na sto i otvorio beleške. Piter se smestio pored police sa knjigama. Pogledom je klizio po naslovima i zadovoljno klimao glavom. Trevor je ušao odlučno, odmerio svakog od nas i odabrao mesto za stolom sa koga puca pregled na celu prostoriju. Sako nije skidao, a telefon je isključio i položio pored sebe. Brendon se pojavio nekoliko minuta kasnije. Ušao je tiho, gotovo stidljivo. Zastao je na trenutak, plašeći se da je zakasnio. Seo je preko puta Trevora, javio mu se i jaknu prebacio preko stolice.
U prostoriji je zavladala tišina. Svako je gledao ispred sebe. Razgovor još nije počeo, ali se naslućivao njegov sadržaj. Sveštenik se prvi oglasio. Podsetio je da cilj našeg razgovora nije presuda, već korektna rasprava i, ako Bog da, dogovor. Zamolio je da svako govori u svoje ime i da izbegavamo opšte izraze poput „priča se”, „kao što svi znaju”, a posebno pasivno-agresivnu poštapalicu „svašta”.
Pošto je Trevor ukazao na probleme u našoj parohiji, zamolio bih ga da nam pojasni svoju zabrinutost.
Punački gospodin srednjeg rasta i godina nakašljao se i pomalo povišenim tonom rekao da se ovde ne radi o pojedincu, nego o pravcu u kojem crkva ide.
Taj smer je, po meni, pogrešan, jer promene nisu u skladu sa hrišćanskim učenjem. Malo-pomalo, možda i neprimetno skrećemo u pogrešnu stranu. Nije sporio ničije pravo na privatan život niti je tražio zabrane. Nije čak doveo u pitanje Brendonovu poziciju u horu niti njegovo mesto u zajednici. Ali rad sa mladima ima posebnu težinu.
Deca ne razumeju nijanse, već prepoznaju i usvajaju ono što im se ističe kao primer, objasnio je.
Trevorova zabrinutost nije moralna panika, već osećaj odgovornosti. Crkva je, po njemu, dužna da šalje jasne poruke. Ako rad s mladima poverimo osobi čiji je način života u suprotnosti sa tradicionalnim učenjem, onda nam Biblija i nije potrebna. Insistirao je da nema ništa protiv inkluzije, ali da ona ne znači i brisanje razlika.
Mi možemo nekoga prihvatiti kao člana zajednice, ali ne i da ga postavljamo kao model.
Zastao je, pa dodao da nije jedini koji tako misli i da mu se posle službe ljudi žale. Niko ne želi sukob, ali tišina ne znači saglasnost. Većina vernika misli da je došlo vreme da crkva definiše koga smatra uzorom. Da li je to čovek koji ne živi po hrišćanskim pravilima ili neko ko je čitav život posvetio crkvi? Na kraju je ponovio da mu je stalo do zajednice, da godinama ulaže vreme i energiju i da ne želi da vidi kako se tradicija razvodnjava pod pritiskom savremenih trendova.
Sveštenik je spustio pogled na beleške, a Piter na police s knjigama. Ostali su sedeli mirno. Neprijatna tišina je sada imala „adresu” – Brendon je bio sledeći.
Nije odmah odgovorio. Sve što je rečeno, čuo je već mnogo puta u drugačijim varijacijama.
Ne tumačim učenje crkve, rekao je. – Ne držim predavanja o moralu. Radim sa decom ono što najbolje znam, a to je muzika.
Objasnio je da Biblija nije zatvoren sistem, već skup različitih svedočenja koja ne zvuče uvek isto.
Često se tvrdi da priča o Sodomi i Gomori govori o homoseksualnosti. Ali šta tekst zapravo kaže? U gradu Sodomi rulja dolazi pred kuću i zahteva da „upozna” i kazni dvojicu stranaca – što u tom kontekstu znači silovanje. Govorimo o nasilju, o masovnom zločinu. Domaćin Lot pokušava da ih zaštiti. Čak nudi svoje ćerke, što dodatno pokazuje izopačenost situacije.
Dodao je da u Knjizi proroka Jezekilja piše da je greh Sodome bio oholost i ravnodušnost prema siromašnima i nemoćnima. Dakle, da li je problem bio u istopolnim odnosima ili u nasilju i zloupotrebi moći? Brendon nije negirao da crkva ima pravo na svoje granice, ali da one moraju biti jasno podvučene.
Ako nisam podoban zbog svog stila života, rekao je mirno, recite to. Ali nemojte govoriti da je problem u brizi za decu.
Rekao je da ne traži potvrdu, ni priznanje, već samo isto merilo koje važi za druge.
Ne mogu istovremeno biti i deo zajednice i njena prećutana greška.
Pre nego što je uzeo reč, Piter je malo sačekao da se utisci slegnu. Prepoznao je dobru nameru i zabrinutost dvojice vernika čija su viđenja suprotstavljena, ali ne i isključiva.
Imamo dve brige koje se ne isključuju. Jedna govori o kontinuitetu, druga o dostojanstvu. U Bibliji postoje pesme, metafore, mitovi, istorijski zapisi koji se ne mogu čitati na isti način jer tekst valja tumačiti u istorijskom i književnom kontekstu, rekao je.
Piter se onda zapitao, zašto uopšte brinemo o tekstovima starim hiljadama godina?
Zato što najvažnije vrednosti ljudi i dalje zasnivaju na njima, pa se Biblija koristi kao argument za diskriminaciju. I danas postoje mladi ljudi koji trpe zlostavljanje zbog seksualne orijentacije. Zato je važno kako tumačimo tekstove. Priča o Lotu govori o zaštiti ranjivih od nasilja većine. Crkva ne kaže da je biti gej – OK, ali odbija da homoseksualizam eksplicitno proglasi grehom.
Predložio je da se jasno definiše šta crkva očekuje od svakoga ko radi sa mladima.
Ako postoje standardi, neka budu jednaki za sve.
Na kraju je pogledao obojicu.
Crkva nije sudnica, rekao je, ali nije ni privatna svojina. Ona je zajednica koja mora da odluči da li njena pravila treba da zaštite ljude ili da ih zaplaše.
Na kraju je i na mene došao red. Nisam bio deo njihove priče, što mi je dalo izvesnu slobodu da kažem ono što su prethodnici zaobilazili.
Po meni, problem nije ni u tradiciji ni u dostojanstvu, već u očekivanju da crkva istovremeno bude i utočište i tvrđava. Gledano spolja i Trevor i Brendon se zapravo boje da će izgubiti mesto u prostoru koji smatraju svojim. Jedan se boji da će granice nestati, a drugi da će ga one izbrisati.
Dodao sam da crkva često govori o ljubavi kao univerzalnoj vrednosti, ali da uvek prećutno postavi pitanje – pod kojim uslovima.
Sveštenik je na kraju podsetio da crkva nije ni ideološki pokret ni privatni klub, već zajednica ljudi različitih pogleda na svet. Predložio je da se pitanje rada sa mladim vernicima formalizuje, te da se jasno definišu kriterijumi, odgovornost i očekivanja za svakoga ko tu ulogu preuzima. Nije ponudio konačno rešenje, ali je izrazio veru u jedinstvo i toleranciju.
Tako je završeno prvo hrišćansko „pomirenje” kome sam ikada prisustvovao. U povratku, Piter i ja smo svratili u kafanu preko puta crkve. Bila je poluprazna, na zidu televizor bez tona, iza šanka mladi konobar koji nas nije prepoznao. Naručili smo piće.
Piter se oglasio prvi.
– Niko nije otišao ljut. To je već nešto.
– Čini mi se da vera stalno traži ravnotežu između istine i pripadnosti, pa onaj ko insistira samo na istini rizikuje da ostane sam, rekao sam.
– A ti, pitao je?
– Ja nemam šta da izgubim, odgovorio sam. – Ne pripadam, pa ne mogu ni da budem izopšten.
Desetak dana kasnije, Brendon je napustio episkopalnu crkvu i prihvatio radno mesto muzičkog direktora baptističke bogomolje u drugom delu grada. Tamo su njegove orgulje svirale bez zadrške, a za drugo ga nisu pitali.
Piše: Dejan Krstić
