Katarina Vučenović je humanista koja je posvetila 34 godine života ljudima oštećenog sluha. Od 1991. godine stalno je zaposlena u Udruženju gluvih, kao računopolagač, s tim što od početka vodi finansijsko poslovanje još za Okružnu organizaciju Saveza slepih Srbije i Međuopštinsku organizaciju civilnih invalida rata Kragujevac. Uporedo obavlja i poslove sudskog tumača, jer je uz njih naučila i znakovni jezik. Predsednica je Udruženja tumača znakovnog jezika Srbije „Jedro”. Prevodi sve kulturne sadržaje koji se dešavaju u gradu, pa su gluva lica apsolutno ravnopravna sa našim čujućim sugrađanima.
Ona ima najviši nivo znanja znakovnog jezika i licencirani je tumač. Vrlo je energična osoba, koja sve postiže, iako je danas u jednom, a sutra u drugom gradu. Dosta toga završava i video pozivima, ne mora da bude baš uvek fizički prisutna, što nije slučaj kod sudskih stvari i overa.
Kada je počela da radi opredelila se za Udruženje gluvih, gde je radila samo jedna koleginica. Dopao joj se veliki radni prostor i tako je prelomila. Do tada uopšte nije imala kontakt sa gluvim licima i bilo joj je žao što ne može da komunicira sa njima. Danas je sastavni deo njihovog života, ali i oni njenog.
Sve manje tumača
– Čitajući meni sa usana oni su nešto i razumeli, a ja baš ništa. Otvorila sam novine i rekla – učite me. Naučila sam osnovni nivo komunikacije za manje od četiri meseca i preko hiljadu pojmova. S tim nivoom znanja mogla sam da imam samo standardnu komunikaciju sa njima. Lakši deo je naučiti znakovni jezik i prevoditi tekstove, a teži prevoditi šta gluva osoba govori, kaže glavna junakinja ove priče.
Danas simultano prevodi razne manifestacije, a angažuje je Savez gluvih Srbije.
– Ispostavilo se da imam talenat za znakovni jezik. To je prepoznao sada već pokojni profesor sa Defektološkog fakulteta Savić koji je postao i moj mentor. On je, inače, ceo život posvetio znakovnom jeziku i gluvim licima, kaže Katarina.
Prvi put u istoriji pravosuđa Srbije 1997. godine formiran je Institut sudskih tumača za lica oštećenog sluha. Bila je jedan od četrdesetak kandidata. Položilo je samo njih šestoro, koliko se seća.
Ispitni uslovi su bili vrlo strogi – svi su dobili po jednu sudsku presudu, a bile su dozvoljene samo dve greške u prevodu. Praktično, od januara 1998. kreće njen novi profesionalni život, sa poznavanjem preko 3.000 znakovnih pojmova, koji su se vremenom samo povećavali.
– Na spisku Ministarstva pravde u ovom trenutku ima 15-16 tumača znakovnog jezika, ali u praksi ih je mnogo manje s obzirom da za svoj rad primaju honorare i ne ide im radni staž. U staroj Jugoslaviji bilo ih je još manje nego danas, napominje naša sagovornica.
Oni ne mogu fizički da zadovolje potrebe toliko hiljada gluvih lica. Iako je 2016. usvojen Zakon o upotrebi znakovnog jezika u kome stoji da svaka institucija treba da angažuje tumača, ali ne i da ga zaposli, sistem funkcioniše po principu poziva za konkretnu uslugu.
Katarina je, inače, najviše angažovana u Istočnoj Srbiji, pošto tu uopšte nema tumača, pa ni sudskog, zatim u Šumadijskom okrugu sve do Novog Pazara i Užica. I to je veliki posao i obaveza. Da li je u pitanju sud ili javni beležnici, uglavnom ni jedan pravni posao u kome učestvuje gluvo lice ne može i ne sme, po zakonu, da se obavi bez prisustva sudskog tumača.
Dok to nije bio slučaj gluva lica su mnogo puta bivala izmanipulisana i prevarena, što se i dešavalo.
Obrazovanje gluvih osoba je, po oceni naše sagovornice, jako loše. Ne obrazuju se na znakovnom jeziku ni danas, mnoge pojmove i ne razumeju. I tako dođe do nepravde koju teško mogu posle da isprave ni na sudu.
– U Novom Pazaru sudija me pita da li je lice pismeno, ja kažem da, završilo je školu za gluve, zna da čita i piše, ali to ne znači i da razume pročitano, jer je masa pojmova njemu nepoznata. Ali sudija traži dokaz i drži se toga da lice ima diplomu o završenoj školi i stavlja tačku na slučaj, iako je očigledno da je lice prevareno.
Dugi prevodi i vrtoglavica
Po njenim rečima, to sada ne može da se desi, jer po zakonu ni jedan javni beležnik kada se pojavi gluvo lice ne radi automatski, nego zakazuje novi termin i poziva najbližeg tumača.
– Do 2010. godine od kada je osnovan prevodilački servis ili kancelarija za prevodioce, koju je počelo da finansira Ministarstvo za rad, samo sam ja bila tumač u Udruženju i pružala sve druge usluge gde god bi se ukazala potreba. Od 2010. godine angažovane su još dve koleginice, kaže Katarina.
Od tog momenta je angažovana isključivo za pomoć iz oblasti pravne regulative i potrebe sekretara Udruženja gluvih, koja je takođe gluvo lice.
– Ranije sam prevodila i po dva i po sata. Posle sat vremena već kreće vrtoglavica i to nije ni malo lako. Prevodite sa jednog jezika na drugi u sekundi morate da nađete znakovni pojam za to što se priča, i to stvara mentalni zamor, a i fizički jer posle sat, sat i po ruke padaju same, ali to srećom više nije slučaj jer nas ima više, kaže Katarina Vučenović.
Ona je inače i kreativna osoba koja ni od čega da napravi nešto novo – da li su to ukrasni jastučići, predmeti od kartona, ili nešto sašiveno od starih zavesa, stolnjaka koje više ne koristi, delova stare garderobe, haljina ili suprugovih košulja.
Neguje umetnički pravac koji se zove kviling art. Određenim tehnikama i specifičnim alatkama od papira pravi oblike i slike. Svoje rukotvorine obično nekome poklanja ili sačuva za sebe. To je kaže ispunjava i raduje.
– Nikada nisam radila s ciljem da prodam, a ne kažem da ne bih mogla, već čisto iz svog zadovoljstva, skromno priča Katarina.
SMEŠTANJE GLUVIH U PSIHIJATRIJSKE USTANOVE
Ambijent u kome psihički obole
Katarina Vučenović sa setom priča da su pojedina gluva lica koja nemaju psihijatrijskih dijagnoza smeštana u psihijatrijske ustanove iako im tu mesto nije. U Malim Pčelicama konkretno ima određeni broj gluvih lica iz drugih udaljenih, mahom manjih mesta. Zašto?
– Zato što ljudi u manjim mestima, a i institucije, ako je dete gluvo od malena ga tretiraju na specifičan način, gde je prisutna i diskriminacija, ne shvatajući da gluvo lice, ako govorimo samo o nedostatku sluha, ima očuvane kognitivne sposobnosti i mentalno zdravlje. Time što ne čuje on je hendikepiran na neki drugi način, ali to ga ne sprečava da normalno funkcioniše u porodici, na poslu, društvu. E, kad se desi da roditelji preminu gluvom detetu, koje više i nije dete već odrasla osoba, šira familija preko Centra za socijalni rad u manjim mestima to lice smesti u neki dom, iako nema nikakvih mentalnih smetnji osim što ne čuje. To je strašna nepravda. Lično sam se uverila da u Pčelicama ima takvih, kaže Katarina.
Po njoj je smeštanje u dom najgora moguća varijanta i potpuno nepotrebna, ali u malim sredinama se, kaže, svašta događa. Tu se uglavnom okoristi šira familija koja zbog gluvoće, preko Centra za socijalni rad tom licu oduzima poslovnu sposobnost i čine zloupotrebe.
– I Centar po manjim mestima angažuje psihologa da proceni stanje te osobe. Međutim, ta gluva osoba opet ne razume šta psiholog traži od njega. Pošto ga ne razume, uradi pogrešno i to lice se proglasi nesposobnim ne zato što ne ume, nego što ne razume šta mu se priča. Čak i da mu psiholog napiše, pitanje je šta će da razume od napisnog. Zato je prisustvo tumača neophodno da bi mu na znakovnom jeziku predočio sve što treba, kaže Katarina.
Po njoj i država se ogrešila prema gluvim licima – sve države u okruženju isplaćuju novčanu naknadu za telesno oštećenje sem Srbije. Jedina radujuća vest je da se rađa sve manje deca sa oštećenim sluhom, pa i kada se to desi medicina je napredovala. Ukoliko se utvrdi po rođenju da dete ne čuje, ugrađuju im se najkasnije do druge godine implantanti koji detetu pomažu da normalno razvije govor i da se ni po čemu ne razlikuje od svojih čujućih vršnjaka.
Piše: Elizabeta Jovanović
