Grčko ostrvo Kalimnos deo je većeg arhipelaga u najistočnijem delu Jonskog mora, uz samu tursku obalu, takoreći „preko putaˮ poznatog letovališta Bodrum.
Kalimnos je i naziv knjige kragujevačkog autora Gorana Joksimovića koja je nedavno predstavljena u prepunoj sali Prve kragujevačke gimnazije, a reč je o zbirci dokumentarnih beleški, autentičnih sećanja, autor ih zove „priče o ljudskostiˮ, od pre trideet godina – koje su nastale baš na ovom grčkom ostrvu.
Knjiga nas vraća u 1995. godinu, vreme kada je na prostoru bivše Jugoslavije još buktao rat. Joksimović je tada kao mladi učitelj Osnovne škole „Jovan Popovićˮ prihvatio obavezu da na Kalimnos povede dvadesetak mališana između osam i jedanaest godina – na šestomesečni boravak tamo – da im bude vaspitač, učitelj, staratelj… A to su bila deca koja su preživela strahote rata, koja su u Hrvatskoj i Bosni izgubila svoje najdraže, pa su dospela mahom u izbegličke kampove širom Srbije i ovde – u Kragujevac i okolinu.
Joksimović kaže da je nezaboravno gostoprimstvo grčkog naroda, ljudsku toplinu i posvećenost deci i njemu
tokom polugodišnjeg boravka na ostrvu morao da ovekoveči knjigom. U uvodnom delu autor kaže: „Priče koje slede su priče o ljudskosti. Za boravak na Kalimnosu od 18. febrara do 20. avgusta 1995. godine ključne reči su – rat, deca, suze, dobrota, radost, ljubav, prijateljstvo…ˮ
Posebnost ove knjige je njena dvodelnost, sa jedne strane je sadržaj na srpskom jeziku, a sa druge taj isti sadržaj na grčkom jeziku. Za 5. jul je dogovorena njena promocija u pozorištu na otvorenom u „glavnom graduˮ ostrva Kalimnos, kojoj će prisustovati autor i još neki gosti iz Kragujevca.
Gostoprimstvo „do nebaˮ
Organizatori boravka dece iz Srbije u Grčkoj devedesetih godina prošlog veka bili su Centralno udruženje grčkih opština (KEDE) i Crveni krst Srbije.
– Sedam-osam dana pre polaska, o odluci da izabranu grupu dece vodim baš ja saznao sam od Ivanke Miletić iz Odeljenja Ministarstva prosvete u Kragujevcu. Pozvala me je telefonom i rekla da je Crveni krst od njih tražio da predlože učitelja – vođu grupe od dvadeset učenika koji bi trebalo da narednih šest meseci provedu u Grčkoj na „nekom ostrvu koje se zove Kalimnosˮ, objašnjava Goran Joksimović kako je sve počelo.
Nije slučajnost što je tada predložen baš ovaj „vođaˮ jer je u to vreme učitelj Joksa važio za najboljeg učitelja u gradu, što je potvrđeno i nekim zvaničnim priznanjima.
– Gospođa Miletić tada mi je rekla – ti si mlad, a šest meseci je drug period. Treba dobro da razmisliš i da se o tome konsultujem sa suprugom. Međutim, ja nisam nogo razmišljao, znao sam da će supruga podržati svaku moju odluku, odgovorio sam da sam počastvovan i srećan i da prihvatam zadatak, priča Joksimović.
Pošto je sa ovom grupom pošlo još oko 360 dece na druge destinacije u Grčkoj, bio je obezbeđen vanredni polazak voza od Beograda do Atine. Pošli su od stanice Topčider i do glavnog grada Grčke putovali su celih 36 sati. U Atini ih je dočekala delegacija Kalimnosa, veoma srdačno, a među njima se isticala gospođa Aida koja je znala srpski jezik.
Posle dvodnevnog boravka u Atini, grupa se ukrcala na brod za ostrvo, a tamo je takođe bio poseban doček. Naše mališane sačekale su porodice kod kojih će boraviti narednih šest meseci, a onda je priređen prijem u Gradskoj kući, sedištu predsednika opštine.
– Neko od prisutnih pitao me je da li želim da mi opština obezbedi automobil ili motor kako bi mi olakšali kretanje po ostrvu i omogućili komunikaciju sa decom i porodicama u kojima su smeštena. Bio sam iznenađen i izabrao sam neostvarenu dečačku želju – svih narednih dana imao sam motor, priča učitelj Joksa.
On nije bio samo vođa grupe, već je za dvadeset svojih štićenika bio i učitelj, a deca su bila uzrasta za drugi, treći i četvrti razred osnovne škole. Znači, trebalo je da odradi celo jedno polugodište, što njemu kao dobrom učitelju i pedagogu nije bio problem. Obezbeđena im je učionica u Prvoj osnovnoj školi na Kalimnosu, a i Joksa i deca naišli su na izvanredan prijem i kolektiva i grčkih đaka.
Osim osnovnog programa, naši učenici imali su i časove grčkog jezika, držala ih je Marija Govacu, učiteljica koja je grupu dočekala u Atini, i časove veronauke kod veroučitelja koji je studirao Bogosloviju u Beogradu, pa je znao srpski jezik.
– Rad u trorazrednom odeljenju bio je zahtevan. Osim što je bilo potrebno uskladiti nastavne planove i programe tri razreda, vodio sam računa i o tome da dam individualnu podršku svakom učeniku. Deca su se brzo zbližila sa grčkim đacima, jedno po jedno vrlo brzo počelo je da se uključuje u igre sa našim domaćinima, naročito na velikim školskim odmorima, objašnjava učitelj.
Inače, u grupi je najviše bilo dece koja su bila smeštena u izbegličkim kampovima, u Trmbasu, u okolini Aranđelovca, Jagodine i drugim mestima. Osim neuslovnog života u kampovima ili u nekim iznajmljenim prostorima, većina mališana je u najranijim godinama preživela teške tragedije, jer su izgubili svoje najbliže – roditelje ili druge članove užih porodica. Zato je njima bila izuzetno korisna promena životne sredine bar na pola godine, a u grčkim porodicama osetili su toplinu doma jer su u njima naišli na izuzetno gostoprimstvo, posvećenost i život kakav je potreban deci.
Nove cipele za učitelja
Takav prijem imao je i učitelj Goran Joksimović. Nekoliko slika iz života na ostrvu opisao je u knjizi.
„Ne znam kako sam izgledao privih radnih dana u školi. Na nogama sam imao prilično pohabane sportske patike. Posle nekoliko dana prišla mi je jedna koleginica i zamolila me da sa njom pođem do prodavnice obuće. Saopštila mi je da su kolege odlučile da mi poklone nove cipele. Bilo mi je neprijatno, ali ona je insistirala na tome. Skinuo sam svoje patike. Da… Bile su iznošene, stare, i ušao u novi par lepih, lakih cipela.
Nekoliko dana kasnije drugi kolega pitao me je kolika mi je plata u Grčkoj. Za mene je ona bila basnoslovna. Bila je desetak puta veća nego na mom redovnom poslu u Srbiji, ali je bila dva puta manja od plate učitelja u Grčkoj. To ne može tako, rekao je kolega. Mi radimo isti posao i ti moraš da imaš istu platu kao i mi. Od tada sam svakog meseca od udruženja prosvetnih radnika sa Kalimnosa dobijao novčanu dopunu do visine njihove zaradeˮ, piše Joksimović.
A onda je od kolega iz škole dobio posebno iznenađenje.
„Približavao se Vaskrs 1995. godine. Učitelji su rekli – Vaskrs se slavi sa porodicom i ti ćeš sa porodicom da ga proslaviš. I još jednom sam bio, po ko zna koji put, iznenađen i dirnut. Prosvetni radnici sa Kalimnosa platili su put mojoj supruzi i sinovima i oni su mi se, posle dugog putovanja vozom i brodom, pridružili na Kalimnosu. Sve što se dešavalo za vreme njihovog boravka na ostrvu – bila je bajka – od nečega što je danas i čudno i prozaično, do prazničnog izgleda mesta, prijema kod meštana, posebno porodica koje su prihvatile našu decu, do lepote mora i planinaˮ, opisuje učitelj.
On navodi još niz primera gostoprimstva Grka, od toga da je od mnogih prodica pozivan u posete, koje su uvek bile uz grčke gastronomske specijalitete, preko druženja sa ribarima, do toga da mu kolege i domaćini u restoranima nikada nisu dozvoljeni da se „maše za džepˮ. Uvek su mu bila otvorena vrata gradonačelnika i načelnika okruga.
Naravno da su i naša deca uživala u blagodetima domaćina. Sve porodice u kojima su bila smeštena imala su decu sličnog uzrasta, pa su se između njih napravila i trajna drugarstva. Mališani su učestvovali sa svojim grčkim vršnjacima na školskim priredbama, u sportskim aktivnostima, na maskembalima, na proslavama nacionalnih praznika koje Grci slave na poseban način.
Gosti svih ljudi na ostrvu
U knjizi „Kalimnosˮ Goran Joksimović je svakom detetu iz svoje grupe i porodicama koje su ili ugostile posvetio posebne priče. Impresivno je koliko je naveo grčkih imena koja nisu ni malo laka za pamćenje, a od naših mališana navodi dogodovštine za dugo sećanje jedne Nede, Marije, Mirele, sestara Dragane i Biljane, Miroslava, Vitomira, Mione, Ivane, Zorana, Vasilije, Željka, Nikole, NJegoša, Dalibora, Milana, Dijane, Milice…
Svi su koristili i blagodeti mora. Ostrvo ima više dobrih plaža, ali se među njima izdvaja jedna na Kaduniju.
„Plaža je prekrivena najsitnijim peskom, a do dubine se dolazi posle dvadesetak metara plivanja ili hodanja, pa je pogodna za sve vrste igara i učenje plivanja. Većina mojih đaka je sa svojim domaćinima dolazila na ovu plažu, tu su se slavili i rođendani i delili kolači koji je uvek neko donosio znajući šta deca voleˮ, piše učitelj Joksa i seća se još jednog lepog gesta domaćina.
„Školka godina u Grčkoj završava se pre nego u Srbiji, pa je opština Kalimnos mojim đacima organizovala sedmodnevni boravak u skautskom logoru na Pserimosu. Domaćin nam je bio iskusni skaut Jorgos Karaiskos i on je za decu, koja su bila smeštena u šatorima, sa svojim pomoćnicima osmišljao dnevne aktivnosti. Učili su skautsku signalizaciju, vezivali mornarske čvorove, učili da veslaju u čamcu, igrali se na skautskom poligonu. Naravno, najveći deo dana provodili smo na plaži. Dok smo se mi kupali i uživali, Jorgos nam je na velikoj furuni pripremao hranuˮ, opisuje autor knjige.
Slede i njevove završne reči.
„Ono što je narod Kalimnosa svojom brigom i gostoprimstvom učinio za decu – zapisano je u srcima svih. U svojim domovima pružili su toliko potrebnu toplinu deci zastrašenoj stvarnošću iz koje su došli. Tokom šestomesečnog boravka na Kalimnosu 1995, a zatim i u svakoj od naredne četiri godine kada smo se vraćali na po mesec dana, stekao sam utisak da smo gosti svih ljudi na ostrvu. Evo, trideset godina kasnije, deo onoga čega se sećam i što me vodi kroz život, stavio sam na papir. Zbog nas kraj pamtimo. I za generacije – da pamte.ˮ
***
Na promociji knjige „Kalimnos, trideset godina posle – priča o ljudskostiˮ bilo je i nekoliko đačića iz 1995. koje je vodio Goran Joksmović. Oni su sada u četrdesetim godinama života, neki su ostali da žive u Srbiji, drugi su rasuti po celom svetu, ali svima su dani provedeni u Grčkoj – nezaboravni.
Prisne veze nisu trajale samo dok su deca boravila u Grčkoj. Naprotiv, mnoge veze postale su trajne, neke se i danas održavaju, a ljudi sa Kalimnosa više puta su dolazili u Srbiju i donosili razne vrste pomoći.
– Jedne godine za Božić delegacija sa ostrva dopremila je pun vagon odeće i obuće namenjene izbegličkim kampovima, deci kojima su bili domaćini, a doneli su i veliku sumu novca koji im je lično uručen – svakoj porodici u kampu prema broju članova. Bilo je dirljivo posmatrati sa kojim iznenađenjem i zahvalnošću su primali poklone i novac oni koje je rat odvojio od kuće i mesta u kojima su živeli. I pre su dobijali pomoć u odeći i namirnicama, ali niko im nikada nije dao novac u ruke, navodi Goran Joksimović.
A i on do danas održava prijateljske odnose sa ljudima sa Kalimnosa. Više puta bio im je domaćin u Kragujevcu, a privatno je više puta odlazio njima u posetu, poslednji put 2024. sa širom porodicom. Zato se sada iskreno raduje skorijem putu među prijatelje na ostrvu – kada će predstaviti svoju novu knjigu. Uzgred, veoma je zahvalan Irini i Mihalisu Buki na nesebičnoj pomoći u prevođenju knjige na grčki jezik.
Piše Miroslav Jovanović
