Kada je kao učenica šestog razreda počela da piše stihove na zadate teme iz škole, nije mogla da nasluti da će nekoliko godina kasnije u rukama držati svoju prvu knjigu. Danas, po završetku Prve kragujevačke gimnazije, Jelena Milovanović iza sebe ima zbirku poezije „Božuriˮ, brojne nagrade i jasnu želju da svoj život posveti književnosti. Planira da upiše srpski jezik i književnost na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu, a njena prva knjiga nastala je kao spoj ljubavi prema istoriji, porodici i pisanju.
– Još od starijih razreda osnovne škole počela sam da pišem i tada sam se zainteresovala za našu nacionalnu istoriju. To interesovanje je u gimnaziji dostiglo vrhunac i tada sam shvatila da želim da objavim zbirku, kaže Jelena.
Kao cvet sa laticama
Naziv knjige nije izabran slučajno. Božur kao simbol zauzima posebno mesto u srpskoj tradiciji i povezan je sa Kosovom, temom koja dominira početnim delovima zbirke. Međutim, autorka u naslovu vidi i dublju simboliku.
– Zbirku posmatram kao jedan cvet, a svaka pesma predstavlja posebnu laticu koja ima svoj smisao i svoju priču. Zato su „Božuriˮ bili prirodan izbor, objašnjava ona.
U knjizi je 41 pesma. Nastajale su tokom više godina, mada je najveći broj napisan u poslednjih godinu dana. Zbirka je podeljena u četiri ciklusa – „Orlovo gnezdoˮ, „Ramondaˮ, „Oktobarˮ i „Kameni cvetˮ, dok je na samom početku pesma posvećena njenoj pokojnoj majci.
– To je osoba koja je ostavila najveći trag u mom životu. U tu pesmu unela sam najviše emocija koje sam ikada pretočila u stihove, ističe mlada pesnikinja.
Za razliku od te intimne pesme, najveći deo zbirke posvećen je istorijskim događajima. Kosovo, Prvi svetski rat, povlačenje srpske vojske preko Albanije i streljanje đaka u Šumaricama samo su neke od tema koje su našle mesto među koricama knjige.
– Najviše me inspirišu ključni događaji naše istorije, kaže Jelena.
Proces nastajanja pesama kod nje počinje slikom.
– Najpre zamislim određeni prizor i onda praktično zapisujem ono što vidim. Kasnije samo biram reči kojima ću to preneti.
Iako su pesme nastajale iz inspiracije, iza njih stoji i mnogo discipline i posvećenosti. Odvajala je posebno vreme za pisanje, vraćala se tekstovima i preispitivala ih, vođena težnjom da svaka reč pronađe svoje pravo mesto.
– Uvek imam osećaj da može bolje. Mislim da se sa tim suočava svaki umetnik. Koliko god drugi govorili da je nešto dobro, uvek postoji želja da se još nešto doradi, priznaje Jelena.
Veliku podršku tokom stvaranja pružili su joj porodica i prijatelji. NJihova vera u njen rad bila je jedan od razloga zbog kojih je zbirka ugledala svetlost dana.
– Oni su od početka bili uz mene i zbog toga smatram da su zaslužni što ova knjiga danas postoji. Podržavali su me u svemu i radovali se svakom uspehu kao svom, kaže ona.
Na njen književni ukus snažno su uticali veliki pisci i pesnici. Među omiljenima posebno izdvaja Đuru Jakšića, Desanku Maksimović i Vladislava Petkovića Disa, dok među proznim autorima posebno mesto zauzima Fjodor Dostojevski.
– Volim „Na Liparuˮ, Desankinu „Strepnjuˮ i Disove „Naše daneˮ. Od Dostojevskog bih izdvojila „Zapise iz podzemljaˮ i „Zločin i kaznuˮ, mada su mi sva njegova dela dragocena, kaže mlada autorka.
Seta prelazi u nadu
Prva promocija „Božuraˮ održana je 23. maja u Svečanoj sali Prve kragujevačke gimnazije, a druga na Liparu. Obe večeri, kaže, ostaće među najlepšim uspomenama.
– Imala sam sreću da su moji drugari učestvovali u programu. Bilo je muzike, interpretacija mojih pesama, podrške profesora i mnogo emocija. Sve je proteklo divno, priseća se Jelena.
Kroz svoje stihove želi da pošalje poruku o važnosti korena, međusobnog poštovanja i ljubavi.
– Ne smemo da zaboravimo ko smo. Naši koreni čine ono što jesmo i zato ih treba čuvati. Isto tako, treba da volimo jedni druge i da cenimo vreme koje provodimo zajedno.
Iako njene pesme na prvi pogled deluju setno, u njima dominira nada.
– Volela bih da čitaoci osete patriotizam, ljubav i veru, objašnjava autorka.
Ljubav prema umetnosti kod nje se ne završava na poeziji. Uživa u crtanju i fotografiji, a okušala se i u pisanju beseda i dramskih tekstova. Tokom školovanja bila je odličan đak i učestvovala na brojnim takmičenjima i književnim konkursima.
Među priznanjima posebno izdvaja „Đurđevdanski venacˮ iz 2023. godine, nagrade sa pesničkih susreta u Aleksincu i Svilajncu, priznanja sa gradskih i državnih konkursa, kao i priznanje na konkursu Valjevske eparhije za besedu.
– Volim da učestvujem na konkursima i da čujem stvaralaštvo drugih pesnika. To me dodatno inspiriše i podstiče da napredujem, kaže ona.
Objavljivanje prve knjige za nju je predstavljalo poseban trenutak.
– Osećaj kada sam prvi put držala svoju zbirku u rukama ne mogu da opišem rečima. Pošto mnogo volim da čitam, bilo je neverovatno videti da sada držim knjigu čiji sam autor, priseća se Jelena.
Iako je „Božureˮ posvetila istorijskim temama, već razmišlja o novim knjigama koje će se baviti ljubavlju, prijateljstvom i egzistencijalnim pitanjima čoveka.
Mladima koji tek otkrivaju pisanje poručuje da ne odustaju.
– Važno je da pokušaju i da budu uporni. Sam talenat nije dovoljan. Potrebni su rad, trud i vreme. Kada danas pogledam svoje prve pesme, vidim koliko sam napredovala i zato verujem da je kontinuitet najvažniji, kaže Jelena.
A kada bi čitavu svoju zbirku morala da opiše samo jednom rečju, odgovor ne traži dugo.
– Nada, kratko kaže.
Možda upravo u toj jednoj reči leži suština „Božuraˮ. Jer, između uspomena, istorije, porodične ljubavi i vere u budućnost, Jelena Milovanović je u svoje prve korice upisala ono što smatra najvažnijim – da se koreni ne zaboravljaju i da posle svake tuge uvek ostaje nada.
Piše: Maja Đorđević
RUŽA
Crvena ružo, mirisnog cveta,
Zašto si meni svenula rano?
Golubice bela sputanog leta,
Doleti mi makar još jednom samo.
Cvetaš u bašti sada bez mene,
Nit’ suza ti slana umiva lice,
Živiš, dušo, daleko od sene,
Krilima letiš slobodne ptice.
Bila si, ružo, nestvarno mila,
Mirisom ljubila prolećni zrak,
Moja su večno slomljena krila,
Spoznala nekad neznani mrak.
Dodira tvoga setim se često,
Mirisne noći kad predstave sebe,
Soba još čuva ti usnulo mesto,
Spava dok opet ne vidi tebe.
Latice rujne otrov ti uze,
Ostaše bele od zloćudne boli,
Soli i muške su dražile suze,
Jer mirisna ruža večno se voli.
Pod krstom zlatnim i sivilom neba,
Suze je vosak ukrao sveći,
Vrati se, ružo, silno mi trebaš,
Makar još jednom što pokušaj reći.
Labude, cvete nebesko beli,
Slepo obećah da boli će proći,
Oprosti mi kada ti srce povredih,
Slutila nisam da nećeš mi doći.
Ružo moja, lekovito bilje,
Svetlo si davala majskom danu,
Cveću mome rođeno milje,
Nebo ti leči umornu ranu.
Ružo moja, ima li pravde?
Procvetaj ponekad u mojoj bašti,
Pruži mi svetlo, podaj mi nade,
Da gledam te makar samo u mašti.
Poslednji dodir pesma je ruži,
Iako ću, radosti, ponovo pisati,
Sklupčaj se opet u ranjenoj duši,
Da naučim lakše bez tebe disati.
Pesma „Ružaˮ posvećena je mojoj pokojnoj majci Milji
KRAGUJEVAC – DUŠA S TRAGOVIMA VREMENA KOJA PROLAZE NJIME
Gledala su dva kraguja,
Dva sokola, snažne ptice,
Kako sunce obasjava
Varoš pokraj Lepenice.
Staru varoš, Kragujevac,
Zagrljenu gustom šumom,
Karavane što prolaze
Niz dolinu rimskim drumom.
Raširiše svoja krila,
Ove slavne srpske ptice,
Poleteše iznad
Levča, Lepenice i Belice.
Tri varoši srednjeg veka,
Što se bele u sred šuma,
Pa sletoše na tvrđavu,
Zaštitnicu carskog druma.
Kraj tvrđave mala varoš
Od trideset belih kuća,
Ograđenim avlijama
Od vrbovog gustog pruća.
Gleda kraguj Kragujevac,
I ćuprije od kamena,
Pa uzlete opet gore,
Da osmotri na vremena.
Na vremena što dolaze,
I varoš kako cveta,
Tuđe vojske što prolaze,
I na mnoga, mnoga leta…
Od varoši nekad male,
Nakon buna, nakon rata,
Podigoše Srbi crkvu, školu,
Zdanje slavnog magistrata.
Žeđ za slogom i slobodom,
Za svoj narod, pokoljenje,
U prestonom gradu Srbi
Krunisaše na Sretenje.
Reka teče, vreme sa njom,
Godine se brzo nižu,
A prestoni Kragujevac,
Mnoge tuge i radosti mnoge stižu.
Sa Žeželja sunce sija,
Obasjava gradu lice,
A dalekog jednog dana,
Doleteše druge ptice…
Neke tuđe crne ptice,
Donesoše mrak i tamu,
I krvave Šumarice.
Posle muka i stradanja,
I ranjene duše grada,
Razvedri se nebo opet,
Podiže se barjak rada.
Lepenica i sad teče,
Ja je gledam dal’ mi ćuti ili zbori,
Mnogo toga ona pamti,
Ko zna šta joj dušu mori…
