Dok se uspeh najčešće meri brojem osvojenih nagrada, iza svakog priznanja kriju se godine rada, odricanja i bezuslovne posvećenosti. Upravo takvu priču ispisuju dve Kragujevčanke – mlada violistkinja učenica OŠ „Stanislav Sremčevićˮ Nikolina Tomić i njena profesorka Muzičke škole „ Dr Miloje Milojevićˮ Suzana Vlatković. Jedna tek gradi svoje mesto na muzičkoj sceni, druga već godinama obrazuje generacije mladih muzičara. Zajedno dokazuju da su talenat, upornost i poverenje najvažniji preduslovi za velike rezultate.
NJihova priča nije samo priča o nagradama i diplomama. To je priča o poverenju, istrajnosti, odricanju i ljubavi prema instrumentu koji ume da ispriča najdublje emocije.
– Nikolina je jedno divno dete i izuzetan talenat. Sećam se njenog prvog časa, kada je već posle nekoliko minuta bilo jasno da ima nešto posebno. Odmah sam prepoznala ogromnu ljubav prema violi i neverovatnu posvećenost. Takva deca se ne sreću često. Ona ide putem naših najvećih umetnika i sigurna sam da je pred njom velika karijera, kaže profesorka Suzana Vlatković.
Iako mnogi uspeh vide samo kroz medalje i prva mesta, iza svakog Nikolininog nastupa stoje sati rada. Pripreme za takmičenja podrazumevaju svakodnevne časove, probe sa klavirskom pratnjom, analizu svakog detalja kompozicije i stalno usavršavanje tehnike. Upravo zbog toga svaki izlazak na scenu predstavlja rezultat dugotrajnog i strpljivog rada.
Dve škole plus ples
Među brojnim priznanjima izdvaja se nastup na međunarodnom takmičenju „Guarneri festˮ u Banji Koviljači. Pored toga, nizale su se prve nagrade u Valjevu, Nišu, na Festivalu muzičkih škola, kao i brojna druga priznanja koja su je svrstala među najuspešnije mlade violiste svoje generacije.
– Kada se pripremamo za takmičenje, nema prečica. To je svakodnevni rad, velika disciplina i ogromna fizička i psihička snaga. Ljudi često misle da je dovoljno uzeti instrument u ruke i svirati, a zapravo je to jedan od najzahtevnijih poziva. Muzičar mora da bude i sportista i intelektualac u isto vreme. Zato učenicima uvek govorim da doručkuju, ponesu vodu i vode računa o sebi, jer telo i um moraju zajedno da iznesu svaki nastup, ističe Suzana.
Nikolinin muzički put počeo je tako što je želela da svira violinu, ali zbog nedostatka mesta upisala je violu. Ispostavilo se da je upravo ta slučajnost odredila njen muzički pravac. Danas ne može da zamisli sebe bez instrumenta čiji topli tonovi, kako kaže, govore ono što reči ne mogu.
– Učiteljica mi je još u osnovnoj školi govorila da imam muzički talenat. Kada sam upisivala muzičku školu, prvo sam želela violinu, ali sam dobila mesto na violi. Danas sam zbog toga neizmerno zahvalna, jer sam pronašla instrument koji me potpuno opisuje, priča Nikolina.
Svakog dana vežba najmanje tri sata, a u vreme priprema za važne nastupe i znatno duže. Pored redovne osnovne škole, pohađa i muzičku školu, a slobodno vreme posvećuje plesu. Organizacija nije jednostavna, ali uspeva da sve obaveze uskladi zahvaljujući disciplini i jasno postavljenim ciljevima.
Na sceni nema tremu. Kaže da je najsigurnija onda kada stane pred publiku, jer tada radi upravo ono što najviše voli. Posebno mesto u njenom repertoaru zauzimaju dela Šuberta, Pjacole i Šostakoviča, dok kao jednu od najzahtevnijih kompozicija izdvaja delo Baha zbog stilskih i tehničkih zahteva.
– Pre svakog nastupa popijem vodu i stavim sjaj za usne. To je moj mali ritual koji mi uliva sigurnost. Kada završim koncert, najvažnije mi je da znam da sam dala sve od sebe. Ako i napravim grešku, nastavljam da sviram, jer muzika ne sme da stane, kaže mlada violistkinja.
Posebnu zahvalnost duguje roditeljima, koji su joj najveća podrška, ali i profesorki, koju smatra svojim muzičkim uzorom. Upravo zahvaljujući njihovoj saradnji i zajedničkom radu uspeva da napreduje iz godine u godinu.
Podrška roditelja
Profesorka želi da Nikolina školovanje nastavi u inostranstvu, gde vidi nastavak njenog muzičkog razvoja. Nedavno je učestvovala na masterklasu kod svetski priznatih profesora, gde je ostavila snažan utisak.
– Volela bih da nastavim školovanje u inostranstvu i da jednog dana sviram u velikoj koncertnoj dvorani pred brojnom publikom. To je moj san, ali znam da do njega vodi samo rad i upornost. Zato nikada ne odustajem, čak ni onda kada mi nedostaje motivacije, poručuje Nikolina.
Nikolina već razmišlja zrelo kao profesionalni muzičar. Svesna je da svaki novi nastup donosi novo iskustvo i priliku da nauči nešto više, ali i da ostane dosledna sebi. Najveću motivaciju pronalazi u samoj muzici, koju sluša svakodnevno, čak i onda kada ne drži instrument u rukama. Pored klasičnih kompozicija, rado sluša i domaće rok grupe, poput „Crvene jabukeˮ, „Bijelog dugmetaˮ, „Parnog valjkaˮ i „Prljavog kazalištaˮ.
– Svakog dana slušam klasičnu muziku i upravo me kompozicije motivišu da nastavim da radim, kaže Nikolina.
Jedna od stvari koje posebno izdvaja jeste to što joj je viola pomogla da bolje upozna sebe. Za nju to nije samo instrument, već sredstvo kojim može da izrazi ono što se rečima teško opisuje.
– Kroz muziku sam naučila da je viola instrument koji može da pokaže nešto što reči ne mogu. Nekako sam bolje upoznala sebe. Dok sviram, zaista osećam da samo ona može da pokaže nešto što reči uopšte ne mogu, kaže Nikolina.
Profesorka naglašava da uspeh jednog mladog muzičara nikada nije rezultat samo talenta. Podjednako su važni disciplina, strpljenje, podrška porodice i poverenje koje se gradi između profesora i učenika.
– Bez podrške roditelja ovakvi rezultati nisu mogući. Oni su važan deo čitavog procesa. Nikolina je izuzetan talenat, ali iza svega stoji ogroman rad i mnogo odricanja, kaže Suzana Vlatković.
Upravo je ljubav prema muzici bila presudna od prvog dana kada je Nikolina zakoračila u učionicu muzičke škole. Iako je na prvom javnom nastupu, još kao učenica prvog razreda, imala temperaturu i jedva stajala na sceni, koncert je izvela do kraja. Taj događaj i danas pamti kao dokaz da se upornost isplati čak i onda kada okolnosti nisu idealne.
Iako su pred njom godine učenja i usavršavanja, Nikolina već sada zna da bi jednog dana želela da svoje znanje prenosi mlađim generacijama. Uz koncertnu karijeru, ne isključuje ni pedagoški rad.
– Volela bih da budem koncertna umetnica, ali bih jednog dana želela i da predajem deci. Lepo je kada možete da pomognete nekome da zavoli muziku, baš kao što su meni pomogli moji profesori, kaže Nikolina.
Za profesorku Suzanu najveća nagrada jeste prilika da prati razvoj talentovanih učenika i njihovo muzičko sazrevanje. U Nikolini vidi izuzetan potencijal i veruje da je pred njom uspešna profesionalna karijera.
Priča o Nikolini Tomić i Suzani Vlatković daleko je više od priče o profesorki i učenici. To je svedočanstvo da se vrhunski rezultati ne stvaraju preko noći, već godinama strpljivog rada, međusobnog poverenja i bezrezervne posvećenosti. Obe Kragujevčanke svojim uspesima najbolje pokazuju da se veliki snovi ne ostvaruju slučajno. Oni se grade svakog dana, iz časa u čas, iz probe u probu, sve dok jednog dana ne postanu stvarnost na velikoj koncertnoj sceni.
Piše Maja Đorđević
