Kragujevac danas ima problem mnogo veći od jedne sporne zgrade ili jednog gradilišta. Trenutna strategija obnove Kragujevca je jedan investitor – jedna parcela. Drugim rečima, ne postoji jasna slika kako bi jedan blok u centru Kragujevca trebalo da izgleda za dvadeset ili trideset godina: šta čuvamo, šta menjamo, kako se nova zgrada uklapa u budući izgled bloka, koliko ona može biti visoka, koliko mora biti udaljena od suseda, gde ostaju dvorište i zelenilo i kako se obezbeđuju sunce, provetravanje, privatnost, pristup i parkiranje za blok, a ne za parcelu. Bez odgovora na taj set pitanja, grad se ne obnavlja – on se samo popunjava novim kvadratima.
Umesto da se prvo isplanira ceo blok, kod nas se nova gradnja najčešće rešava pojedinačno. Jedan investitor angažuje privatni arhitektonsko-urbanistički biro i dobija rešenje za svoju parcelu, posle nekoliko godina na susednoj parceli dolazi drugi investitor, pa treći. Svako gleda svoj plac, ali se postavlja pitanje – ko gleda ceo blok?
Gradski blok nije zbir nezavisnih katastarskih parcela, već jedan prostorni organizam u kome svaka nova zgrada menja uslove života u okolini. Ako jedna zgrada postane previsoka, susedna može izgubiti sunce; ako su fasade preblizu, nestaje privatnost; ako se dvorište popuni betonom, smanjuju se zelenilo, provetravanje i prostor za normalan život. Zato urbanistički projekat jedne parcele ne može biti zamena za urbanističko planiranje celog bloka.
Važno je da se problem ne svodi na priču o „lošim investitorima”. NJihov interes je kroz vekove u osnovi bio isti: onaj ko ulaže kapital želi što veću vrednost investicije i što veću dobit. Posao investitora je da traži maksimum, a posao grada je da kaže gde je granica. Zato urbanistički haos nije nužno dokaz snage investitora, već pre svega pokazatelj slabosti sistema koji treba privatni interes da dovede u meru javnog interesa.
Upravo zato postoje urbanistički planovi, komisija za planove, nadležni organi za urbanizam i urbanističke inspekcije. Kada su te institucije jake, stručne i nezavisne, investitor može da traži koliko god kvadrata želi, ali će dobiti samo onoliko koliko prostor može da podnese – bez štete za grad i susede. Kada sistem ne postavi jasnu granicu, privatni interes prirodno ispuni prostor koji mu je ostavljen. Zato, ako u jednom gradu dobijamo preizgrađene blokove, pitanje nije samo šta je želeo investitor, već pre svega šta su dozvolili organi koji su bili dužni da štite javni interes.
Život u „indeksu izgrađenosti”
Urbanizam se suviše često svodi na indeks izgrađenosti, procenat zauzetosti, spratnost i broj kvadratnih metara, ali građanin ne živi u tabeli urbanističkih parametara — on živi u stanu. NJemu je važno da li mu sunce ulazi u sobu, da li može normalno da otvori prozor, koliko mu je udaljena susedna fasada, da li ispod prozora ima drvo ili beton i da li mu neko sa susedne parcele sa nekoliko metara gleda direktno u stan. Zato minimalno dozvoljeno rastojanje nikada ne sme da postane cilj projektovanja. Cilj mora biti normalan i dostojanstven život. Kada se pored postojeće stambene zgrade planira nova visoka zgrada, nije dovoljno samo dokazati da su ispunjeni osnovni parametri iz plana. Mora se pokazati šta ta zgrada stvarno radi susedima: koliko im sunca ostaje, kakva će biti dnevna svetlost, kako će se dvorište provetravati i šta se dešava sa privatnošću.
U tom procesu Komisija za planove ima ogromnu odgovornost. NJena uloga ne sme da se svede na proveru da li je projektant u tabelu upisao dozvoljen indeks, spratnost i procenat zauzetosti. Ili da preko uputstava Ministarstva građevinarstva, infrastrukture i saobraćaja zaobilazi indeks izgrađenosti čime obesmišljava plansku dokumentaciju i investitoru nabacuje dodatne kvadrate bez dopunskih provera uticaja novih struktura.
Komisija mora da postavi suštinsko pitanje: da li je predloženo rešenje dobro za grad i za građane koji već žive u tom bloku? Ako su planirane nove zgrade visoke, a stanovi u dvorištu okrenuti jedni prema drugima, Komisija mora zatražiti od urbaniste analizu osunčanosti, dnevne svetlosti, provetravanja i međusobnih uticaja. Zato Komisija za planove treba da bude stručna brana lošem urbanističkom rešenju, a ne administrativni prolaz ka građevinskoj dozvoli.
Uvođenje građevinske i urbanističke inspekcije na poziv građana je direktna posledica lošeg sistema planiranja. Inspekcija je poslednja odbrana građana i njena blagovremena aktivnost je presudna za zaštitu njihovih prava na kvalitetan život. Ako građani prijave aktivnosti za koje smatraju da ih ugrožavaju, njih zanima ishod: ako je utvrđena ozbiljna nepravilnost, da li je gradilište zaustavljeno i da li je nepravilnost otklonjena? Ako se sporna gradnja nastavlja, dok postupci nadzora traju, građani imaju pravo da sumnjaju da je spora obrada predmeta povezana sa interesom investitora, a na štetu građana! Smatram da Uprava za inspekcijske poslove grada Kragujevca zaštitu građana ipak treba da stavlja kao prioritet.
Bez obrazovnog i naučnog centra
Posebno je zabrinjavajuće što Kragujevac kao univerzitetski centar jedini u Srbiji nema Arhitektonski fakultet ili Centar pri Informacionom institutu, koji bi se sistemski bavio budućnošću održivog razvoja grada u svim njegovim urbanističkim segmentima. Naučni centar bi mogao da okupi arhitekte, urbaniste, saobraćajne inženjere, ekologe, stručnjake za infrastrukturu, zelenilo, energetiku i zaštitu kulturnog nasleđa u jednom istraživačkom timu. Posao tog tima ne bi bio da reaguje tek kada privatni investitor već donese gotov projekat, već da bude korak ispred investicije i da unapred odredi kapacitet svakog bloka kroz izradu studija koje bi grad naručivao kako bi imao smernice za planiranje, ali i zaštitio interese građana.
Takav tim morao bi biti sposoban da dokaže i pokaže: ovaj blok može još ovoliko da se gradi; ovaj blok je dostigao svoj kapacitet; ovde mora ostati dvorište; ovde nova lamela oduzima previše sunca; ovde je pre svake nove izgradnje potrebna urbana komasacija. Kragujevcu nedostaje upravo takva institucionalna „škola mišljenja o gradu” – „Centar za arhitekturu, urbanizam i urbanu obnovu” koji bi bio trajni stručni korektiv dnevnoj investicionoj politici, ali i pomoć lokalnoj samopupravi.
Berlin je još sredinom 19. veka imao minimalnu širinu dvorišta od svega 5,34 metra što je kasnije prepoznato kao jedan od uzroka loših uslova stanovanja u gusto izgrađenim blokovima. Već 1926. godine regulativa je značajno pooštrena i visina novog objekta u dvorištu je mogla biti maksimum 25 posto viša od širine dvorišta, upravo zbog potrebe obezbeđivanja dovoljno sunca, vazduha i zdravijeg stanovanja.
Kragujevac ne mora da prepisuje nemačke propise, ali mora dosledno da primenjuje sopstvena pravila. U gradskim planovima se, zavisno od konkretne zone i planskog dokumenta, pojavljuju kriterijum minimalnog rastojanja objekata u dvorištu od polovine visine višeg objekta, odnosno trećine u nekim slučajevima, kao i minimum od pet metara od ivice parcele.
Važno je istaći da se ti umanjeni parametri (koji svakako investitoru omogućavaju veću kvadraturu), sada primenjuju bez pratećih analiza osunčanosti, osvetljenosti, provetravanja, privatnosti i uticaja nove gradnje na susedne objekte. Aktuelna obnova Gušićeve ulice i blokova uz nju, upravo pokazuje slabost sistema urbanističkog planiranja, u kojem se zgrade planiraju i grade parcelu po parcelu, bez jasnog plana za razvoj celog bloka. Na kraju takvog pristupa svi gube. I grad , i građani koji već žive u zgradama oko kojih se gradi, ali, paradoksalno, i investitori.
Investitori mogu da poseduju važeću dokumentaciju koja formalno ispunjava najniže dozvoljene uslove, ali ako su mu njegovi urbanisti i projektanti izradili rešenje kojim se nanosi šteta susedima (bez potrebnih analiza uticaja), a Komisija za planove ga odobrila, onda je i on, na neki način, prevaren. Takvom gradnjom (sa lošim urbanističkim rešenjima) investitori ne samo da nanose štetu susedima, jer im oduzimaju sunce, vazduh, pogled i privatnost, već istovremeno umanjuju i vrednosti svojih novih stanova.
Uzroci i posledice
Kao rukovodilac izrade Generalnog plana i direktor Direkcije za urbanizam, ugovorio sam sa gradom izradu Studije urbane obnove. Nakon mog izlaska iz preduzeća (2017. posle sukoba sa novim rukovodstvom oko oduzimanja rukovođenja Generalnim planom) JP Urbanizam Kragujevca (novo ime preduzeća), preuzima geograf doveden iz Novog Sada. Preduzeće se bavi izradom projekta za Tržnicu (garaža ispod Tržnice je bila sasvim nepotrebna i od nje se na kraju i odustalo), kao i izradom plana za novu autobusku stanicu na privatnom zemljištu (imali smo planom definsano gradsko zemljište za autobusku stanicu preko puta DATA Centra) umesto završetkom izrade Generalnog plana.
Izrada Generalnog plana kasni šest godina I pored tog prolongiranja, plan je izrađen bez studije urbane obnove! Druga izmena i dopuna Plana generalne regulacije (PGR) „Centar – Stara varoš”, koji je izradila JP Urbanizam Kragujevac i koji je usvojen ove godine, takođe nema studiju urbane obnove.
Grad se sada strateški obnavlja preko postupanja Komisije za planove i njihovih odluka o potvrđivanju urbanističkih projekata za pojedinačne parcele, i to bez analize uticaja na susedne parcele. Tim planom je skandalozno propisano da se veliki kapaciteti mogu graditi i na pojedinačnim parcelama bilo koje veličine, ako Komisija to odobri, čime je apsolutno obesmišljen proces urbanističkog planiranja grada Kragujevca. Pomenuti nedostaci su značajni razlozi za potrebu hitne revizije čitavog sistema urbanističkog planiranja grada Kragujevca, koji sada intenzivno funkcioniše na štetu građana.
Piše: dr Aleksandar Rudnik Milanović, arhitekta i urbanista , doktor tehničkih nauka, naučni saradnik za oblast urbane obnove gradova, bivši predsednik Komisije za planove grada Kragujevca, bivši direktor Direkcije za urbanizam Kragujevac
