Učiteljica u penziji Leposava Radenković, najstarija članica Gljivarskog udruženja „Šumadija”, proslavila je devedeseti rođendan u svom letnjem hramu „Gljivarska bajka” u selu Adžine Livade. Za tu priliku pečurkari su posebno dekorisali dvorište i kuću u kojoj Lepa boravi svakog leta već deset godina. Proslavu su organizovali i bili dragi gosti članovi uže familije, gljivari GD „Šumadija”, bivši učenici učiteljice Lepe i komšije iz sela.
Elegantna, vedra i raspoložena slavljenica prenosila je pozitivnu energiju na prisutne, kao da je mnogo mlađa osoba. Goste je dočekala pesmom „Šu, Šu, Šumadijo”, pozdravila ih i održala besedu.
– Dragi gosti, mojih devedeset godina sastoje se iz tri dela. Prvi deo, prvih dvadeset godina, provela sam u siromaštvu i oskudici. Bila sam željna svega. U najranijem detinjstvu spavala sam pet-šest godina u dedinoj vodenici, kada nam je kuća upaljena. Kad se moj otac vratio iz rata, roditelji su se razveli. Drugi, srećniji deo, započeo je mojim zapošljavanjem posle završene učiteljske škole i udajom. Počela sam da učiteljujem u Gornjim Komaricama, gde sam živela tri godine. U Beloševcu sam provela devetnaest godina, osamnaest godina u školi „Milutin Todorović”, gde sam dočekala penziju. Provela sam pedeset godina u srećnom braku. Rodila sam dva sina, imam četvoro unučića. Iza mene je sada desetoro mojih potomaka. Posle pola veka ostala sam bez svog domaćina, deca bez oca, unučići bez dede, praunučići ga nisu ni zapamtili. To je život
– Treći deo mog manje srećnog života započeo je posle smrti muža i tako već dvadeset godina. Imala sam u srećnom delu života tri hobija. Dvadeset osam godina igrala sam u folkloru osnovnih škola i učila decu da igraju. Škola u Beloševcu bila je i tvrđava streljaštva Kragujevca, koje je vodio uvaženi kolega i trener Mića. Takmičila sam se i ja u seniorskoj konkurenciji. Bila sam prvak opštine, nadmećući se vazdušnom i malokalibarskom puškom. Treći moj hobi je gljivarstvo. Sa prijateljima iz GD „Šumadija”, pored obližnjih terena na Glediću, idemo i u kampove po našim planima. Najviše na Goliju. Od danas, od mog devedesetog rođendana, radovaću se svakom novom danu, svakom izlasku u šume da sakupljam pečurke, sve dok ne odem na neko bolje mesto. Sa tog mesta niko se nije vratio. Tamo nema signala za telefone, što kaže moja obožavana Vedrana Rudan. Možda ima pečuraka, videćemo!
Gljivarsko udruženje „Šumadija” dodelilo je slavljenici zahvalnicu i poklonilo joj šolju za kafu sa njenim likom za dvadeset pet godina druženja koje je darivala društvu. Za stoti rođendan gljivari su obećali da će doneti veće šolje sa Leposavinim portretom.
Piše: Miloš Ignjatovvić
