Na Sabornoj crkvi ograda od kovanog gvožđa delom je zamenjena novom aluminijumskom, koja ne samo da odudara nego i narušava ambijentalnu celinu koja je pod zaštitom kao kulturno dobro – spomenik kulture.
Nedavnim skidanjem stare ograde narušena je ambijentalna celina, što je zasmetalo građanima, ali i ljudima od struke. Prosto – odudara od svega što se nalazi na ovom crkvenom kompleksu.
Kad se mesecima menja ograda samo deo po deo, to već navodi na sumnju. Zašto bi se toliko razvlačio posao, ako se tu ne radi nešto „ispod žita”, smatraju naši sagovornici. Zna se kako se radi kada se poseduje dozvola – skine se staro i odmah postavlja novo. Ističu da Zavod za zaštitu spomenika kulture nikada ne bi dao dozvolu da se kod jednog crkvenog objekta stavi moderno, a kod drugog da ostane autentično. Ograda, po njima, treba da ostane jedinstvena i kakva je bila prvobitno.
– Ne verujem da bi Zavod dao takve uslove, već bi naložio da se zaštiti i reparira postojeća ograda. Ne verujem da bi oni sada menjali ta polja i stavljali aluminijum koji tu apsolutno ne treba da stoji, kaže arhitekta Marija Bogdanović.
Građevinci – bez reakcije
Arhitekta Miloš Aćamović objašnjava da to nije vrsta objekta na kome treba takva ograda da se nađe. Nije to ograda koja građena od nule, na potpuno praznom terenu, nego u okviru ambijentalne celine, gde stoji kao takva duže od jednog veka. Pre par godina, tačnije 2021. obnovljena je strana ograde u Ulici Branka Radičevića, prema zgradi SDK, i tu je urađena celom dužinom, po uzoru na ostale strane – od kovanog gvožđa.
– Da li je tada Zavod pitan za mišljenje da se uradi u skladu sa ostatkom ograde, ne znam, ali zašto se sada, ako se već nešto radilo na ogradi sa druge strane, nije uradilo identično. Tako definitivno ne može da ostane, smatra arhitekta Aćamović.
Oboje arhitekata saglasni su da mora da se ispita ko je dao dozvolu i uslove, ali misle da Zavod uopšte nije ni pitan, a kamoli da je to odobrio. Ne brane Zavod – nego znaju kako se radi u praksi. Objašnjavaju da za sve postoje strogi uslovi. Na primer, kada je na Narodnom muzeju rađena ograda vratili su je u prvobitno stanje.
Nigde se ne mogu videti podaci – koji inače stoje na svakom gradilištu – ko je radio projekat, ko je dao idejno rešenje, što je takođe zakonska procedura kada se izvode radovi. To u ovom slučaju ne postoji. Ne zna se ni da li su radovi uopšte prijavljeni, sve je samo pretpostavka za obične građane, kakvim su se i pomenute arhitekte predstavile u ovom razgovoru. Svi vide da se nešto dešava, da se postavlja neka ispuna, a umesto metalne kovane ograde aluminijumska hromirana koja odudara od celog ambijenta.
– I ako je nešto deo ambijentalne celine, iako recimo sama zgrada nije pod zaštitom i tu se zna šta može, a šta ne može da se radi. Za svaku zonu grada postoje uslovi, tačno se zna kada moraju da se traže uslovi Zavoda i saglasnost na idejni projekat, a zašta ne mora. U svakom slučaju, ograda bila ili ne bila zaštićena celina ma kog objekta mora da poseduje rešenje o odobrenju izvođenja radova po članu 145 Zakona, pogotovo u samom centru grada – u ekstra zoni, kaže Marija Bogdanović dodajući da nema presedana ma ko da je izvođač radova.
Ona je ubeđena da je to crkva uradila na svoju ruku, pošto se najverovatnije pojavljuje i kao investitor.
Proverili smo i parcela je zaista vlasništvo Eparhije Šumadijske. U Katastru nepokretnosti piše da je ona vlasnik prava svojine na parceli, što se može videti preko GeoSrbije.
– Ali čije god da je vlasništvo investitor mora da ispoštuje zakonsku proceduru, prosto mora da uradi idejni projekat i da preko objedinjene procedure dobije rešenje o odobrenju izvođenja radova. Mislim da je ovo bitno pitanje za Zavod, i šta će oni sada da preduzmu, kaže arhitekta Bogdanović.
Njen kolega Aćamović kaže da je taj crkveni objekat bio i pre nas, mi ćemo proći, a objekat treba da ostane autentičan za generacije koje dolaze.
Zahteva Zavodu – nije bilo
Naši sagovornici ne mogu da shvate zbog čega niko do sada to nije prijavio Građevinskoj inspekciji, jer je nemoguće da su samo malobrojni zainteresovani kako će uopšte izgledati crkvena ograda ili bilo šta drugo novo što se radi – da li je u skladu sa samim ambijentom. Ne veruju da niko od nadležnih to nije video do sada, a svi ćute, pa i žmure.
Inače, procedura je sledeća: da bi se uopšte postavila ograda bilo kog objekta mora da se uzme informacija o lokaciji, da se vide koji su uslovi za postavljanje ograde, a nakon toga, pošto je u pitanju zaštićeno kulurno dobro – spomenik kulture obraća se direktno investitor Zavodu za zaštitu spomenika kulture za uslove, ili neko drugi u njegovo ime. Zatim se radi idejni projekat za tu ogradu po članu 145 Zakona, koji se dalje šalje Zavodu. On daje odobrenje na osnovu tog projekta i definiše kako će ograda izgledati. Nakon toga, kroz Centralnu evidenciju objedinjene procedure šalje se idejni projekat sa uslovima Zavoda za zaštitu spomenika kulture i dobijenom saglasnošću. Onda se tek dobija građevinska dozvola, mada to nije klasična građevinska dozvola nego rešenje o odobrenju izvođenja građevinskih radova, a tek nakon toga može da se startuje sa izvođenjem radova.
Ta procedura je u ovom slučaju zaobiđena. Ko je za to kriv? Prava adresa za ovo pitanje bio je Zavod za zaštitu spomenika kulture. Tražili smo da se izjasne da li su uopšte traženi uslovi za izradu ograde, da li je rađen idejni projekat, ko je njegov autor, a koji je njima dat na saglasnost i da li investitor uopšte ima saglasnost za izvođenje radova na crkvenoj ogradi?
Ukoliko Zavod za zaštitu spomenika kulture nije ništa od toga radio, a video je da su radovi krenuli, šta će preduzeti?
Od direktora Predraga Vukašinovića stigao je kratak i jasan odgovor:
– Zavodu za zaštitu spomenika kulture Kragujevac nije dostavljen zahtev za uslove i saglasnosti za navedene radove. Stručnjaci Zavoda su konstatovali faktičko stanje na terenu, stupili u kontakt sa predstavnicima Eparhije i u narednom periodu planiramo preduzimanje koraka koji su u nadležnosti naše ustanove, kaže direktor.
Piše:Elizabeta Jovanović
1 коментар
Kasno Marko na Kosovo stiže.