U Ulici Topolivaca broj 38, u naselju Šest topola, nalazi se prostrana, lepa kuća sa velikim dvorištem. Pravi dom za veliku porodicu, sa mnogo dece, reklo bi se, a ona to zapravo i jeste. U njoj, kao porodica, živi sedmoro mladih bez roditelja koji su došli, uglavnom, iz hraniteljskih porodica. Završili su srednje škole i time izašli iz sistema socijalne zaštite, neki su iz socijalno ugroženih sredina, pripadnici manjina, ili bez roditeljskog staranja, iz disfunkcionalnih porodica.
Kako još uvek nisu dovoljno samostalni, Centar za socijalni rad ih upućuje na privremeni boravak u jednu od tri „Kuće mogućnosti” – u Beogradu, Nišu ili Kragujevcu. Tu žive dok se potpuno ne osamostale i ne dobiju stalni posao kako bi sebi obezbedili drugi smeštaj ili stekli pravo da pod povoljnim uslovima kupe stan.
Kuća mogućnosti u Kragujevcu otvorena je 2020. godine i „najmlađa” je u programu koji je realizovao beogradski Centar Zvezda kroz projekat „Nova nada“ uz podršku Trag fondacije.
Centar je osnovan 2013. godine kao udruženje građana iz jednostavne želje – da se pomogne. Godinama su pružali podršku deci i mladima bez roditeljskog staranja, a kada je postalo jasno da mnogima ne treba samo povremena pomoć, već sigurno mesto gde mogu da uče kako se živi samostalno, otvorili su 2015. godine prvu Kuću mogućnosti u Beogradu, po uzoru na program iz Bugarske i uz podršku Fondacije iz Engleske. Godinu dana kasnije sledio je Niš i najzad Kragujevac.
Obavezna zajednička večera
U dvorištu kragujevačke kuće, ispod trema, za vreme večere je živo. Svi „stanari” su na okupu, osim devojke koja radi popodnevnu smenu. Tu su i vaspitači, „kućni roditelji” koji su najveća podrška i pomoć mladima u kući. Večernji obrok prava je prilika za, kako kažu, „kapljicu razgovora”. Iako deluju ozbiljno, još uvek su veoma naivni i neiskusni. Kada imaju probleme vaspitači su im na raspolaganju.
Inače, kuća je prvobitno bila namenjena za italijanske radnike. Na ulazu su se nalazile mala portirnica i soba za portira koju sada koriste vaspitači. Odmah preko puta, u prizemlju su još ženska soba, kuhinja i dnevni boravak. Na spratu su tri muške sobe i još jedan veliki dnevni boravak koji je pretvoren u skladište. Svaka soba ima svoj toalet, bojler, klima uređaj. Kuhinja je prostrana i moderno opremljena, a nedavno su dobili mašinu za sudove. U izdvojenoj prostoriji smeštena je zajednička mašina za veš. U sobama nema televizora, ali ga ima u dnevnom boravku.
Muškarcima su zabranjeni ulasci u ženske sobe i obratno. Druženje je u kuhinji, dnevnom boravku i leti u dvorištu. Svi žive kao jedna porodica. Mladi sami pripremaju hranu, čiste i uređuju svoje sobe, kuhinju, kupatila, dvorište.
Snežana Petković je menadžer Kuće mogućnosti u Kragujevcu, a sa njom je i tim vaspitača, njih šestoro – socijalni radnik, pedagog, savetnik za hraniteljstvo.
– Ovde smo proslavili šesti rođendan ove godine i za to vreme kroz Kuću je prošlo 17 mladih ljudi koji su uspešno osamostaljeni. To znači da su se zaposlili, da su stvorili svoje socijalno okruženje, da su upoznali grad i zadržali se na poslu. NJima je jako bitno da se dobro snađu i zadrže na poslu, objašnjava Snežana Petković i dodaje da se ubrzano radi na obezbeđivanju njihove prve nekretnine uz pomoć fondacije koju je osnovao otac devojčice nastradale u „Ribnikaru”, koji pomaže ovu kategoriju mladih.
– Ponosim se što smo u mogućnosti da ovim mladim ljudima pomognemo i da im ovde bude lepo. Da je lako – nije, svuda ima nesuglasica, ali deca ovde imaju veoma pristojne uslove. U toku je i gradnja nekoliko manjih kuća na seoskom imanju u Petrovcu na Mlavi, gde će ovi mladi ljudi početi da žive samostalno, objašnjava naša sagovornica.
U kući trenutno borave dve devojke i petorica momaka. Svi su zaposleni osim Armina Kajtazovića koji je došao pre mesec dana i Anastasije Đorđević koja je u trenutku naše posete došla sa svojom hraniteljkom na razgovor i ostala u kući.
– Ovde postoji kućni red i većina nas koji smo angažovani imamo i svoje stalne poslove, ali od sedam uveče do sedam ujutro u objektu je neko od vaspitača. Obavezno se organizuje zajednička večera, što se ispostavilo da je poželjno i dobro. Napravi se dobra atmosfera, mladi sami kuvaju i to je povod da se pokrenu razne teme i povedu razgovori prijatni i neprijatni. Neki od njih su sami došli, bili su na ulici pre toga. Nedavno smo ispratili dvojicu momaka, Petra Nikolića i Vladu Dinkića koji su ovde proveli pet godina. Oni su se osamostalili, imaju stalno zaposlenje i na listi su za kupovinu stana. Još uvek nam dolaze, u kontaktu smo sa njima. Mnogi kada izađu iz kuće kažu da im fali da sa nekim popričaju i da se posavetuju. Oni uvek mogu da odu i u svoje hraniteljske porodice za vikend ili kada to požele, jer one su za njih jedina i prava porodica. Kažu – idem kod mojih i to jeste tužno, ali oni nemaju drugu porodicu, iskrena je naša sagovornica.
Mi smo tu za njih
Anastasija, koju od milošte zovu Ana, ima tek 18 godina i od drugog razreda osnovne škole je bila u hraniteljskoj porodici u selu Kusadak kod Smederevske Palanke. Njena hraniteljka Biljana Živković ne krije suze zbog rastanka sa Anom.
– Ovo je prvi put da nekoga ispraćam posle toliko godina i veoma mi je teško. Ona je došla iz porodice u kojoj ih je očuh maltretirao i zlostavljao i bila je kao ranjena srna. Vremenom, upornošću, pažnjom i ljubavlju ona je počela da se otvara, ali i posle toliko godina još uvek postoji neki zid oko nje. Ana bi mogla da ostane kod nas, ali mi živimo na selu, 14 kilometra od Smederevske Palanke i jako je teško naći posao. Posao njene struke iziskuje drugu smenu, poslednji autobus je u 20 i 20, a ona radi do 22 sata i teško je to organizivati, kaže Biljana.
Inače, Ana je završila srednju školu za pekara i hranitelji više ne dobijaju za nju nadoknadu, što je veliki problem. Biljana kaže da ovo nije odvajanje i da će Ana dolaziti kod njih kad god bude mogla.
– Svi vikendi biće naši vikendi. Da smo uspeli da joj nađemo posao, ona bi ostala kod nas, bar dok se ne osamostali. Još uvek je mlada, tek je završila školu, ali sve se nauči. Ana je dobro dete, tiho, mnogo je naučila kod nas, ali čitav život je pred njom. Možda su sva moja deca bila previše zaštićena, ali ja prosto nisam mogla drugačije, kaže Biljana.
Ona se, inače, 20 godina bavi hraniteljstvom, odnegovala je pet beba i nekoliko starije dece, pored svoja dva sina i četvoro unučića. Čitav život posvetila je deci.
Iz hraniteljske porodice došao je i Danijel Osmani, on ima 22 godine i u kući je već dve godine. Odmah po dolasku dobio je posao u Pekari „Katarina” u proizvodnji u Bresnici. Uredno je, navodno, odlazio na posao, ali je gazdarica iz pekare pozvala Snežanu i rekla joj da on uopšte ne dolazi na posao. Svi su bili jako ljuti na njega, jer je baš u to vreme trebalo da dobije rešenje za stalno, ali… Vaspitači su mu rekli da mora da radi ili može da se seli. Zaposlili su ga u preduzeću „Helas”, na veoma teškim poslovima. Nije se žalio, iako su se često smrzavali na poslu, ni plate nisu primali.
I vaspitači su videli da je teško i da su uslovi loši i počeli su da mu traže drugi posao. Sada radi u pekari „Žitoprodukt”, uozbiljio se, vredan je. Vaspitači su u stalnom kontaktu sa poslovodstvom i redovno ga proveravaju.
Enis na master studijama
Ovom prilikom najviše hvale bilo je za Enisa Šefkiua koji je napunio 22 godine i još uvek je u hraniteljskoj porodici u Varvarinu, jer je nastavio školovanje. Završio je osnovne strukovne studije za drumski saobraćaj u Trsteniku i sada je na master studijama u Kragujevcu. Od kako je prošle godine upisao master studije, preselio se u Kuću mogućnosti.
– U hraniteljskoj porodici sam već 20 godina i jako sam zadovoljan. Imao sam sve uslove da lepo živim i da učim školu. Sam sam izabrao ove studije i volim ovo što studiram. Ima mnogo varijanti za posao, ali još uvek nisam definitivno odlučio čime ću se baviti, kaže Enis.
Priču o skromnom Enisu nastavlja Snežana.
– To je jedno divno dete, jako je skroman i nikada o sebi neće da priča u superlativu, ali ja to mogu. On je položio sve kategorije za upravljanje motornim vozilima, a osim srednje mašinske, završio je i srednju saobraćajnu školu u Kraljevu kako bi mogao da radi i kao instruktor vožnje. Ovde je zbog fakulteta, ali još uvek nije odlučio da li će se vratiti u Varvarin ili će ostati ovde. Enis je celo leto proveo radeći u jednoj automehaničarskoj radionici u Varvarinu, mnogo je vredno i radno dete i od svoje zarade je uštedeo novac i kupio sebi automobil. Veliki je borac, ne priča mnogo skroman je i promišljen. On zaista zaslužuje da uspe i uspeće.
Snežana dodaje da on nije bio prezaštićen i da je to njegova prednost u odnosu na one koji hraniteljstvo doživljavaju kao hotel i kasnije imaju problem zbog toga. Često su bez radnih i higijenskih navika i očekuju da neko drugi za njih kuva, pere, čisti.
– Deca očekuju da mi radimo za njih, a ovo je usluga gde uz naš podsticaj treba sve da odrađuju u kući – da operu svoj veš, da spreme hranu po rasporedu, da operu tanjire za sobom, da srede svoju sobu. Ova usluga je potrebna Kragujevcu, ali je podrška grada veoma mala. Objašnjenje je da je razlog što deca nisu iz Kragujevca, iako zbrinjavamo i kragujevačku decu, kaže Snežana.
Inače, svi koji su zaposleni i kada imaju mesečno izdvajaju po 12.000 dinara kao participaciju za stanovanje. To je i vaspitni deo, jer tako uče da raspolažu novcem.
Naročito se potencira štednja. Snežana naglašava da je veoma bitno da uštede nešto novca od svoje plate, kako ne bi ostali bez ičega kada odu odavde. Imali su i povratnike, koji odu, ostanu bez novca, a onda se vrate i mole da ih ponovo prime.
Kuća se, inače, izdržava od donacija, a pomaže i Centar Zvezda. Sada se radi na tome da se osnuje socijalno preduzeće.
Ima tu svega, zaključuje naša sagovornica. Ova kuća je Kuća mogućnosti i za studente i za one koji dođu sa ulice i nemaju šta da jedu.
– Mi smo tu za njih.
JASMINKA ILIĆ, VASPITAČ SA DUŠOM
Čuva ih i piše im pesme
Jasminka Ilić je jedna od vaspitača i brine o svoj deci, a naročito o devojkama. Zaljubljena je u svoj posao i ništa joj nije teško.
U slobodno vreme piše pesme, koje su posvećene deci u kući, a za ovu koju objavljujemo nagrađena je ove godine na Đurđevdanskim susretima pesnika.
Bravo
Ja nemam drugi dom,
Ni porodicu kao sav normalan svet
I mozgom i dušom još uvek tražim,
letim kao leptir sa travke na cvet.
Trenutno, ja imam cimere
I dobre i ljute i lenje i vredne,
Ja imam, prosto, drugare
I svi imaju iste želje zajedno
Za neku bolju budućnost,
Da izbrišemo dane stare.
Ja imam nešto sreće, mnogo problema,
Mnogo iskustva, a godina malo
I ne znam kako je sve to uopšte u ovo telo i dušu
I ovo srce rastrzano stalo.
Ja imam vaspitače, ne one u vrtiću,
Ni one što te iz doma prate do škole,
Već učitelje opstanka života
I prosto znam da me ovakvog vole.
Moja je kuća Zvezda,
Moja mogućnost za moje bolje i lepše sutra
Ali neću zaboraviti ni jedan dan, ni veče, ni zajednički doručak u nedeljna jutra.
I sutra kad izađem – čovek i sretneš me negde
Nemoj mi reći zdravo,
već svaka čast, samo napred – BRAVO.
Piše: Gordana Božić
