Svakim odlaskom na Varoško groblje mogu se videti gomile šuta od opsega, naslonjene ograde od kovanog gvožđa, koje čekaju da ih kamion pokupi za smetlište ili reciklažu, i spomenici od kojih neki datiraju s početka dvadesetog veka sa kojih slike samo što ne progovore jer su još uvek u dobrom stanju. Vidi se da je sve to „taze” poskidano, najverovatnije zato što nema naslednika koji bi plaćali zakup, ili ukoliko ih ima, nemarom su doveli i sami do toga da se i na ovaj način briše istorija njihovih predaka, ali i ovog grada, kao i sećanje na neke obične i vredne ljude, iako nisu iz kategorije zaslužnih građana.
Pitanje je zašto grad nema interesa da sačuva i zaštiti stara obeležja koja datiraju od pre jednog veka, nego slede politiku da se „počisti” sve gde dve decenije nije plaćena zakupnina. Presedan mora da postoji i da se jasno definiše šta je sve pod zaštitom, ili bi moglo da bude, i koliko toga ima u nas. Na Varoškom groblju prekopavaju se grobovi starih građanskih porodica koje su obeležile jednu epohu da bi se napravila grobna mesta za neke nove platežne kupce, koji nisu ni poreklom iz ovog grada.
Zaga samo što ne progovori
Tu sudbinu je doživela Zagorka Zaga Stefanović rođena 1895, a preminula 1924, kojoj je suprug LJubiša podigao spomenik u obliku vertikalnog stuba, i na osnovu teksta na njemu vidi se da nije imala direktnih potomaka. Njen spomenik stoji ispod glavne kapele i čeka da bude samleven u rizlu
Zaga samo što ne progovori sa fotografije, sa koje se jasno vidi skoro svaka crta lica i jasno čita emotivna posveta u krasnopisu njenog supruga. Prolaznika to ne može da ostavi ravnodušnim. Ali, zarada od svakog prodatog grobnog mesta je iznad drugih interesa, a ovo groblje treba konzervirati jer je svaki kutak iskorišćen i bez ikakvog reda ljude sahranjuju da više nema ni staza ni prilaza.
Po slovu zakona, Varoško groblje nije u potpunosti proglašeno spomenikom kulture, ali postoje spomenici pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture (istorijskih ličnosti i ratnika koji uživaju status dobra ili prethodne zaštite). Najviši stepen zaštite imaju samo vojni memorijali.
Na Varoškom groblju ne postoji tačan broj pojedinačno registrovanih spomenika koji su zakonom proglašeni za pojedinačna kulturna dobra, za razliku od starog vojničkog groblja u Šumaricama koje je kompletno zaštićeno.
Koji su to istorijski spomenici i grobnice u Kragujevcu pod nekom vrstom zaštite i ko se o njima stara?
Grobna mesta znamenitih Kragujevčana iz 19. i početkom 20. veka, kao i spomenici učesnika Prvog svetskog rata su u ingerenciji države ili lokalne zajednice. Zavod za zaštitu spomenika kulture brine samo o vojnim momorijalima, kako smo nezvanično saznali Zavod sačinjava evidenciju nadgrobnih spomenika od značaja za grad, nacionalnu istoriju i kulturu, utvrđuje njihovu valorizaciju i propisuju mere tehničke zaštite i održavanja. To piše na papiru, a u praksi – koliko para toliko i muzike.
Kulturološki specifični spomenici sa reljefima, poput spomenika radnicima fabrike „Zastava” sa modelima „fiće” su autentičnog kulturnog nasleđa – iako nemaju formalni status pojedinačnog spomenika kulture. Oni predstavljaju zaštićenu ambijentalnu i etnološku celinu i deo su zvaničnog programa očuvanja narodnog stvaralaštva. Ili bi bar tako trebalo da bude.
Uglavnom, u evidenciji Zavoda su grobnice i spomenici znamenitih kragujevačkih porodica, profesora Gimnazije, predratnih političara i trgovaca iz 19. i početka 20 veka. Reč je o nekoliko desetina spomenika koji se tretiraju kao kulturno-istorijska baština i ne bi se smeli dirati, kao što ne smeju ni grobna mesta za koja se redovno plaća zakupnina i održavanje.
Ovi drugi su zaštićeni prema Zakonu o sahranjivanju i grobljima, kao i gradskim odlukama kojima upravlja Javno komunalno preduzeće „Šumadija”, sve dok se održava grobno mesto po važećim pravilima.
Međutim, ako je neko „bacio oko” na dobro mesto, lako se odstupi od pravila, jer na Varaškom groblju grobna mesta su i najtraženija i najskuplja – recimo dvogrobno košta oko 5.000 evra, pa na više. A zna se ko to može bez problema i da iskešira.
Inače, poznato je u kojim situacijama grobno mesto gubi zaštitu i može biti prekopano i dodeljeno novim korisnicima. Recimo, ukoliko je prošao rok obaveznog počivanja od deset godina, a naslednici nisu platili naknade zakupa i održavanja i grob je zapušten. Od toga su zaštićeni, ili bi bar trebalo da budu, prvi „stanari” groblja. Kapele iz 1905. Parezanovića i one preko puta Crkve iz druge polovine 20. veka, ili višegrobna mesta protojereja Luke Jakševca iz 1918…
Selektivna zaštita
Zaštita se ipak sprovodi selektivno – po istorijskom značaju pojedinca, a javni registar sa preciznim brojem Zavod ne publikuje izdvojeno, već se svaki stariji spomenik (od preko sto godina ili spomenik učesnika oslobodilačkih ratova) automatski smatra delom kulturno-istorijskog nasleđa. Iako izgleda da nije. Nismo mogli dobiti nikakvu potvrdu od Aleksandra Miloševića, direktora „JKP „Šumadija” na ovu temu, jer tri nedelje nije našao za shodno da nam odgovori na pitanja.
Kako onda objasniti zašto je spomenik Zagorke Zage Stefanović počivše 1924. skinut, iako je u odličnom stanju. Zagin spomenik predstavlja vredan primer međuratne građanske nadgrobne arhitekture i trebalo bi da uživa status zaštićenog kulturnog nasleđa. A zaštićen bi trebalo da bude i po još nekoliko ključnih faktora.
Pošto je spomenik podignut 1924, on spada u red starih građanskih spomenika koji su prešli granicu od jednog veka postojanja. Ovakve spomenike Zavod za zaštitu spomenika kulture trebalo bi da evidentira i stavi pod zaštitu ili prethodnu zaštitu kako bi se očuvao autentični izgled starog jezgra Varoškog groblja.
Spomenici iz prve polovine 20. veka, a posebno oni koje supružnici podižu sa posvetama punim emocija, svedoče i o modi, zanatstvu i društvenom životu tadašnjeg Kragujevca. Samim tim to nosi specifične stilske odlike vremena, pa bi logično bilo da i Zagin spomenik na neki način bude zaštićen, čak i ukoliko više nema živih direktnih potomaka koji bi plaćali godišnji zakup.
Država i grad, preko svojih javnih preduzeća trebalo bi da imaju obavezu da takva mesta čuvaju u zatečenom stanju, a ne da se kosti sele u zajedničku grobnicu, a spomenik ukloni. Zar to nije greh prema Zagi i njenoj porodici, ili prema sinu jedincu Nikoli Nidži -B. Aleksiću učeniku Šeste beogradske gimnazije preminulom 16. jula 1937. u Beogradu, kome su spomenik podigli majka Angelina, otac Božidar i ujna Pera. Ili Baneta Aleksića (1924-1926), pa porodice Jovanović Nadežde (1894-1922), Petra 1900- 1929, Radomira i Jovanke upokojene 1917…
Može li se šteta ispraviti naknadno – naravno da ne. Gospoda grobljanska ponašaju se kao Topalovići iz filma „Maratonci trče počasni krug”, ne da bi se ovajdili o sanduke, nego o parče zemlje, pošto više nema slobodnog prostora za prodaju, osim prekopavanjem starih grobnih mesta.
A evo šta smo pitali Aleksandra Miloševića, direktora JKP „Šumadija”, koji je odbio da odgovori, uprkos više intervencija kod njegovih neposrednih saradnika.
Kako sačuvati najstarija nadgrobna obeležja, koja su svedoci jednog vremena i običja u Kragujevcu? Da li su pod zaštitom samo kapele uglednih Kragujevčana i spomenici istorijskih ličnosti? Da li se konsultuje Zavod za zaštitu spomenika prilikom uklanjanja starih nadgrobnih obeležja? Postoji li za to zakonska obaveza? Da li postoji evidencija nadgrobnih spomenika starijih od sto godina za koje niko ne plaća održavanje, pa samim svojim dugim trajanjem predstavljaju nešto što treba sačuvati? Postoje li kriterijumi za zaštitu pojedinih nadgrobnih spomenika uprkos tome što potomci ne plaćaju zakupnine ili ih nema?
Možda ćemo jednog dana dobiti odgovore na ova pitanja.
Piše: Elizabeta Jovanović
