Kao u starim dobrim vesternima sa srećnim krajem, održani su i vanredni parlamentarni izbori u Srbiji. Scenario je klasika: jedan grad je zaposela grupa razbojnika koja je godinama terorisala stanovnike tog grada, postavljajući korumpiranog šerifa koji je štitio razbojnike i uspostavio sistem vladanja na osnovu zakona jačeg, a ne pravde. Teror je godinama postajao sve žešći, jer bahatost razbojnika nije poznavala granice, pa je i brutalnost bila sve veća.
Međutim, kao što je još i Njutn konstatovao u svom Trećem zakonu (Zakon akcije i reakcije), koji glasi: Kada jedno telo deluje na drugo telo nekom silom (sila akcije), drugo telo istovremeno deluje na prvo telo silom istog intenziteta i pravca, ali suprotnog smera (sila reakcije), tako i u ovom slučaju otpor grupi razbojnika je postajao sve veći. U suštini ekvivalentan teroru koji se sprovodio.
I kada su ti razbojnici pomislili da su količinom terora uspeli da uguše svaku pomisao pobune protiv njih, desilo se suprotno, za njih neočekivano. Narod se organizovao, pobunio i proterao razbojnike iz svog grada donoseći dugo očekivanu slobodu.
Tako i u Srbiji. Bahatost režima, predvođen najbahatijim od njih, dovela je do opšte organizacije građana Srbije, koji su na vanrednim parlamentarnim izborima rekli dosta tiraniji kojoj su bili podvrgnuti. Odziv građana u izbornom danu bio je toliko neočekivan za vladajuću strukturu da se i tokom izbornog dana videla opšta nervoza u njihovim redovima. Slika Onog čije ime se ne spominje do tog dana, kako stoji u redu za glasanje, kako sav uznemiren, skrušen uzima listić za glasanje bio je signal koji je pokazao svima da je kraj totalitarnog, autokratskog režima veoma blizu, tj da će tog dana pasti taj režim.
Međutim, postojala je opravdana zebnja da On neće priznati rezultate izbora jer su čitavog izbornog dana vršene pripreme za nepriznavanje rezultata. Štimovani su rezultati u Republičkoj izbornoj komisiji, punio se ćacilend propalitetom ovog naroda, spremane su policijske formacije lojalne vladajućoj strukturi da, nakon lažne objave o pobedi režima, izvrše represiju nad stanovništvom koje bi izašlo na ulice da brani rezultate glasanja.
Sve je bilo spremno, samo je sve to imalo jedan „mali“ nedostatak, a to je ogromna razlika u broju glasova za Studentsku listu, koja je jasno pokazala da se sistem raspada, tačnije da se raspao i da bi svaki pokušaj opstrukcije razultata glasanja doveo do pogubnih posledica po režim.
Volja naroda koji je počeo da se okuplja na ulicama svih gradova po Srbiji jasno je stavila do znanja da će svaka opstrukcija, manipulacija biti dočekana strašnim otporom. E, tu je nastao ogroman strah kod NJega, jer On je samo jedna obična kukavica koja je jaka samo onda kada oko sebe ima ogroman broj razbojnika naspram običnih građana Srbije, i taj strah za goli život je doveo do toga da je morao da prizna rezultate izbora.
Naravno, sve je to bilo veliko iznenađenje za građane Srbije, ali je razlika u broju dobijenih glasova bila ogromna kao i odlučnost građana da brane svoju izbornu volju.
Tako da se desilo ono što što se i znalo da će da se desi, a to je „Kraj k’o u bioskop”.
Grupa razbojnika je razvlašćena, a sada sledi ono što svi građani Srbije očekuju, odgovornost onih koji su terorisali građane, tako da ubrzo sledi nastavak prvog dela filma čija će se radnja odigravati u sudnicama i gde će svi ti razbojnici dobiti ono što su zaslužili.
Ruka pravde je spora, ali dostižna. Prvi deo je imao ogroman odziv publike, a broj gledalaca drugog dela će, po svemu kako priliči, dobiti epske razmere.
Građani Srbije, neka nam je sa srećom sloboda!
