Po drugi put u ovom veku Srbi su se oslobodili tiranije. Nadajmo se da će ovoga puta sačuvati taj uspeh i početi da žive u normalnoj državi. Studenti, koji su maestralno vodili predizbornu kampanju, sada moraju da prepuste stvari ljudima koje su izabrali da ih predstavljaju. Nadajmo se da će oni biti dorasli tom zadatku, da ne bi i moja praunuka morala da izlazi na ulicu (ćerka mi je išla na proteste protiv Miloševića, a unuka protiv Kesedžije).
Ne znam da li ste primetili da istoričari sve češće tretiraju Prvi i Drugi svetski rat kao jedan istorijski događaj (čak na „Historiju” ima jedna emisija koja se zove „Svetski rat 1914 – 1945“), slično mi imamo dva događaja koji se slivaju u jedan, pobuna dve hiljadite i studentski pokret 2024-2026 godine, dakle, „Srbija od 2000-2026“, jer se radi o istoj borbi. Moja vera u pobedu i kad je bilo najteže hranila se mišlju „pobedili smo ih 2000, pobedićemo ih opet“. A da će ova pobeda da bude bolje očuvana daju nam nadu studenti. Oni koji su formirali jednu novu vrstu mase, samosvesnu masu (Kaneti se prevrće u grobu).
Kaneti je napisao knjigu „Masa i moć“ u kojoj je, između ostalog, pokazao da je masa gluplja od svog najglupljeg člana, dok je studentska samosvesna masa pametnija od svakog svog pojedinačnog člana. Osnovno oružije studentskog pokreta u ove skoro dve godine bilo je – nenasilje. Nisu to oni prvi otkrili i opozicija je imala pokret „Srbija bez nasilja“, ali to nije uspelo jer je njihova masa bila kanetijevska masa, koja je gluplja od svog najglupljeg pojedinačnog člana. Sećate se pred gradskom kućom u Beogradu kad su provokatori počeli da razbijaju, masa im se odmah pridružila i Kesedžijina propagandna mašinerija ih je momentalno proglasila za nasilnike. A studenti su svojom gandijevskom borbom oduzeli predhodnom režimu njegovo najmoćnije oružje. To je bio početak njegovog kraja, jer više nisu tako lako mogli da proglase studente za nasilnike. Mada je bilo takvih pokušaja, ali su studenti to neutralisali svojim šetnjama.
Mnoge analitičare zbunjuje to što je Kesedžija priznao poraz, što je poslužilo Informeru čak da istakne njegovu demokratičnost. Zaista, demokratski je priznati rezultate izbora, međutim ovog puta u igri je i mnogo narušavanja zakona, gomilanje novca i čak saradnja sa organizovanim kriminalom. Kako je on mogao da prizna izbore kad zna da ga čekaju razne sudske optužbe?
Ali, čuli ste njegovo obraćanje kad je priznao studentsku pobedu. On tu kaže da su njegovi oponenti lagali kad su govorili o tome da će on da pobegne iz zemlje, o Jovanjici, „Sarajevskom safariju“ itd. On tu pokazuje tipičnu radikalsku naviku (ona je česta i kod običnog sveta) da se termin „laganje“ koristi ne samo kad su izvrnuti podaci, nego i kad se iskaže neka procena, koja, po mišljenju onog koji to proglašava za laganje – nije tačna.
Na primer, laganje o Jovanjici ne može da se odnosi na proverljiv podatak da je na Kuluvijinom imanju u Jovanjici pronađeno dve tone marihuane, već na ocene opozicione štampe da je u sve to bio umešan politički vrh Srbije. Postoji tu još jedan efekat – ne shvatanje pojma „komandne odgovornosti“.
Čovečanstvo je relativno kasno shvatilo da je komandna odgovornost čest uzrok najraznoraznijih zločina, tek kod suđenja u Nirmbergu nacistima za ratne zločine. Mi u Srbiji nismo to još uvek prihvatili – otud mnogi proglašavaju Ratka Mladića za srpskog heroja.
To u ranijim vremenima nije postojalo – Cezar se hvalio time što je dozvolio da žene i deca umru od gladi kad su ih Gali izbacili iz tvrđave Alesija, jer nisu imali dovoljno hrane za njih. Vizantijski car Vasilije Bugaroubica ponosio se time što je posle čuvene pobede nad Bugarima naredio da se svim zarobljenicima iskopaju oči, a da se svakom stotom ostavi po jedno oko da bi mogli da se vrate kući. Ali i u biblije je proglašeno kao princip „oko za oko, zub za zub“.
Kesedžija ne misli da je kriv bilo za šta. Slično je sa njegovim vučkodlakom Draganom J. Vučićevićem, koji je počeo da cvili na interenetu „šta vi hođete od nas, mi nismo lagali, samo smo radili svoj posao“. Nacisti u Nirnbergu su listom govorili da nisu krivi i da su samo „izvršavali naređenja“.Što reče Hana Arent, BANALNOST ZLA.
Druga banalnost koja se pokazala na ovim izborima jeste to što praktično imamo dvostranačku skupštinu – SPS, Autentična desnica, Evropska Srbija nisu prošli cenzus! Nadajmo se da oni neće proći kao Srpski pokret obnove Vuka Draškovića. Ipak će studentska vlada biti neka vrsta prelazne vlade.
Piše: Vladimir M. Ristić
