Pre desetak godina Mila Ivanović je putovala Srbijom u nameri da obiđe njene manastire. Prolazeći kroz Kragujevac, pažnju joj je privukao impozantan krst na ulazu u grad. Odlučila je da zastane i upozna mesto koje na tako upečatljiv način dočekuje putnike. Nije mogla ni da nasluti da će je ta usputna odluka odvesti na sedmogodišnje istraživačko putovanje i postati polazna tačka njenog prvog romana.
Saznala je za tragediju iz oktobra 1941. godine, kada su nemački okupatori streljali hiljade civila. Za ženu koja je tada, kako kaže, bila samo „domaćica iz Južne Kalifornije”, susret sa ovom tragedijom predstavljao je otkriće koje nije mogla tek tako da ostavi iza sebe. Kragujevac je ostao u njenim mislima, a neplanirano turističko zaustavljanje postepeno je preraslo u potragu za istorijskim činjenicama i ljudskim sudbinama koje su se iza njih skrivale.
Usledile su godine istraživanja, razgovori sa stručnjacima i proučavanje arhivske građe, kroz koje je nastojala da rekonstruiše ne samo tragične događaje iz oktobra 1941. godine, već i svakodnevicu ljudi čije je živote rat zauvek promenio. Sedam godina kasnije, iz tog istraživanja nastao je roman „No Bread Tomorrow”, objavljen u Sjedinjenim Američkim Državama septembra 2024. godine.
Gotovo deceniju posle prvog susreta sa Kragujevcem, Mila Ivanović je ponovo došla u grad koji je od usputne stanice postao izvor njenog književnog nadahnuća. U galeriji Kuće Đure Jakšića Ustanova kulture „Koraci” organizovala je promociju srpskog izdanja romana pod naslovom „Lebac sutra nemojte poslati”. O knjizi su, pored autorke, govorili priređivač izdanja Nenad Karamijalković i Vera Dragišić, saradnica Univerziteta u Čikagu.
Priče iz arhiva i glasovi prošlosti
Kada govori o događajima iz oktobra 1941. godine, autorka ne skriva koliko je teško približiti savremenom čitaocu tragediju takvih razmera. NJena uža porodica nije neposredno doživela kragujevačko streljanje, pa se u istraživanju oslonila na istorijske zapise i sačuvana svedočanstva. Među brojnim dokumentima najdublji utisak na nju ostavile su poslednje poruke streljanih, sačuvane u Muzeju „21. oktobar”. Te kratke, često oproštajne reči snažnije od mnogih istorijskih analiza, svedoče o poslednjim trenucima ljudi suočenih sa neizbežnom smrću.
– Verujem da književnost može da otkrije mnogo toga što istorijski dokumenti ne mogu. Ona udahnjuje život priči koja bi inače možda ostala zaboravljena u nekom hladnom arhivu, objašnjava Mila Ivanović, podsećajući da otvaranje novih istorijskih zbirki donosi i nova saznanja. Razgovarala je i sa ženama u devedesetim godinama koje se i danas živo sećaju ratnih događaja proživljenih u detinjstvu.
Rekonstrukcija gotovo iščezlog vremena zahtevala je mnogo više od proučavanja dokumenata. Nedovoljno poznavanje srpskog jezika otežavalo joj je korišćenje raspoložive građe, dok je verodostojno predstavljanje tog razdoblja podrazumevalo razumevanje političkih prilika, društvenih odnosa i svakodnevnog života.
Dragocenu pomoć u istraživanju pružili su joj Kristina Jorgić-Stepanović, Boris Tomanić, Nenad Karamijalković, Bojan Dimitrijević, Andrej Ćirić i Branislav Cvetković.
Istorijski roman može se osloniti na tačne datume i verno rekonstruisane događaje, a ipak ostati neuverljiv ako njegovi junaci govore i ponašaju se kao savremeni ljudi prerušeni u odeću nekog drugog vremena. Zato su važni i naizgled nebitni detalji: nazivi ulica, porodični običaji, svakodnevni razgovori, pa čak i imena koja su roditelji tada najčešće davali deci. Za autorku, istorijska građa nije samo oslonac za već zamišljenu priču. Često joj upravo istraživanje određuje pravac kojim će se radnja razvijati.
– Potrebna je prava ravnoteža između činjenica i fikcije. Previše istorijskih podataka može da zamori čitaoca, dok njihov nedostatak priči oduzima uverljivost i dubinu, kaže Mila. Kragujevačku tragediju nije bilo moguće predstaviti bez svesti o njenim razmerama i patnji koju je ostavila za sobom. Književna fikcija omogućila joj je da istorijskim događajima doda emocionalnu dimenziju.
I dok je u Južnoj Kaliforniji proučavala arhivsku građu društvo joj je pravio Radio Lola. Kako je otkrila tokom promocije, najradije je slušala Cuneta Gojkovića i Zvonka Bogdana, svoje omiljene pevače i lične prijatelje. Tako se ozbiljan istraživački posao odvijao uz poznate melodije, hiljadama kilometara od zemlje o kojoj je pisala.
Rat viđen očima žena
U središtu romana „Lebac sutra nemojte poslati” nalaze se tri sestre Nikolić, čije se sudbine prepliću tokom nemačke okupacije i unutrašnjih sukoba u Jugoslaviji. Umesto sa komandnih položaja, autorka istoriju posmatra iz porodičnih domova. Zora Brković, majka sedmoro dece, pokušava da sačuva porodicu dok se svet oko nje raspada. Njen suprug odbija mogućnost da sinove skloni u Ameriku, najstariji odlazi u vojsku, a porodičnu sigurnost potiskuje strah za sudbinu najbližih. Njena sestra Dušica odlučuje da ispuni davno dato obećanje, prihvatajući opasnost koja može ugroziti sve njih. Najmlađa Sava, istoričarka i univerzitetska profesorka u Beogradu, napušta zaštićeni život i prihvata zadatak koji je uvodi u svet političkih tajni i ratnih opasnosti.
Iako roman prati više likova i pripovedačkih perspektiva, Zora Brković, prema rečima autorke, nosi najveći teret priče. Odluka da ratna zbivanja prikaže prvenstveno kroz iskustva žena nije bila slučajna.
Čitajući romane o Drugom svetskom ratu u Kraljevini Jugoslaviji, Mila Ivanović je primetila koliko su ženski likovi često potisnuti ili gotovo nevidljivi. Želela je da rat sagleda očima onih koji nisu komandovali vojskama, ali su svakodnevno donosili odluke od kojih je zavisio opstanak njihovih porodica.
Sudbine ovih ljudi otvaraju pitanje koje istorijski pregledi često ostavljaju po strani: šta se događa sa običnim čovekom dok se oko njega ispisuju velike stranice istorije? Rat ovde nije samo sukob vojski i ideologija, već niz teških odluka donetih u strahu i neizvesnosti. Iza njih ostaje i manje vidljiva istorija, ona koju preživeli često nisu želeli da ispričaju, a potomci nisu imali priliku da čuju. U mnogim porodicama rat je nastavio da postoji kroz nedovršene rečenice, prećutane događaje i fotografije ljudi o kojima se govorilo malo ili nimalo. Ponekad je ćutanje bilo pokušaj da se zaboravi ono što se nije moglo promeniti, a ponekad način da se naredne generacije poštede tereta prošlosti.
Da li je oproštaj moguć
Posebnu složenost ovoj književnoj temi daje istorijska pozadina. Nemačka okupacija, suprotstavljeni pokreti otpora, građanski rat i osveta nad civilima ostavili su podele koje nisu nestale ni sa završetkom rata. Mila Ivanović priznaje da joj je pisanje o takvim događajima bilo izuzetno teško. Volela bi da čitaoci jednog dana zaključe kako je uspela da dostojanstveno predstavi tragediju i doprinese tome da se o stradanju Kragujevčana sazna više i izvan Srbije. Da li književnost može da pomogne u prevazilaženju istorijskih podela, nije sigurna. Ipak, od početka pisanja romana na njenom radnom stolu stajala je cedulja sa jednim pitanjem: „Da li je oproštaj moguć?” Oprostiti ne znači zaboraviti, kao što ni sećanje ne mora podrazumevati trajno neprijateljstvo.
Književnost ne može da zameni istorijsku nauku, niti da pruži jednostavne odgovore na pitanja koja su decenijama delila društvo. Može, međutim, da nas podseti da ljudi koji su živeli u tom vremenu nisu mogli da znaju kakav će biti ishod događaja koji su određivali njihove sudbine.
Američko izdanje romana donelo je autorki priznanje International Impact Book Award u kategoriji istorijskog romana. Srpsko izdanje, koje je objavila Ustanova kulture „Koraci”, predstavlja svojevrstan povratak knjige prostoru iz kojeg je ponela najvažniji podsticaj za nastanak. U međuvremenu, priča o porodici Nikolić dobila je nastavak. U romanu „A Place Between Borders” autorka prati sudbine svojih junaka posle Drugog svetskog rata, njihovo izbeglištvo i život u logorima za raseljena lica u Italiji i Nemačkoj. Završetak rata, koji se u istorijskim pregledima obično predstavlja kao kraj jednog poglavlja, za mnoge je označavao početak nove neizvesnosti. Ivanovićeva trenutno radi na trećem, završnom delu trilogije.
Generacija koja je neposredno doživela Drugi svetski rat gotovo je nestala. Ostaju dokumenti, fotografije, porodične priče i njihova različita, ponekad protivrečna tumačenja. Na pitanje da li je veća opasnost da prošlost bude zaboravljena ili pogrešno zapamćena, Mila nema dilemu: najviše je brine da će priče koje niko nije zabeležio zauvek nestati.
Kada je pre desetak godina zastala pred velikim krstom na ulazu u Kragujevac, Mila Ivanović nije mogla da zna da će je taj trenutak odvesti do Imperijalnog ratnog muzeja u Londonu, svetskih arhiva i ljudskih sudbina sa kojima će provesti naredne godine. Niti da će se jednog oktobra vratiti u isti grad sa knjigom čiji nastanak duguje tom neočekivanom susretu sa njegovom prošlošću. Možda je u tome i najzanimljiviji deo ove književne priče. Neke gradove upoznajemo obilazeći njihove ulice i znamenitosti, a neke tek kada pokušamo da razumemo šta se u njima dogodilo ljudima koji više nisu tu da o tome govore.
Piše: Dejan Krstić
