Krenuo je pešice na hodočašće u Hilandar, na put dug 730 kilometara. Vodili su ga lični razlozi i potreba da iskaže zahvalnost, ali to nije bilo sve što je želeo. NJegova misija ne bi bila potpuna ukoliko ne bi donela dobrobit i drugim ljudima. Hteo je da pomogne koliko može nekome kome je pomoć preko potrebna.
Dogodilo se da je tih dana pokrenuta humanitarna akcija za prikupljanje pomoći za lečenje osmogodišnje devojčice Viktorije Stojanović, koja boluje od retke bolesti jetre. Dušan nije imao para da na njen račun uplati potrebnih 700 hiljada dinara, ali je našao način da pokrene akciju i da se novac sakupi. Za svaki pređeni kilometar, svako ko je želeo mogao je da uplati hiljadu dinara. Posle 19 dana hodanja, ostvario je sve ono zbog čega je pošao na put. Stigao je do svog cilja i sakupljen je novac za Viktorijino lečenje. Ona će 24. juna otputovati za Nemačku, na zakazane preglede.
Imao sam želju, volju i motiv
Za ovaj poduhvat Dušan se nije posebno pripremao. Šta više, priznaje da fizički uopšte nije bio spreman. Imao je samo veliku želju.
– Do prošle godine bio sam u treningu i istrčao sam polumaraton u Jerusalimu, ali sam pre toga povredio nogu prilikom boravka na reci Jordan i dugo je trebalo da se oporavim. Tada sam bio baš spreman i da je tako bilo i sada bilo bi mi mnogo lakše, počinje priču o svom neobičnom putovanju Dušan Đurić.
Inače, on je svetski putnik, avanturista, dobrovoljni davalac krvi (57 puta je dao krv) i redovno objavljuje reportaže sa dalekih putovanjana na svojoj „fejsbuk” stranici koje prenose i „Kragujevačke novine”.
Dušan objašnjava da je imao samo pripremljen plan koliko će kilometara dnevno da prelazi. Ostalo je rešavao u hodu.
– Sve je u glavi i to mi nije bio problem. Imao sam želju, volju i motiv, ali sam se plašio da li će mi telo izdržati. Znao sam da ću glavom da pobedim, samo da me telo ne izda, priča Dušan o svojim razmišljanjima uoči polaska.
Trebalo je da pođe na put 14. maja, ali je polazak odložen za naredni dan zbog lošeg vremena. Krenuo je iz manastira u Drači i plan je bio da 17 dana hoda, a da samo dva dana pauzira. Prelazio je od 40 do rekordnih 63 kilometra.
Prvog dana prešao je 46 kilometara, a na humanitarnom računu je već bilo uplaćeno oko 46.000 dinara. Prva stanica bila je u Jagodini, u manastiru Svetog Pajsija Svetogorca, gde je prenoćio i sutradan nastavio do manastira Đunis kod Kruševca. Trećeg dana stigao je u Niš, a narednog je preko Leskovca stigao do Vladičinog Hana. Dotle se držao utvrđenog plana, ali je tada usledila kriza.
– Trebalo je da četvrtog dana pređem preko nekog brda, što je bilo veoma naporno i povećalo je broj kilometara na preko 50. S obzirom da je to bio četvrti dan pešačenja, umor me je stigao i noge su mi bile jako natečene. Jedva sam došao do Vladičinog Hana. Morao sam da skratim rutu i da umesto 60 kilometara, idem drugim putem do Vranja oko 30 kilometara, priča Dušan.
Zbog toga je kasnije izbacio dan odmora na Dojranu da bi nadoknadio skraćenu kilometražu. Za sedam dana prešao je 315 kilometara kroz Srbiju i ušao u Severnu Makedoniju. Desetog dana stigao je u mesto Sveti Nikola, a narednog je oborio lični rekord i prešao oko 63 kilometra za 13 i po sati hoda, od kojih 30 kilometara uspona. Tada mu je „otkazala” leva noga i nizbrdo je išao unatraške. Kada je stigao do motela, gde je bilo planirano da prespava, više nije mogao da se osloni na levu nogu. Dobio je upalu pokosnice (zapaljenje kosti potkolenice), što je u njegovom slučaju nastalo kao posledice velikog napora. Obe noge su mu bile jako natečene i jedino što je moglo da ga izleči bio je višednevni odmor i mirovanje i hlađenje oblogama sa ledom, koga nije imao.
– Te noći imao sam strašne bolove, ni u krevetu nisam mogao da se pomerim. Ipak, kada je svanulo rešio sam da idem dalje, makar na rukama, nisam nameravao da odustanem, priča Dušan o teškoćama .
Krenuo je u zoru, a bolovi nisu prestajali. Pre toga je zbog višesatnog hodanja dobijao plikove na stopalima, ali je za njih bio „spreman”. Nosio je iglu sa sobom i svako veče ih bušio, da bi sledećeg dana nastavio. Ali ovo je bilo nešto drugo.
Uz sve teškoće stigao je do Strumice. Prešao je najtežih 30 kilometara, ali je bio presrećan jer nije odustao. Posle su, tvrdi, bolovi bili podnošljiviji i mogao je lakše da se kreće. Strahovao je samo da mu se noga ne ukoči i da neće moći da hoda i što je cilj bio bliži ti strahovi su bili sve veći.
– Čim me malo zaboli pomislim sad će da se desi da se opet ukočim. I što sam bio bliže cilju ti strahovi su bili sve veći. Za pet „žestokih” dana prešao sam 210 kilometara kroz Makedoniju.
Poslednja stanica u ovoj zemlji bio je Stari Dojran, a četrnaestog dana ušao je u Grčku. Prvo odrediše bilo je mesto Kilkis, zatim Langadas, Lutra Volvis, pa Stavros, odakle je trebalo da pređe oko 40 kilometara do manastira Kakovo, koji je metoh i ekonomija Hilandara i udaljen je pet kilometara od Jerisosa, odakle polaze trajekti za Svetu Goru.
– Put je bio veoma težak, ali čini mi se da sam taj poslednji deo preleteo. Ništa nisam osećao. Peo sam se dva sata „punim gasom” osam kilometara uz brdo, bez da sam zastao. Na vrhu brda nalazi se vidikovac, gde dežuraju vatrogasci i kada sam stigao bili su u čudu Nije im bilo jasno odakle sam se stvorio. Još kada sam im ispričao odakle sam krenuo i gde idem, odmah su počeli da me teraju da legnem, doneli mi vodu. Nisam smeo ni da stanem, a kamo li da legnem, jer više ne bih mogao da ustanem. Nastavio sam put do Kakova, a poslednjih kilometar i po sunce me je razvalilo, sav sam izgoreo, ali kada sam stigao u ovaj manastir, čini mi se da sam odmah mogao da se vratim nazad, toliko je bilo neke snage u meni, priča naš, a svetski putnik.
U Hilandar je stigao 3. juna i ostao samo jednu noć. Narednog dana vratio se autobusom u Kragujevac.
Susret sa zmijama i psima lutalicama
Svakodnevno je pešačio po 13, 14 sati bez pauze. Pauze je pravio samo da bi svratio da kupi vodu. Na put je krenuo sa rancem, ali zbog velike težine Dušanovi prijatelji su ga prebacivali iz grada u grad. Njegova ishrana sastojala se od po dve čokoladice i jedne banane. Jedino je u Leskovcu, kaže, pojeo malo „plazme”.
– Nisam mogao da jedem. Ne umem da objasnim zašto, jer to je totalno neko drugo stanje organizma. Samo sam imao potrebu da hodam i da hodam. Sve vreme sam bio sam sa svojim mislima i vodio žestoke borbe sam sa sobom. Mnogo puta sam postavio sebi pitanje – gde ćeš, stani, nemoj da ideš dalje. Strašne su to mentalne borbe bile, priseća se Dušan.
Kaže da je na putu morao da bude jako oprezan. Priznaje da se mnogo plaši zmija, a na putu ih je video na desetine. Stalno je gledao da nešto ne iskoči iz trave, da ga ne ujede, jer to bi značilo da mora da stane i da nema dalje, a samo to nije hteo. Desilo mu se da je na njega naletela velika crna buba i udarila ga u glavu, a onda je postao još oprezniji. Samo je razmišljao o tome da se ne povredi. Čak i dok bi se uveče tuširao, pazio je kako će da zgazi na pločicu, a da se ne oklizne i ne povredi. Stalno su ga pratili takvi strahovi, kaže.
– Ovu kilometražu ja ne mogu da pređem, ali me je nešto vuklo, imao sam jak motiv. Prelazio sam pet kilmetara na sat, što je ozbiljna brzina, spavao sam kod prijatelja i po manastirima, u Makedoniji po hotelima koje su plaćali opet moji prijatelji. Koristio sam štapove za hodanje i najlakše je dok sam prelazio male uzbrdice, a najgore nizbrdo. Presretali su me čopori pasa, jurili, išli za mnom. Bacao sam im hranu da ih se otarasim. Išao sam putevima gde se brzo vozi i morao pogledom da budem u kontaktu sa vozačima da bi me videli. Neverovatno je da najveći broj njih gleda u telefon, kucaju poruke i niko te ne vidi. Zato sam morao sve vreme da gledam u vozača da bih bio siguran da me vidi i to mi je skretalo pažnju i smanjivalo koncentraciju.
Nakon pređenih kilometara, ostvarenog cilja i sakupljenog novca, Dušan je zadovoljan što je ostvario cilj koji je postavio.
– Tvoj život je tvoja poruka, misao je velikog Gandija koju sam pročitao u muzeju u Indiji. To znači da čovek nije ono što priča o sebi, nego ono kako živi i koliko dobrog čini. Bitno je da se kod ljudi probudi svest da svako treba da uradi za sebe i za druge onoliko koliko može. Ja sam pretpostavljao da mogu da uradim ono što sam planirao, ali da mi je neko rekao da ću da pešačim preko 60 kilometara dnevno, u to nisam bio siguran. Moraš da imaš jak motiv i onda te cilj vuče k sebi. Sad neko da mi kaže da idem do Grčke za ne znam koliko para ne bih pristao, jer to nije moj motiv, kaže Dušan Đurić.
Njegov oporavak još traje, iako je prošlo desetak dana otkako se vratio. Još ima problema sa levom nogom i trajaće to, kaže, neko vreme. Sada još uvek ne planira da negde otputuje, ali ko zna šta može da iskrsne. Novi putevi su pred njim.
Piše: Gordana Božić
