Živimo u iluziji. To je naša realnost
Slobodan Simić
U našoj mesnoj zajednici Crno bez imalo belog živi se lepo i vrlo romantično, jedino su ove godine bile nesnosne letnje vrućine, što kažu, život kao na tiganju. Neki moji poznanici smatarju da su visoke temperature posledica paljenja olimpijskog plamena u Parizu, što je dosta logičan zaključak za nas laike koji imamo klimavo znanje iz klimatologije. Zimske vrućine kod nas su ukinute na referedumu kada smo primetili da to može biti, dugoročno gledano, opasno za našu mesnu zajednicu, a posebno za nas čestite meštane.
Kao što rekosmo, ove vrućinčine su bile najveće otkako se počelo sa merenjem temperature, a merenje u našoj mesnoj zajedici počeli smo – juče. Doduše, mi u svemu uvek kasnimo, ali kad se zalaufamo sve nadoknadimo, čak i prestižemo konkurenciju. U ovom julu, koji je bio najtopliji otkako su u kalendaru izmišljeni nazivi meseca, a to je bilo poodavno, još u Rimskom carstvu, sve je pod kontrolom. Znam da znate, ali samo da vas podsetim u tom davnom rimskom dobu jul se nije zvao jul, nego je njegov zvanični naziv bio kvantilis, ali je u čast Julija Cezara preimenovan u mesec – j u l.
Ni avgust nije bolje prošao, najpre se zvao sekstilis, ali je preimenovan u avgust u čast Cezara Avgusta. Razmišljam šta bi tek bilo sa jadnim julijanskim kalendarom da je bilo malo više tih sujetnih Cezara. Bojim se da bi i naša mesna zajenica nosila ime u čast nekog samoljubivog Cezara.
To bi u mnogome poremetilo romantičan život meštana naše male mesne zajednice koji sanjaju da imaju samo dve male stvari – kanalizaciju i metro. Ako ne može kanalizacija onda bar metro, neki manji, sa par stanica. Može samo i jedna metro stanica, mi smo skromni ljudi koji se zadovoljavaju sa malim. Bio bi to čuveni jednostanični metro, prava turistička atrakcija i turisti bi hrlili u naš grad, kao da je olimpijski Pariz.
Neki naši meštani predlažu da ta lokalna i jedina metro stanica budu one glomazne betonske skalamerije za koje niko živi ne zna za šta služe, čak ni oni koji su ih izgradili, a nalaze se pored stručno razorene gradske pijace, kao arhitektonska dopuna lepoti obližnjeg Malog parka. Kako ne može? Pa taj metro se i ne pravi da bi građani nekuda putovali, ta metro stanica bi služila da se u ovim nesnosnim tiganjskim vrućinama građani sklone od sulude istorijske žege, dok čekaju da se konačno renovira i stavi u funkciju naša draga pijaca, koja je nekad bila remek delo arhitekture i kojoj se divila Evropa. I sad je lepa, kao nacrtana! I vrlo lepo odslikana, deluje kao prava pijaca, i voće i povrće je naslikano, a prodavci za tezgama očekuju da dobiju svoje portrete, pa se zato, valjda, nasilno smeše. Na slikarskim dometima zavidi nam i čuveni Luvr. Biće to remek dela pijačnog slikarstva koje će generacije posle nas detaljno proučavati, samo dok FILUM konačno dobije svoju zgradu, koja mu se decenijama obećava. A biće još lepih obećanja…
U našoj maloj mensnoj zajednici Crno bez i malo belog žive mirni i pitomi Šumadinci, koju umeju da se raduju životu, ma šta im se dešavalo. Preovladala je njihova želja da dosanjaju svoje snove, jer su ubeđeni da je čoveku za sreću potrebno veoma malo, samo za početak čovek mora da se otarasi pohlepe i zavisti.Oni koji imaju brda para nisu baš srećni kako nastoje da nam se prikažu i zato naveliko koriste statusne simbole – skupe džipove, preskupe jahte, basnoslovno skupe vile sa krvožednim džukelama, skupocena letovanja, satove koji ne mere vreme nego njihove sujete i sve što može biti vrlo skupo i nedostižno za običnog i normalnog građanina.
To malo, što je potrebno našim meštanima za sreću, ovog vrućeg leta su im iz olimpijskog Pariza poslali strelci Arunovićeva i Mikec, legendarni Nole i još neki srpski mladići i devojke…
A mi smo mesna zajednica izuzetno sportskog duha. Zbog Olimpijade niko od nas nije krenuo na odmor na more, da ne bismo propustili nešto važno što se događa u francuskoj prestonici. Da ne bismo čeznuli za prebukiranim plažama, preskupim ležaljkama i slanim vlažnim morem, po ideji jednog našeg meštanina u centru mesne zajednice postavili smo ogroman bilbord koji se vidi iz svake kuće MZ Crno bez imalo belog. Na bilbordu se vidi plavo more, plaža sa antisportskim turistima koji bulje u plavu pučinu i ogromim tanjirom sunca koje sa fotografije više prži nego u stvarnosti. Ispod fotografije krupniim slovima piše: NEZABORAVNO OLIMPIJSKO LETOVANJE 2024! Neke meštanke koje mnogo nerivara sport, a posebno prenosi, otvorili su suncobrane pored bilborda i postavile ležaljke, kao aktivni protest muževima koji ih zbog Olimpiajade nisu odveli na letovanje.
Muževi kao opčinjeni sede pored televizijskih ekrana i dernjaju se u navijačkom transu. Posebno su grlati oni što u životu ni loptu nisu dotakli i imaju dve leve noge i tri leve ruke, ali im filologija baš ide. Nekim sudijama pominju i majku i bližu familiju do petog kolena, ali je to opravdano patriotskim razlozima, iako nije baš preterano fer-plej.
Zbog sportskih nadmetanja u Francuskoj neke meštanke su podnele i tužbu za razvod tekućeg važećeg braka. U većini tužbi piše jednostavno: Gospodine sudija, ja sam se udala za njega, a ne za OLIMPIJSKI KOMITET! On više nije u stanju da ispunjava ni bračne, a kamoli olimpijske norme…samo blene u TV…
Neke druge su još ženstvenije i drčnije i kažu: Gospodine sudija, ovaj moj više voli Đokovića nego mene koja sam mu rodila dvoje dece… Svake večeri mu u spavaćoj sobi puštam himnu, ali ništa ne pomaže…
One za to vreme blenu u bilbord – nezaboravno letovanje.
Kao što možete zaključiti iz svega navedenog, kod nas u mesnoj zajednici bračno-olimpijska situacija je Crna bez imalo belog!
Sva sreća što Olimpjske igre nisu svake godine, nego tek kroz četri godine. To će znatno smanjiti razvode brakova na sportskoj osnovi.
Piše: Petar Stefanović
