Obrazovanje, kao stub prosperiteta jednog društva, uvek se nalazi na udaru autokratskih režima, jer su nosioci tog režima obično neobrazovani ljudi. Autokratski režim se obično zasniva na autokrati koji je obrazovan, inteligentan, ali koji to svoje obrazovanje i inteligenciju koristi na neprimeren način. Autokrata se pri dolasku na vlast okružuje, pravi sistem, u kome je većina neobrazovanih ljudi jer time postiže apslolutnu dominaciju i kontrolu u vrhu vlasti jer postavlja na sve bitnije funkcije ljude kojima dominira lojalnost jer su svesni da se nikada na tim pozicijama ne bi nalazili da nema autokrate na vlasti. Oni svoje nedostatke nadomešćuju „kupljenim“ znanjem na privatnim fakultetima, kako u zemlji, tako i u inostranstvu da bi kod naroda stekli utisak da se radi o akademskim građanima koji su svojim znanjem zaslužili pozicije na kojima se nalaze.
Tu se i napravi neka „uranilovka“ između normalnih akademaca i njih jer, kako bi rekao Ivo Andrić, „dođu tako ponekad vremena kada pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati“. Zašto je to tako, trebalo bi učeni ljudi koji se bave sociologijom da objasne ovaj fenomen, ali koliko god se trude da naprave neku matricu po kojoj se to dešava, prosto je nemoguće jer svaki od tih sistema ima svoje specifičnosti.
A taj autokratski sistem počinje sve više da evoluira i onda vremenom oni koji znaju da su na tim pozicijama samo zbog svoje bespogovorne lojalnosti i odanosti, počinju da veruju da su ipak oni neki stručnjaci kojima i pripada mesto na kome se nalaze. Počinju da brane ono što je neodbranjivo i to u početku sa velikom dozom samouverenosti, a na kraju i sa saučesništvom u primeni brutalne sile prema svakome ko pokuša da dirne u njihov „autoritet“ i nestručnost.
Naravno, autokrata je svestan potrebe za tim ljudima u održavanju svog sistema, pa su mu bliži oni koji su spremni na sve, koji su beskrupulozni u odanosti sistemu. Tako se i napreduje, za napredovanje je bitno samo svakodnevno dokazivanje koliko su spremni da ruše sva prava građana koji se pobune protiv takvog sistema, pa što si brutalniji to ti je bolja preporuka za napredovanje.
Kult ličnosti koji vođa stvara za sebe preuzimaju i oni, naravno samo do tačke da ne ugroze autoritet autokrate, jer ako imalo zagrebu na njega budu brisani gumicom u sekundi. Svedoci smo kako su prošli neki koji su pokušali da budu alternativa našem Vođi, nestali su iz javnog života trenutno, a od nestajanja i iz običnog života ih je zaštitilo znanje, koje su negde „zakopali“, o mutnim radnjama Vođe, jer su i oni bili uključeni u njih.
Pošto se vremenom svima njima oslasti, a najviše Vođi takav sistem, a Vođa je na šatrovačkom Đavo, pa samim tim i objašnjava postupanje istog, oni kreću sa najjačim napadima na onoga koji može najviše da ih ugrozi, a to je obrazovanje. Obrazovani ljudi vremenom počinju da se bune kada vide u kakvu propast vodi takav sistem, jer se i na najnebitnije funkcije postavljaju neobrazovani ljudi, a oni što ne samo što ugrožavaju te obrazovane ljude, već ugrožavaju i sistem funkcionisanja države pretvarajući ga u nešto što iziskuje mnogo vremena da se iskoreni i kada dođe do promene autokratskog režima.
Kada se obrazovani ljudi usprave i krenu da ukazuju na pogubnosti autokratskog režima, tada počinje najstrašniji udar na njih od autokrate i njegovih jer su i on i njegovi svesni da je to jedina snaga koja može da dovede do promene režima. Jedina snaga protiv koje ne može da se bori autokratski, koji vremenom prelazi u mafijaški sistem za autokratom kao vođom mafije, a najopasnija je državna mafija jer protiv nje nema ko da se bori, jeste obrazovanje. To viđamo svakodnevno i svesni smo da što su udari žešći i besmisleniji imaju manji uticaj jer pokazuju nemoć sistema u toj borbi.
Obrazovani ljudi postaju neko ko treba da bude izopšten iz društva, anatemizovan, jer takav sistem ne može funkcionisati ukoliko u njemu postoje takvi ljudi. Sistem pokušava da ih slomi, najstrašnije i najbrutalnije što može, ali, nažalost po njih, što je sistem gori prema obrazovanim ljudima, oni se više bude i sve su opasniji po sistem.
Svaki deo tog sistema počinje da pravi glorifikaciju sebe i nipodaštavanje onoga što je najveća opasnost po njega – obrazovanje. A u tom nipodaštavanju veliku ulogu ima njihova zavist prema obrazovanim ljudima, jer su svesni da oni jednostavno to nisu, da im Bog nije dao kapacitet da budu to što jesu i to je njihova najveća žal koja ih tera da budu izuzetno osvetoljubivi prema onima koji su nešto što oni nikada neće biti.
Postoji ogromna zavist i prema obrazovnim institucijama jer su one dokaz toga ko su oni. Što veća institucija to je i veća mržnja, ali i ogromna potreba da se dokaže toj instituciji da je bezvredna u odnosu na njih jer su oni sada neko i nešto, oni su veći čak i od tih institucija jer se nalaze na nekim položajima na koje ih je autokrata postavio.
To možemo da vidimo i kod nas u gradu. Kada postaviš za prvog čoveka u gradu osobu koja nema kvalifikacije, ali ni nužno obrazovanje za to, on počinje na najprimitivniji način da se sveti obrazovnim institucijama koje su mu to ranije pokazale. Ta zavist i neverovatna želja za osvetom je normalnim ljudima neobjašnjiva, ali vidljiva.
Tako, prvo što uradiš u gradu rekonstruišeš zgradu starog suda i od nje napraviš gradsku kuću, napraviš za sebe dvorac kojim misliš da pokazuješ svoju veličinu, a ustvari samo lečiš one davne komplekse koje nikada ne možeš izlečiti jer se nikada nećeš suočiti sa svojim pravim vrednostima. Izuzetno je bitno napraviti za sebe palatu za koju misliš da pokazuje tvoju moć, a još bitnije je osvetiti se i onim obrazovnim institucijama koji su te kao malog odbacile jer nisi imao kvaliteta za njih.
Onda kreneš da rekonstruišeš fasade po nekim manje bitnim zgradama po gradu, a samo iz tog razloga osvete. Tako rekonstrukcija fasade na Prvoj kragujevačkoj gimnaziji mora da sačeka, jer si ti bitniji, bitnije je da ti lečiš svoje komplekse nego što prolaskom ispod one skalamerije na glavnom ulazu svakodnevno profesori i učenici rizikuju svoje živote. Došlo je tvoje vreme da pokažeš kako i oni koji nisu imali dovoljno obrazovanja, ni kapaciteta, da budu deo prvoosnovane obrazovne institucije u Srbiji sada su neko ko odlučuje o toj instituciji. I tu kreće da isplivava sve ono zbog čega nisi ni mogao da budeš deo te institucije, sve one prepoznate osobine koje te nisu kvalifikovale za nju, zavist, beskrupuloznost, osveta, potcenjivanje… Sve ono što ne čini obrazovanog čoveka.
Ali, nažalost, sve je to kratkog daha, jer si ti nebitan, ne samo za tu instituciju, nego si nebitan za sve. Vrlo brzo ćeš promenom sistema doći na svoje mesto, a iako znaš da bruka živi doveka, nemoćan si u borbi sa tim što nosiš u sebi, od čega si satkan, a to je neobrazovanje.
