Svakom se može desiti da nešto izgubi – novčanik, dokumenta, telefon, a nema veće sreće kada onaj ko to pronađe ispadne čovek i sve vrati vlasniku. Tada se povrati nada u čovečanstvo, napisao je jednom prilikom na „fejsbuku” pošteni pronalazač koji je vratio novčanik vlasnici, a ona ga lepo častila. Bila je srećnija zbog dokumenata koji su bili u njemu, nego zbog novca, ali najvažnije je da je sve lepo završilo.
Da „ima nade za čovečanstvo” i da ovo nije usamljen slučaj svedoči i događaj koji bi mogao da se nađe u rubrici „verovali ili ne”, a glavni akteri su Dragoslav Lukić, penzionisani profesor fizičke kulture, i Miloš Rafailović, kome su tada, reklo bi se, zvezde baš bile naklonjene.
Skupio sve do poslednjeg dinara
Profesora Lukića pamte generacije učenika Osnovne škole „Mirko Jovanović”, gde je proveo svoj radni vek. Iako u osmoj deceniji, fizički je aktivan, vitalan i sve poslove obavlja „sad i odmah”, bez odlaganja.
Toga dana, 16. aprila, svratio je u poštu kod „Šest topola” da uplati 3.000 dinara na račun majci sa petoro dece, o kojoj je pročitao u novinama i koja je molila da joj se pomogne. Nakon toga, seo je u auto i uputio se na plac u Dragobraću, da malo poradi oko voćki i provede dan van gradske buke. Ni slutio nije da će doživeti filmsku priču, a još manje da će on biti glavni lik.
Vreme mu nije išlo na ruku, duvao je vetar i padala kišica, a on je lagano vozio nekadašnjom Ulicom JNA, sada kneza Mihaila. Dok je preko nadvožnjaka prolazio pored stare „Zvezde” odjednom je ka njemu doleteo oblak papirnih novčanica.
– Ispred mene je išao neki beli automobil, ali je brzo nestao, a ja sam se odjednom našao u vrtlogu para. Letele su oko mene kao nekada u nagradnoj igri koju je organizovao Kanal 9 – dobitnik u staklenoj kabini, a ka meni su sa svih strana lete novčanice, priča Dragoslav.
U prvom trenutku je pomislio da policija juri kriminalce, a oni bacaju novac kroz prozor da se oslobode dokaza, pa je samo gledao kako da što pre ode odatle.
Međutim, već u sledećem trenutku video je na putu ispred sebe novčanik i odmah je shvatio da je ispao nekom nesrećniku. Zaustavio je auto, ali tako da novčanik ostane ispod, da se ne vidi, a on je istrčao i počeo da skuplja novac. Stala su još dva, tri automobila, izašla su dvojica i Dragoslav ih je zamolio da mu pomognu.
– Rekao sam da je novac moj, kako ga ne bi uzeli. Srećom, bilo je vlažno vreme, pa su se novčanice lepile za asfalt. Sakupili smo sve što je bilo na putu i oni su mi dali sav novac. Izbrojao sam 50 hiljada dinara i častio sam ih sa po hiljadu dinara, a kada su otišli pomerio sam svoj auto i podigao novčanik. Bio sam jako uznemiren, drhtao sam i nisam mogao dalje da vozim. Zaustavio sam se na benzinskoj pumpi i prvo sam pozvao policiju. Objasnio sam šta se dogodilo i da imam nečiji novčanik kod sebe, ali mi je dežurni rekao ako ne nađem vlasnika da ga donesem kod njih u stanicu, priča Dragoslav, još uvek pod utiskom zbog onoga što se dogodilo.
Kako nije hteo da odugovlači sa pronalaženjem vlasnika, otvorio je novčanik i počeo da traži dokumenta. Bilo je u njemu još novca u devizama, ali nije obraćao pažnju koliko ima. Našao je ličnu kartu na ime Miloša Rafailovića, ali mu ona nije mnogo pomogla u tom trenutku. U istoj pregradi nalazio se i kalendar sa adresom cvećare na groblju, gde je, kako je kasnije saznao, Miloš kupovao cveće i opremu, pošto mu je u to vreme preminuo otac. U cvećari nisu imali kontakt, pa je Dragoslav rešio da nastavi put do Dragobraće, da se malo smiri, pa da nastavi sa potragom. Kada je stigao na plac ponovo je počeo da traži po novčaniku neki kontak, a prvo je naleteo na vizit kartu Miloševe advokatice. Ni ona nije imala broj telefona, samo mejl, ali kada je čula priču, obećala je da će ga pronaći i poslati Dragoslavu, ali se on zahvalio i nastavio da traži.
Bila je tu još jedna vizit karta, ispostavilo se sveštenika koji je bio na sahrani Miloševog oca.
– Pozvao sam ga, rekao da sam našao Milošev novčanik i pitao da li zna koje taj čovek. Odgovorio je da zna, da mu je otac nedavno umro i da će mi u poruci poslati njegov broj telefona.
Umesto toga, pozvao je Miloša i dao mu moj broj telefona i rekao da sam pronašao njegov novčanik.
Nakon desetak minuta konačno su pronalazač i vlasnik novčanika stupili u kontakt. Koliko god da je Dragoslav bio uznemiren Miloš je bio još više. Glas mu je podrhtavao i samo je uspeo da pita Dragoslava gde se nalazi. Odmah je seo u auto i za dvadesetak minuta je stigao u Dragobraću.
Objasnio je šta mu se desilo i ponudio nagradu Dragoslavu, ali on nije hteo da uzme ni dinar. Došle je i do male prepirke, a Miloš je ipak ostavio pet hiljada dinara, jer nije želeo da ode, a da se ne oduži čoveku koji se toliko trudio da ga nađe i vrati mu novac.
Miloševa priča
Miloš Rafailović (33) toga dana je planirao da doveze auto kod majstora na popravku. Pre nego što je krenuo iz firme,gde radi, kod „Šest topola”, izvadio je dečije sedište i premestio ga u gepek. Kada je stigao kod majstora shvatio je da nema novčanik i rekao majstoru da nema ništa od popravke jer je ostao bez novca.
Vratio se do firme i na sigurnosnim kamerama je video da je prilikom premeštenja sedišta mahinalno spustio novčanik na krov automobila. Seo je u auti i krenuo, a novčanik je tek posle više od jednog kilometra vožnje pao na asfalt.
– Kad sam video šta sam uradio, pomirio sam se sa tim da je neko našao novčanik i uzeo ga. Pre toga podigao sam novac da platim popravku i račun za obdanište,a u novčaniku je bilo oko 50-60 hiljada dinara. Oprostio sam se sa novcem i počeo da razmišljam da što pre izvadim nova dokumenta. Tada me je pozvao sveštenik i ja sam pomislio da hoće da se dogovorimo oko parastosa, mada mi se učinilo da je rano jer otac tek što je preminuo, prošlo je petnaestak dana. Objasnio mi je da je neko pronašao moj novčanik i dao mi broj telefona, priseća se Miloš.
Iako je u početku sumnjao da će sav novac biti u novčaniku, to se ipak dogodilo. Sve do poslednjeg dinara Dragoslav mu je predao, osim što je dve hiljade uzeo da časti ljude koji su mu pomogli da skupi novac. Za sebe nije hteo ništa, ali je Miloš uspeo da izađe na kraj sa njim i ostavi mu nagradu.
Sve se završilo na najlepši mogući način, a pravo pitanje je koliko je ovakvih ljudi kao što je Dragoslav i da li bi učinili isto?
Piše: Gordana Božić
