Deveti oktobar u Kragujevcu je bio veliki petak, ne onaj pred Vaskrs jer mu vreme nije, već za naprednjake.
Došao im je „običan građaninˮ koji žarko želi da i dalje pali i žari Srbijom.
Niko od nezvaničnika nije mogao da vidi gde je parkirao svoju „polovnu škoduˮ (izgleda da kamionče još nije nabavio), ali se videlo da je sa njim došao Beograđanin Toma N, tek da utoli nostalgiju prema rodnom gradu.
Neko reče – evo Tome, dig’o se iz groba, a to njemu nije bilo teško s obzirom da je svojevremeno ovde bio grobar.
Ali, da krenemo redom.
Živo od sabajle
Tog velikog petka još u svanuće bili su montirani prepoznatljivi naprednjački beli šatori, izgleda da je to radila neka treća smena, a bili su naređani sa obe strane Hale „Jezeroˮ. Na prostor oko dvorane poranili su i narandžasti prsluci, to su radnici „Čistoćeˮ koji su dobili zadatak da sve okolo bude cakum-pakum, da nigde nema ni divlje travke ni opuška. Uzgred, oni su potom morali da se presvuku i uljude za miting, tako je naređeno, a pravi posao čekao ih je kad se mitingaši raziđu. Đubreta k’o pleve.
Crvenom trakom već je bio zatvoren pristup na parking „Jezeraˮ, majstori su na više mesta postavljali ozvučenje, pristigli su i agregati (ne daj bože da neko u nevreme ugasi svetla), istovarena su i velika korita sa ćumurom (o-ho, biće roštilja), a već su sa jarbola ispred hale poskidane zastave sa grbom grada i sa amblemima „Radničkogˮ i umesto njih okačene državne i zastave sa sloganom „Aleksandar Vučić – ujedinjena Srbijaˮ.
Naravno, poranili su i policajci, što oni u uniformi, što u civilu – koji stoje i kolutaju očima, da se slučajno u čuvani prostor ne ušunja neki uljez.
Malo docnije dopremaju se i veliki roštilji, svi naređani uz zgradu „Rodeˮ- dolaze i kamioni – hladnjače, valjda sa mesom za roštilj koje do popodne ne bi smelo da se ukvari. Stiže i gomila lepinja i njih žene u belim mantilima (belo je nova boja naprednjaka da bi pokazali da nisu više crni radikali) već počinju da seku, kako ne bi odocnelo posluženje mitingaša koji samo što nisu počeli da pristižu.
Tačno u podne majstori nabacuju gomile ćumura u velike posude za roštilj. Treba vremena da se on raspali i užari. Pored njih je i pik-ap, zadnja vrata su mu otvorena, a u gepeku bar pedesetak balona od pet litara sa zejtinom. Treba roštilj nauljiti, valjda je takva procedura. A evo ga i kamion (ne kamionče) sa vodom u flašicama od pola litra i sokovima u konzervama. Ima ih toliko da bi mogli da podave sve mitingaše.
Dakle, sve je „pod konacˮ, vašar može da počne, ali za razliku od pravih vašara – ovde niko neće da se ’vata za džep. Časti „običan građaninˮ. Ima se, može se.
Okupljanje je najavljeno za četiri sata popodne, ali autobusi sa mitingašima počinju da pristižu i znatno ranije. Autobusi stanu ispred „Jezeraˮ, u Ulici grada Sirena, jer ih tako usmeravaju saobraćajni policajci, tu istovare putnike, a onda odlaze da se uparkiraju – neki u Ulici Save Kovačevića, od jezera Bubanj pa tamo do „Tempaˮ, drugi duž Lepeničkog bulevara, od hale do kružnog toka kod krsta.
Po registarskim oznakama autobusa vidimo da su dovezli naprednjačku publiku iz mnogih srpskih varoši. Brojimo: deset autobusa iz Novog Pazara, po nekoliko iz Priboja, Kruševca, Smedereva, Kraljeva, Valjeva, Užica, Beograda, Novog Sada, Niša… Bilo ih je, bez preciznog prebrojavanja, bar sto pedeset. U svakom po pedeset – pa računajte kolika je ljubav prema „običnom građaninuˮ, i to samo u Kragujevcu.
Ubijanje vremena
Iskrcao se narod ispred Hale „Jezeroˮ i ne zna kud će. Stigli u veliki grad, pa se zbunili. Neki traže mesto gde bi se „olakšaliˮ, ne vide javne toalete, ali vide praznu livadu prema jezeru Bubanj. Posle suše, livadu valja zaliti, pa i nađubriti.
Ljudi tumaraju, kruže oko hale, drugi odlaze pred ulaze u „Jezeroˮ čekajući da se vrata otvore. Nije poznato da li su bile podeljene uloge – ko će da uđe u halu, a ko će ostati napolju, pa da na video-bimu gleda šta se dešava unutra. Neke žene se uzmuvale, brinu da li će moći da gledaju muzički program. „Ako ne čujem Lepu i Snežu Đurišić, džabe sam dolazilaˮ, jada se jedna starija žena iz grupe.
Čovek sa dvojicom drugara kod semafora ispred „Rodeˮ raspituje se kako može da stigne do neke ulice u Sušici, kaže ima tamo rođake. „Šta da radim ovde pet sati, bar malo da se podružim sa familijomˮ. Kaže da je došao iz Priboja, autobusom, organizovano. Rekli su „moraš u Kragujevac, ništa neće da te košta, imaćeš i da obročišˮ.
Prekoputa, druga grupa ljudi, raspituju se ima li kafana negde u blizini. Pitamo ih odakle su i šta smeraju?
– Iz Kruševca smo i sad ’vatamo zjale ovde po ulici, kaže jedan od njih i dodaje: „Morao sam da dođem jer su mi u firmi pretili kaznom ako se ne pojavimˮ.
Hoćete li glasati za Vučića?
– Ej, čoveče, ja u kući imam dva studenta!
Malo kasnije ovu grupu Kruševljana zatičemo u kafani „Sirenčeˮ. Lepo je vreme i bašta je prepuna. Neki ispijaju pivo s nogu, nema slobodnih stolica.
Čovek iz Novog Pazara raspituje se ima li u Kragujevcu puškara privatnika, treba mu zbog lovačke puške, ali ne bi da ide u servis Vojne fabrke. Ima razloga.
Zamirisao roštilj
Za vreme dok je u hali trajao muzički program, ulice okolo bile su veliko šetalište. Pevale su Lepa Lukić i Cakana, deklarisane naprednjakinje, kao i Snežana Đurišić.
Kroz masu se prenosi glas da je upravo stigao i sin Danilo, u pratnji više crnih limuzima sa blinkerima. Sa njim je i „rodoljubˮ sa Kosova Milan Radoičić, onaj kome bi trebalo da se sudi za skandal u Banjskoj. Kasnije se pronela priča da su oni helikopterom došli do kragujevačkog igrališta FK „Kolonija”, gde su ih čekali pomenuti automobili, te su zato do Hale „Jezeroˮ stigli iz pravca bolnice, a ne putem iz pravca Batočine.
Nailazi i razočarani čovek koji je „običnom građaninuˮ lično hteo da uruči knjigu čiji je autor. Ali… „Probio sam se u hali skoro do bine, a tu me dočekaše kobre (policajci specijalci koji čuvaju „običnogˮ – prim.aut.) i izbaciše napoljeˮ.
Oko pola šest policajsko vozilo se poprečuje na raskrsnici kod „Rodeˮ i saobraćaj je na neodređeno vreme obustavljen na delu Ulice grada Sirena između Save Kovačevića i Lepeničkog bulevara. Vozači na rotirajuće svetlo policije trube, jer očigledno ne znaju zašto je put zaprečen, a o tome nije bilo nikakvog prethodnog obaveštenja.
Mitingaši počinju masovnije da zauzimaju prostor između hale i „Rodeˮ, a moguća su dva razloga za to: na kraju parkinga je video-bim na kome će se prenositi obraćanja govornika u sportskoj dvorani i, pod dva, neodoljiv je miris pljeskavica koje se roštiljaju tik uz zgradu „Rodeˮ.
Prvo govori Toma, upicanjen kao da je i dalje predsednik, a prethodnog dana je sa šajkačom na glavi pozivao narod na skup u Kragujevcu. Ruku na srce, ovaj drugi stajling više mu pristaje. On čita govor sve hvaleći „običnog građaninaˮ, a čovek koji sve to gleda na velikom platnu tiho komentariše: „Pa, on ti je lično zabranio da se kandiduješ za drugi mandat predsenikaˮ. Zaboravio Toma, ugodnije je u vili na Dedinju nego u Bajčetini.
Onda izlazi onaj „običanˮ, a atmosfera u hali baš je uzavrela, navijačka, skandiraju se poznati slogani. Televizijska kamera hvata deo tribine sa velikom grupom navijača, svi su u belim majicama sa nazivom izborne liste, ali oni sada imaju i horovođu. Jedan debelguzi popeo se na stolicu, licem je okrenut prema navijačima i kao pravi dirigent mlati rukama, valjda da bi svi u horu bili „intonativno tačniˮ. Iza njega je mikrofon na stalku kako bi skandiranje bilo što glasnije.
Kako naći svoj autobus
Za to vreme mitingaši na otvorenom – mrtvi ʼladni. Maltene su svi navalili na lepinje sa pljeskavicama, satiru ih kʼo mećava. Uzgred bace pogled na video bim i ćute, da li zato što su im puna usta, ili ne mare šta oni tamo u hali govore.
A roštiljdžije rade kao na traci. Ispred njih gladni čekaju svoja sledovanja u redovima. Žena srednjih godina drži kesu i obraća se nešto mlađoj od sebe: „Uzela sam pet komada, idi ti i donesi još dve-triˮ. Naređenje – izvršenje. Sad je kesa baš puna. Valja nešto i „za ponetiˮ.
Završava se mitingovanje, počinje da puca vatromet, već se smrklo, pa se nebo šara raznim bojama. Sve je lepo, ali za organizovano dovožene tek tada počinju prave muke – treba naći svoje autobuse da se vrate kućama. Istovareni su ispred hale, šoferi su oterali autobuse gde je bilo mesta za parkiranje, ali putnici ta mesta ne znaju.
Mnogi vrte telefone ne bili saznali na koju stranu da krenu, a neke grupice se drže za ruke (kao prvačići kad ih učiteljica povede na izlet) bojeći se da se ne pogube. Za većinu je ovo baš veliki grad, a mrak ga je već debelo pokrio.
Valjda su se svi snašli, duga je noć, a sutra je neradni dan.
Tabloidi su objavili da je skup u Kragujevcu bio veličanstven (u svakom pogledu), a Arhiv javnih skupova sutradan je saopštio da je ispred hale bilo 2.200 ljudi. Unutra je bilo krcato, to su slikale sve „napredneˮ televizije. Koliko je ispečeno pljeskavica, plus lepinje, koliko popijeno sokova i flaširane vode – nije brojano.
Bogami, otišlo je i mnogo gajbi piva po okolnim kafanama, ali ono nije bilo džabe.
A da li je džabe bio i ovoliki trud podanika „običnog građaninaˮ – videćemo 25. uveče.
Piše: Miroslav Jovanović
Foto: Miloš Ignjatović
