Da li je jednom zemljom seljaka na brdovitom Balkanu mogao da vlada neko obrazovaniji?Mogao je i jeste vladao, ali kratko, recimo Tadić ili mnogo pre njega Knez Mihajlo! Tito nije nešto blistao obrazovanjem, ali bar nije bio prostak. Osim toga imao je obrazovanije savetnike, nikad mu se nije desilo da jedan klasični balet kao što je „Krcko Oraščić“ proglasi za dečiju predstavu. Dobro, predsednik je Zemunac, klasična kultura mu nije bliska, ali slušao je Valcer cveća barem u filmu „Ta divna stvorenja“! S druge strane, „Krcko Oraščić“, zaista nije mnogo poznat balet i sam sam kao student čuo tek od svog cimera Kiseličkog za Valcer cveća. Jer vi, ako ste rođeni u Srbiji, prvo budete okruženi narodnjacima, pa onda postanete član Beatles Fun Club-a, te onda slušate radio Luksemburg, pa malo po malo pređete na džez, i na kraju počnete stidljivo da slušate klasičnu muziku, ali s brda s dola, ne sistematski. Onda se desi da dođe na Kolarac čudeni slovenački dirigent Samo Hubad i diriguje petu simfoniju Ludviga van Betovena, koju ste mnogo puta slušali na gramofonu, te poželite da vas zgromi uživo. Betoven vas ne zgromi ali vi počnete da idete na koncerte ozbiljne muzike. Potom pomalo iz snobizma počnete da idete i na operske predstave. Ali „snobizam“, ako mu se kritički priđe, može da bude koristan. Moj drug Pop je s vremenom postao pravi poznavalac operske scene u svetu. Pošto je završio Elektrotehnički fakultet, radio je u jednom vojnom institutu, te je često išao na službeni put u Nemačku što je koristio da ide na Vagnerov Festival u Bajrojtu, koji je jedan od vrhova.
Ali još uvek imate rupe u muzičkom obrazovanju, te za Valcer cveća čujete tek od svog cimera koji je iz Vojvodine i, mada studira fiziku, pevao je u srednjoškolskom horu u svom Novom Bečeju, te se onda učlanio u hor AKUD Ivo Lola Ribar u Beogradu.
Reći ćete, jaka stvar, ili što mi jedan njegov bot reče u četu na Fejsbuku, „Uf, nije znao šta je ‚Krcko Oraščić‘, pa šta”.A neobrazovani vlastodršci su upropastili mnoge narode. Recimo, Hitler nije bio student generacije, pošto ga nisu primili na Akademiju u Beču, ali je svojim poluznanjima omogućio da se uvede rasistička kvazinauka zvana eugenika i slepo verujući u njene „rezultate“ doveo je u logorima do smrti miliona Jevreja. On je takođe verovao u naučnu nadmoć Nemačke i direktno je doveo do njene propasti na bojnom polju. Na primer, zahtevao je previše sofisticirane tenkove kao Tigar i Panter, koji su, baš zbog te komplikovanosti, proizvođeni u malom broju. Tigar je bio bolji i od američkog Šermana i od ruskog T-34, ali su ga ovi pobedili jer ih je bilo više.
Josif Visarionovič Staljin, s druge strane, verujući da svako može da se bavi filozofijom sveo je u svom „Dijamatu“, jednu komplikovanu filozofemu kao što je marksizam na nekoliko šema („Jedinstvo i borba suprotnosti“, itd.), i time je otvorio za raznorazne devijacije. Vrhunac tog toka bio je Mao Ce Tung, sa svojim kulturnim revolucijama itd. No, Deng Siaoping kasnije je korigovao Mao Ce Tunga izbacivši „borbu“ iz floskule, te omogućujući enorman rast kineske ekonomije, zahvaljujući saradnji između kapitalizma i socijalizma, ili uvodeći „socijalističku tržišnu privredu“.
Dakle, što reče neko „kultura je sami sinonim za kvalitet života“, te ako predsednik neke države ne zna šta je „Krcko Oraščić“ to nije dobro za tu zemlju. Srećom studenti i đaci su našli lek za svu tu nekulturu koja vlada Srbijom, pa na uvođenje prevremenog raspusta reaguju sloganom „Raspustićemo mi vas“ i predsednik je matiran, ponavlja kao papagaj floskule o plaćenicima i izdajicama, o uticaju Hrvatske itd. Ne shvatajući da se radi o sasvim drugom senzibilitetu i da će retko koga čak i iz svog tabora da ubedi u te nesuvisle konstrukcije. Mnogo puta je igrao na teorije zavere kojima su skloni ljudi sa defektom u ontološkoj delikatnosti, te samim tim i mase. Jer, bože moj, studenti ruše predsednika, te mora neko da ih je nagovorio na to, a verovatno i potkupio. A u teorijama zavere sumnjiva je samo prva premisa u zaključivanju, sve ostalo je logično. Na primer, Hrvatima smeta uspešna Srbija, te organizuju (potkupljuju) naše studente da ruše predsednika. To je premisa predsedničkog silogizma, koja ima najmanje dva podmetnuta stava – da je Srbija ekonomski jača od svih zemalja u okruženju, jer, tobože, brže raste ekonomski od svih evropskih zemalja. Što su puke tvrdnje, ali pošto su, naizgled, usput provučene, one za teoretičare zavere postaju neopoziva istina. Isto tako, puka je tvrdnja da studenti ruše predsednika, jer oni samo hoće da ga uvedu u ustavne okvire. Ali , to takođe postaje neopoziva istina za sve pristalice režima. Dalje je logika neoboriva, jer kako su Hrvati potkupili studente oni su instrurani od njih da ruše predsednika koji je jedina brana od svih nedaća koje se nadvijaju nad Srbijom. Vidite samo od kad naš vrli il presidente trubi o sankcijama Amerike protiv NIS-a, koje će da se završe tako što će predsednik, kao moćni Zoro, po ko zna koji put da nas spase. Šema je potpuno ista kao sa srpskim tablicama na Kosovu.
Kakva bi to prilika bila za mog kolegu Bankovića da su mu nešto dopali šaka. On je predavao logiku.
Doduše neki članovi moje uže porodice potkupljivali su studente – nosili su im hranu. Njima je više značila ta podrška koja im je ukazana, nego sama hrana, jer je imaju dovoljno, ljudi im svakodnevno pomažu.
A možda će on kao i svaki iskompleksirani šibicar pokušavati da produži svoju vladavinu barem do 2027. kad mu ističe mandat, pa da onda ode s vlasti neporažen. Mada podstičući gaženje dece srlja u čaušeskovski scenario. Videćemo!
A i opozicija nije ništa naučila od studenata. Opet pokušavaju da uđu u Gradsku kuću, i time daju režimu materijal za proglašavanje protesta za nasilne. Međutim, uzdajmo se u studente. Njih neće da isprovociraju. I zato ih RTS retko pominje. No, pomenuće ih, odnosno uskoro će samo o njima da pričaju.
Piše: Vladimir M. Ristić
