Kada sam pročitao tekst u „Kragujevačkim novinama“ od 13. jula, koji oslikava situaciju sa sada već famoznim stolicama iz Doma omladine, a na čijem se kraju kao rezime pominje streljanje u Šumaricama, u smislu da taj koji je streljao nije kriv jer je samo izvršavao naređenje odozgo. Znači, morao je. Šta se moralo, moralo se. Isto kao što je Šone (direktor Doma omladine) morao da podnese krivičnu prijavu za krađu stolica, isto kao što je morao meni da uruči otkaz, a pre toga je morao hitno u Beograd, zajedno sa gradonačelnikom, kod onih odozgo gde je tako naređeno, iako su i on i gradonačelnik bili protiv toga. Šta se mora nije teško, posebno ako od tog moranja ima i neke koristi.
Morao je taj isti Šone i da zapošljava nove radnike od kojih pojedini niti dolaze na posao niti se pojavljuju, ili se pojavljuju retko i ne rade ništa, pa je Dom dostigao cifru od neverovatnih 35 zaposlenih.
Morao je, još na početku direktorovanja, neposredno po završetku „korone”, pre oko pet godina, na sastanku kome su prisustvovali svi zaposleni, čak i oni koji se na poslu ne pojavljuju, da u galeriji Doma i pri zaključanim ulaznim vratima, obelodani da radno vreme zaposlenih nije osam sati dnevno, nego četiri sata, uz obrazloženje da nas ima toliko (tada oko trideset) i da je novo radno vreme svrsishodnije. Raznih je još nelogičnosti na tom sastanku izgovoreno, da sam ja na kraju morao da pitam šta je prioritet zaposlenih, privatni poslovi ili rad u Domu. Odgovor je bio da se sve to u hodu uklapa i da nikog u Domu ne treba da interesuje šta drugi radi i da li na posao dolazi.
Morao je pre oko godinu dana da kupi i polovan kombi, plaćen oko 20 hiljada evra, koji je Domu apsolutno nepotreban i koji uglavnom koristi domsko rukovodstvo i njihovi bendovi za odlaske na svirke po Srbiji i regionu. Baš u tom periodu, na jednoj od retkih promocija knjige, moderatorka držeći mikrofon doživi lakši strujni udar, pa Dom dobija od policije zabranu korišćenja prostora zbog neispravnih strujnih instalacija, koja je, mislim, još uvek na snazi. I tada sam pokušao da objasnim da je bolje taj novac utrošiti na renoviranje strujnih instalacija, a ne na kombi, nažalost bezuspešno.
Morao je, i to u više navrata, za vreme dugogodišnjeg direktorovanja, da dozvoli živo izvođenje ili emitovanje narodne muzike u Domu omladine Kragujevac, hramu roka, i pored toga što u statutu jasno stoji čime se Dom bavi. Jednom prilikom je neka didžejka iz Beograda puštala Lepu Brenu i neku njenu priju, da je sve treštalo niz Ulicu Branka Radičevića. Sutradan sam pokušao da mu objasnim da Dom nije mesto za takvu vrstu muzike i da postoje druge institucije za to, ali ispostavilo se da on statut Doma nikada nije ni pročitao.
Morao je i podrum Doma da pretvori u studio za snimanje muzike, kompletno nov i skup, ne znam koliko plaćen. Njega uglavnom koristi domsko rukovodstvo, direktor i dva njegova najbliža saradnika i još poneko od odabranih. U tom podrumu je ranije, u podeljenim terminima vežbalo i do 14, što mlađih što starijih bendova uz sitnu novčanu naknadu.
Morao je i pre oko dve godine da pomeri Trkuljin koncert zakazan za 21 sat ispred Gimnazije na 19 sati da bi se termin poklopio sa održavanjem tribine Proglasa na Trgu ispred Robne kuće.
Dom nema uspostavljenu saradnju ni sa jednom institucijom sličnog tipa, a po sistematizaciji ima onih koji bi to trebalo da rade. Sve se svelo na kafić sa baštom, a jedina pozitivna stvar je što su cene pića prilagođene džeparcu mladih, ako je to za utehu. Da nije Mikičine i Slađine muzičke škole „Oktava” i Petkove škole glume Slavica Slaja Urošević, ljude za koje imam sve reči hvale, sve bi se svelo na taj kafić.
Posebno je ponosno rukovodstvo Doma na organizaciju „Sinfonije”. To je nasleđe Vojkana Borisavljevića koja je u Kragujevcu počela sa jednom godišnje, pa prerasla u zimsku i letnju, pa u sva četiri godišnja doba, a ne bi me začudilo da bude i jednom mesečno. Sviraju oni koji je i organizuju, naravno za honorare.
Pomenuću da sam još pre sedam-osam godina, neposredno po prelasku iz Gradske uprave u Dom omladine, uz pomoć tada dragih koleginica i kolega iz Protokola i saglasnost gradonačelnika, izdejstvovao da za Dan grada uz opštinsku delegaciju bratskog nam grada Ingolštata dođe i neko iz njihovog Doma omladine u cilju uspostavljanja saradnje. I došli su. Kada su pitali koliko zaposlenih imamo i kada im je rečeno da je to oko 25 (tada bilo), nikako im nije bilo jasno šta svi ti ljudi rade. Oni u domu imaju direktora, još dvoje zaposlenih i nekoliko volontera, a sve ostalo što se tiče osmišljavanja, organizacije i realizacije programa su prepustili mladima da bi ih na taj način uvodili u budući poslovni život.
Istog dana su telefonom organizovali da Luka-Larska i Lazar-Sofa Kru, naši momci koji se bave grafitima, otputuju u Ingolštat na internacionalni skup koji se tamo održavao, što je uspešno i realizovano. Direktora Doma sam u kasnijem periodu u više navrata pitao šta je sa Ingolštatom, da bi mi on rekao da oni stalno šalju neke mejlove, ali da ih on ne otvara. Ovih dana mi je i Luka potvrdio da su ga iz Ingolštata kontaktirali sa pitanjem zašto se Dom omladine Kragujevac ne oglašava? U celoj priči sa Ingolštatom veliku i iskrenu pomoć sam imao od jedne Ane, pametne, elokventne, sa odličnim idejama o tome kako Dom omladine treba da funkcioniše sa fokusom na mlade. Ona je znala da kada u Dom neko uđe, ustane, poželi dobar dan, kaže izvolite, šta biste želeli, što je za Dom raritet. Na žalost, nije se u Domu dugo zadržala.
Naravno da u Domu i danas ima onih koji svoj posao obavljaju profesionalno, pošteno, i koji tu provode više od ona četiri sata, koji kapiraju na šta Dom trenutno liči i kakav bi trebalo da bude. Onim drugim, koji su tu tek uhlebljeni i ne rade ništa, u više navrata sam pokušavao da objasnim da neki drugi „prave“ pare i da ih Domu daju sa očekivanjem da Dom „pravi“ kulturu. Ništa se promenilo nije.
Što se mog otkaza tiče, tu treba jasno razlikovati način na koji mi je otkaz dat i razlog zašto mi je otkaz dat. U papirima stoji da se time povećava ekonomičnost u poslovanju, ušteda poreskim obveznicima, i da će se to ubuduće raditi preko agencija. Mislim da bi trebalo dobro preračunati koliko će agencija naplaćivati svoje usluge i da li bi bilo neke uštede. Uostalom, postoji mnogo drugih načina da se uštedi novac poreskih obveznika u Domu, čime bi mogle da se pozabave i razne inspekcije.
Posebno je interesantno da me direktor zove telefonom, petnaestak dana po uručenom otkazu, sa molbom da dovršim posao koji sam u Domu radio. Naime, akt o proceni rizika sa katastrofama i plan zaštite spasavanja, koji posle tri godine zakonski podležu reviziji započeo sam da radim u aprilu, pa ako bih mogao da ih završim do kraja. Na tu njegovu molbu sam ga podsetio da će po novoj sistematizaciji taj posao ubuduće raditi agencija i sa kojim bih ja to pravom bilo šta više radio u Domu. Sutradan sam ipak otišao, pa njemu i pravniku pojasnio šta im je činiti, samo iz razloga što je u pitanju bezbednost.
Pored posla koji sam obavljao i na koji niko nikada nije imao bilo kakve primedbe, radio sam i mnoge druge stvari, da ne nabrajam, a kao stalna postavka izloženo je i nekoliko mojih fotografija. Od Radeta (Točka) genija o kome već svi sve znamo, do Zdenka (Martića) vanvremenskog lepotana, koji samo fizički nije među nama, a koji je Točku jednom prilikom rekao: „Rade, brži sam od tebe na gitari i na sto metara.” Ko razume shvatiće.
Sve vreme sam javno, jasno i glasno ukazivao na sve nepravilnosti koje se tiču funkcionisanja Doma, iako sam više puta upozoravan da je bolje ćutati, da nije vreme za to. Nisam ćutao nikada, pa mi ne pada na pamet da to radim ni sada (sa skoro 60 godina), a to je i jedan od razloga zašto sam dobio otkaz. Razlog je i to što sam protivnik autokratskog režima. Razlog je, naravno, i to što podržavam studente. Davao sam im podršku svake vrste, dajem je i sada, a činiću to i dalje, jer smatram da će to što oni čine dovesti do jedne zdrave, evropske države.
Banalni događaj sa stolicama je samo finale, u kome se meni posebno zamera to što sam zajedno sa privedenim momcima za „krađu“ stolica otišao u policiju, a nisam morao. Otišao sam da bih ispričao istinu i uradio sam to sa zadovoljstvom. Zamera mi se i to što sutradan, kada sam opet pozvan u policiju na dopunu izjave, nisam uslišio molbu direktora da tu izjavu malo izmenim, nego sam pređašnju samo potvrdio.
Sve što sam radio, a u vezi je sa kritikom vlasti, podrškom studentima, situacijom sa stolicama i konstantnim neslaganjem sa funkcionisanjem Doma omladine Kragujevac, dovelo je do toga da budem „nagrađen“ otkazom. Radio sam to smatrajući da je to moja moralna obaveza i demokratsko pravo.
I ovu priliku ću iskoristiti da se zahvalim studentima, zborovima, kao i svim ostalim koji me iskreno podržavaju. Za kraj još nešto o moranju: Svi mi vrlo dobro znamo šta se u životu jedino mora, sve ostalo je stvar svojeglavosti, ili modernije rečeno, karaktera.
Piše: Duško Đorđević, (nedavno dobio otkaz u Domu omladine, očigledno iz političkih razloga)
