Čudna vremena živimo. Napetost se nikako ne smanjuje, čak i na plus četrdeset. Umorni od ogromne količine vesti (uglavnom loših), stvari se propuštaju u vidu pare koju vidite iznad velikog poklopljenog lonca, koji klopara dok pod njim gori vatra. Uprkos vrućinama narod nije uronio u „letnji režim”. Vremena su takva valjda – istorijska i ne haju za naše ljudske potrebe da malo usporimo i odmorimo se.
U protekloj nedelji prisustvovali smo istorijskom pokušaju našeg gradonačelnika da „prošeta” do Beograda, dok su studenti i građani iz Kragujevca uzeli suprotnu rutu i „prošetali” do Kraljeva. Beograd je realno bio veliki vašar sa luna parkovima, robotima koji igraju Moravac, podelom „fanteˮ i smokija, predsednikom koji obećava ono što još nije obećao, nikoga to više ne interesuje (osim naravno onih koji su na to prinuđeni i onih koji su plaćeni).
Šta smo videli u Kraljevu? Studentski pokret je počeo da dobija obrise političkog pokreta, sa svojim političkim ciljevima, prioritetima, ličnostima. Za Vidovdan, kao i prošle godine u Beogradu, glavna tema je bila Kosovo. Govornici nadahnuti, tema prežvakana, zastave „nema predaje”, vrelina velika…
Kosovo je jednačina koja uključuje mnogo varijabli van našeg uticaja. Kao student zapitao bih se kakva korist od takvih govora, osim privlačenja desno nastrojenih birača i raspaljivanja srpskog sentimenta, koji nas je i doveo dokle nas je doveo (sve je počelo velikim skupom na Gazimestanu 1989. godine). Možda zvuči nategnuto, ali upravo nacionalizam i preterano forsiranje nacionalnog ponosa, dovodi do svega onoga protiv čega se studentski pokret izvorno bori. Dovodi do autoritarizma, zamiranja institucija, korupcije. Lepo je rekao Ričard Koen: „Iz mog iskustva, nagomilanog kroz godine, a da ne pominjem troškove, kada neko pokuša da mi proda nešto mašući zastavom pred nosom, vreme je da se čvrsto uhvatim za novčanik.ˮ.
Takođe, bio bih oprezniji u izboru govornika, jer je govorila i narodna poslanica iz „Mi snaga naroda”, koja kao „opoziciona” stranka nije pristala da u koaliciji sa drugim opozicionim strankama obori vlast u Beogradu, a da ne spominjemo da su odbornici te stranke prelazili u SNS. Studenti su do sada bili veoma striktni po pitanju uključivanja političara na njihove skupove, a sada su se tog principa odrekli i to baš sa poslanicom koja se pozdravljala i aplaudirala aktuelnom predsedniku.
Studentski izbor tema i govornika nije slučajan. I verovatno, ipak, nije greška. Potpuno je jasna logika kojim se vode. Jasno je da ima manje glasača koji su za „građansku” opciju, da se mnogo više mora zahvatiti iz bunara „desno” orjentisanih glasača. Na neki način te „patriotske teme” nisu sada izbor isključivo stranke na vlasti. Sada se pojavila još jedna snaga na „pravoj” strani, koja polako preuzima i te teme.
I zapravo nije tu problem. Problem je kako posle napraviti normalno društvo, zagledano u budućnost (kako bi naš pokojni premijer Đinđić rekao), ako naša baza počiva na srednjevekovnim predanjima, narodnim pesmama i upornom dokazivanju da nismo grešili i onda kada smo grešili.
Da li postoji narativ kojim se mogu „pomiriti” obe strane koje žele promene u društvu? Jer, ovde nije cilj samo promeniti vlast, već promeniti sistem. U početku su studenti naivno verovali da je moguće promeniti sistem bez promene režima, samo ako bi „institucije radile svoj posao”. Ako bi se probudili ljudi koji postoje u sistemu, a koji poštuju građanski dogovor. Bez poštovanja prava drugih, ovaj svet ne bi ni postojao. U prirodi kada je zima velika, ježevi se sklupčaju u gomilu da bi se međusobno grejali. Problem je kako obezbediti dovoljnu bliskost da se mogu međusobno grejati, ali ipak dovoljno udaljeni da ne bi povređivali jedni druge svojim bodljama. Ta fina i odmerena distanca između jedinki, koja dozvoljava vazduhu da se zagreje, a da ipak bodlje ne bodu suseda, to je demokratija. Postoje dve strane medalje koje su za promene. Jedino u sinergiji svih opozicionih delova društva moguće je menjati stvari.
Imam utisak da najvatrenije pristalice studenata ipak više vole da čuju ključne reči kao – nezavisno sudstvo, ispitivanje porekla imovine, lustracija, nezavisnost medija, slobodni izbori… To su ideali građanske Srbije. To su ideali onih kojima su potomci bitniji od predaka. Postoji jedna izreka (pripisuju je američkim Indijancima): „Ovu zemlju nismo nasledili od naših predaka, već smo je pozajmili od naše dece.”. Ona sama po sebi dovoljno govori o potrebnom odnosu prema patriotizmu i ljubavi prema zemlji, sa jedne strane, i neprestanoj potrebi da unapređujemo naše društvo i ostavimo ga makar za nijansu boljim nego kakvog smo ga zatekli, s druge.
Da bismo se kao društvo izlečili moramo da priznamo i sopstvene greške. Nije lako gledati studentsku povorku na čijem čelu je krst, „loknasti Isus”, zastava „Nema predaje” (koju je uzgred prvi promovisao sin predsednika). Nije lako nama starijima koji znamo kako je došlo do svega ovoga sada, da vidimo da naša mladost nastavlja u istom pravcu. Jer mi znamo da je Miloševićev recept za „ubijanje” Srbije isto bio napad na studente, trivijalizacija obrazovanja, promocija kriminalaca, krađa stare devizne štednje, piramidalne prevare (Dafina, Jezda) i narodnjaci. Nama se film odmotava i gledamo ove nesrećne godine, kao na nesrećne devedesete (imao je Balašević jedan dobar stih u vezi devedesetih, ali nije za novine).
Moramo se negde opredeliti. Jesmo li za svetosavlje, „vojsku da se na Kosovo vrati”, klerikalizaciju, majčicu Rusiju ili smo za pismenost, nauku, kulturu, demokratski uređeno društvo, slobodne medije, jake institucije. Jer jedno ne ide sa drugim. Pevanje patriotskih pesama, grafiti, nadahnuti govori neće vratiti Kosovo. Ali ako Srbija postane moderna država, deo evropske zajednica naroda, sa dobrim zdravstvom, dobrim fakultetima i školama, jakim pravnim poretkom, biće privlačna i poželjna za sve, a najviše za njene građane.
Mladi ljudi nose progresivne ideje. Ja verujem u naše studente, u izvorne stavove i zahteve studentskog pokreta i sa zadovoljstvom ću glasati za njihovu listu. Moja želja je samo da se podsete okvira koje su držali do sada, da nas ne zbunjuju više sa političarima koji veruju da su plavooki ljudi došli sa Marsa, srednjovekovnom pojanjem, temama koje zapravo više odgovaraju stranci na vlasti. Želeo bih da uradimo sve što je do nas, a to možemo jedino ako Srbija opet postane stabilna i respektabilna demokratija, zemlja koja razvija nauku i vodi računa o zdravlju, obrazovanju i pravima svojih ljudi.
Na krraju, neslaganje oko određenih elemenata u delovanju studentskog pokreta ne treba shvatati tragično. Ako i na trenutak pomislite da bi trebalo težiti jednoumlju, samo pogledajte sa druge strane tabora i premotajte, onoliko koliko možete da izdržite, snimke javnog događaja (ne znam kako drugačije da ga nazovem) koji se desio 27. juna u Beogradu.
Ako se vratimo na lonac sa početka priče, u njemu je retko kada samo jedan sastojak. Sve je to deo procesa dinstanja, kuvanja, političkog sazrevanja. Moramo vratiti kulturu dijaloga i među istomišljenicima i zajedno graditi političku klimu u kojoj će jednom pokretu najpre biti dozvoljeno da sazri. U ovom trenutku, svi smo dovoljno gladni promene da nemamo ni luksuz ni potrebu da počinjemo sa dinstanjem ispočetka. U našem političkom loncu koji je na tihoj vatri dugo, a sve jačoj od novembra 2024. godine, za nas koji želimo bolje društvo, postoji pregršt sastojaka, pregršt razloga da nedvosmisleno podržimo studentsku listu. A dinstanja i diskutovanja će uvek biti i na to treba da se naviknemo i prihvatimo. Bez toga nema ni ukusnog jela, ni demokratskog društva.
Piše: Saša Vasiljević, diplomirani inženjer informatike i odbornik u Skupštini grada, Srbija centar – SRCE
