SRBIJA U OGLEDALU: Terorizam i Varljivo sunce

U epohalnom filmu Nikite Mihalkova iz 1994. godine „Varljivo sunce“ ima jedna nezaboravna scena kad hapse generala Kotova po nalogu Staljina, a on kaže: „Čekajte samo dok drug Staljin sazna za ovo, videćete vi!“. Isto tako meštanka sela Pejkovac između Niša i Prokuplja kaže otprilike: „Pala nadstrešnica, ajde nemojte to da pričate, to su teroristi uradili.“ Ne može njihov bog da bude izvor zla – on želi dobro svojim ljudima!

Je l’ smo samo mi pravoslavni Sloveni osuđeni da živimo u autokratskim i diktatorskim režimima? Definitivno, ne – jer pogledajte šta se pre manje od sto godina desilo Nemcima. Uopšte, ljudska vrsta je sklona takvim nesrećnim izborima, jer ljudi svoje društvene modele prave prema privatnim odnosima i uvek im je potreban bog- otac. A bog-otac može biti i dobar i loš , jer on je datost, pa ako vam se zalomi loš, trpite i ćutite. Tako je bilo uvek u istoriji sve do Francuske buržoaske revolucije. Biće jedino da smo, zajedno sa Nemcima, okasnili.

No, ma kako bila svojevrsna nužnost, ipak to mora da se preparira. Treba reći ljudima da je nemački lebensraum (životni prostor) ugrožen i da Nemačka mora da ga osvoji ponovo, pa i proširi, to jest „Srbija je u najvećoj mogućoj opasnosti i spolja i iznutra“, odnosno Ukrajina samom svojom egzistencijom ugrožava Rusiju, te Hamaz, tj. Palestinci, ugrožavaju Izrael. To je tipična logička manipulacija skoka u drugu vrstu, što se u Srbiji, zbog nedostatka filozofske obrazovanosti, još naziva i „zamenom teza“ (obično se ne govori o tome koje „teze“ su u pitanju).

Podsetićemo vas na neke vrste sudova – sudovi i zaključci se dele na asertoričke (sudovi procene) i apodiktičke (neopozive). Ima još mnogo vrsta sudova, ali mi ćemo se zadržati na ova dva, jer oni leže u osnovi logičke greške „skok u drugu vrstu“ koju je još Aristotel uveo.

Kad asertorički sud proglasite za apodiktički, vi skačete u drugu vrstu. A to radite jer argumenti mogu da se zasnivaju samo na apodiktičkim (neopozivim) sudovima. Naime, vi kažete „Srbija je u najvećoj mogućoj opasnosti i spolja i iznutra“, što je jedna vaša procena, tj. asertorički sud, pa potom to proglašavate za neopoziv, apodiktički sud, jer, kao što rekosmo, samo takvi sudovi mogu biti argumenti.

Isto je tako i sa lebensraumom itd. Jer istorija je pokazala da su Nemci izgubili sve novoosvojene teritorije, a Nemačka je ipak opstala. A kako to tako lako prolazi kod narodnih masa? Jer su mase uvek na nižem stupnju svesti od svojih emancipovanih pojedinaca. One veruju u dualni svet dobra i zla i da je zlo uvek na istom mestu, a da te stalno ugrožava. Znači, teroristi su krivi za pad nadstrešnice.

Osim toga, u Srbiji je kampanja vlasti praćena nipodaštavanjem prosvetnih radnika i Univerziteta, što se nigde dosad nije desilo. A to uspeva jer narod u Srbiji i onako prezire prosvetu i prosvetne radnike, pošto ovi stalno „sole pamet“ svima, kao da su neka gospoda, a lošije su plaćeni od svakog majstora. Kakva su to gospoda koja nemaju para?

Ispričaću vam jednu porodičnu anegdotu. Moj pokojni otac Miroslav – Mika Ristić bio je profesor srpske književnosti, a otac i majka su mu bili nepismeni seljaci, ipak dovoljno svesni da ga pošalju na studije. Ali, njima je to bila samo neka forma, danak vremenu. Jer kad je otac počeo da radi u Učiteljskoj školi desila se ovakva situacija. On je na spratu kuće u selu spremao čas, kad ga je deda pozvao da siđe dole da pomogne jer stiže vršalica (još nije bilo kombajna, a vršalicu je premeštao od mesta do mesta traktor, koji je sistemom kaiševa pokretao i vršalicu pri radu na mestu, tj. vršidbi). Mika je odgovorio da sprema čas i kad završi odmah će da siđe. Na to mu je deda podviknuo, „Miko, pusti besposlice, čeka nas pos‘o“. Što će reći u Srbiji je posao samo rad s lopatom, kakvi časovi, kakvi bakrači. Dakle, ubediti Srbe da je prosveta jedna suvišna delatnost, kao što vidimo, vrlo je lako! A da li je pametno, videćemo!

Ima tu još mnogo finog podešavanja, na primer, treba uvesti prostakluk i nasilje kao standard. Tu su od velike pomoći Pink, Hepi, Informer itd, a to se preslikava i na ulicu – razna gaženja mirnih demonstranata, koja i sam predsednik podržava vršeći pritisak na pravosuđe da puste siledžije koje su prebijale studente ispred ispostave SNS-a u Novom Sadu i polomile vilicu studentkinji Ani. Čak se i takvo nasilništvo relativizuje i lično ih predsednik svih Srba naziva junacima, koji „ne bi ni na senku zgazili“.

Odavno već brkam SS (Schutzstaffel), SA (Sturmabteilung), SNS (Serbische National Staffel), ali nešto je od toga sigurno. S tim da predsednik svoje mane pripisuje drugima – BOLJE ĆACI NEGO NACI! To nam pokazuje ko vodi ovu zemlju, jedan nezreli kralj Ibi, jer ovo vam liči na ono kad se klinci svađaju: Miša kaže krakatom Aci „kretenu“, a ovaj odgovara „vidiš koliki si“!

Ipak, Kosjerić je pao u ruke opozicije. Studenti su opet dobro procenili situaciju! A i Zaječarska opozicija je proglasila pobedu. To je epohalan rezultat i pokazuje da su studenti uveli novu atmosferu u Srbiji. Nema više kukanja na izborne uslove, već borba za svaki glas. Samo što Ćaci veliki neće tako skoro dati izbore, jer nije čak ni priznao poraz. Ali on je Zemunac, kad ga pustiš sve traži, kad ga stisneš sve daje. Srbija je ponovo BUNA MEĐU NARODIMA!

Podsećanje za one koji su razočarani: Ni Staljingrad po broju poginulih nije bio čista pobeda, Nemci su imali manje gubitaka nego Rusi, ali samo su Rusi uspeli da se oporave i da ponove to isto u Kurskoj bici, gde su imali opet veće gubitke od Nemaca, ali se Nemci nikad nisu oporavili od toga. Staljingrad je bio psihološki važan, jer je pokazao da Nemci nisu nepobedivi.

Isto su to pokazali Kosjerić i Zaječar, predsednikovi Staljingradi, i provešće se kao firer, mada, to je maraton i trajaće još neko vreme. Aždaja nije savladala kijavicu, te ne može da bljuje vatru, ali može dim, koji neke još uvek plaši. Budite oprezni sa vašim komentatorom jer sam ja po prirodi optimista. Ali, ipak, GOTOV JE, kao u živom blatu je, svaki potez koji napravi vuče ga sve dublje i dublje!

Piše: Vladimir M. Ristić