Nije lako opisati slavonsko-srpskog umetnika bez dana škole, koji danas ima svoju privatnu galeriju, u kući u Prnjavoru, na četrnaestom kilometru od Kragujevca, u blizini Manstira Grnčarica, gde izlaže samo svoje preostale radove, slike i uspomene, pretočene u više monografija.
Reč je o Branku Radunkoviću, na daleko poznatom po maketama manastira, katedrala, džamija i drugih vrednih arhitektonskih građevina vernih originalu, od kartona i sve to – bez ruku. Kičicu i rezbarski nož drži među zubima, a alat kojim lepi, zakiva, testeriše uglavnom ispod miške.
Sa osamnaest godina počeo je sa pravljenjem maketa. Napravio je 50 velikih i na stotine manjih, ali mu je ostao samo deo radova, jer su mu u ratu devedesetih godina sve eksponate uništil. Maketa Žiče mu je najdraža, jer se u tom manastiru osećao uvek kao kod kuće i nju je uspeo da sačuva.
Rastojanje od tri kilometra od kuće do škole u Novoj Bukovici za Branka je bilo nepremostivo. Zato je prepisivao gradivo od braće i sestara, a dolazila mu je i učiteljica Anđelka Arbutina kući da proveri znanje.
Kucao je na pisaćoj mašini sa malim čekićem, kada je bio u najboljoj formi i imao i po 170 otkucaja u minuti, vozio je „tristaća”… Rođen je bez čašica u kolenima, prohodao je tek u trećoj godini, a hoda i danas u osamdesettrećoj godini života i to bez pomagala. Zbog toga ga smatraju, kako sam kaže, medicinskim fenomenom.
Ima i talenat za pevanje, postao je crkveni horovođa, veroučitelj nižim razredima u svom kraju, organizator manifestacija, vodič ekskurzija, motivacioni govornik, besednik… U 160 crkava je propovedao, negde i više puta, kao i u 25 manastira i pet sabornih crkava. Gost propovednik je bio i italijanskim katoličkim crkvama.
Branko je i strastveni uzgajivač cveća, vinograda i voćki od kojih pravi odličnu rakiju i vino. Živi sa tri ugrađena bajpasa i isto toliko pejsmekera. Dobitnik je ordena Svetog Simeona Mirotočivog – prvog stepena i visokog eparhijskog odlikovanja – ordena drugog reda koje mu je uručila Srpska pravoslavna eparhija Temišvarska. Branku i njegovoj supruzi Jovanki u Novoj Pazovi podigli su i spomenik na trgu.
Glavnom junaku ove priče hendikepi od rođenja nisu stvorili komplekse i mnoge lične tragedije nisu ga zaustavile na putu do cilja. U ratu mu je miniran roditeljski dom, sravnili su mu i novu kuću – galeriju od 300 kvadrata, koju je sagradio takođe u rodnom kraju, odakle su ga prethodno proterali sa suprugom Jovankom.
Ostao je rano i bez sina jedinca Konstatina, što ga je dotuklo. Ubio ga je drug, udarcem flašom u glavu, neposredno pošto mu je umrla majka Katica Tadić sa kojom se Branko oženio 1969. godine. Katica je, inače, bila seoska učiteljica.
Njegov pokojni sin je završio bogosloviju i tri godine Teološkog fakulteta, ali se odao piću i kaže – propao. U Beogradu ga je 2008. godine ubio drug u jednoj piceriji.
Nije priznavao da je drugačiji
Branko je rođen kao šesto dete u porodici 3. juna 1941. godine. Tog dana u razmaku od četiri sata rodila su se dva dečaka u selu Brezik. Jedan od majke Pepike i Miloša, a drugi od majke Desanke i oca Ilije. I dok su u prvoj porodici pucale puške i veselilo se, u kući Radunkovića nije bilo slavlja. Rodilo se dete bez obe ruke i sa oštećenim nogama, ali je bilo lepo, kovrdžave kose, bistrog pogleda. Rođaci i prijatelji su dolazili iz radoznalosti da ga vide, a njegova majka bolno je proživljavala nedostatke svog deteta. I dobronamerni i zlonamerni su glasno komentarisali, svako na svoj način. Bilo je i predloga da mu majka stavi jastuk na glavu i skrati muke i sebi i bebi, ali je majka rešila da ga odgaja kao i ostalu decu – tri kćerke i dva sina. Odmah su ga krstili, spremili svečani ručak, a kuma Kata mu je dala ime Branko.
Svi su se brzo navikla na njega, postao im je miljenik i igrali se kao sa lutkom. Ali otac Ilija je sve drugačije preživljavao, radio, držao muku u sebi i njegove misli niko nije mogao pročitati. Majku Desanku nije ubijalo toliko što je Branko takav, ali su strašni komentari kidali njeno ranjeno srce. A dete je raslo i bilo nestašno, kao i sva deca.
– Bio sam kao sva druga deca i nikada nisam osetio da sam izdvojen i da sam manje vredan, ni sa drugarima, ni kasnije sa devojkama. Ceo moj život je bio jedna velika borba kako bi bio od koristi svom domu i društvu. Uložio sam nadljudske napore ne samo da bih radio, već da bih pobedio sebe, melanholiju, zlovolju i malodušnost. Moji vršnjaci su mi u tome pomogli dobrotom. Nigde nisu išli bez mene. Kada bih nešto govorio slušali su me i mlađi i stariji. Imao sam sreću što sam živeo u takvoj sredini i među tim ljudima i što sam bio deo njih. U našoj kući nije bilo tolerancije prema meni. Otac nas nije tukao, ali je bio strog i bojali smo ga se. Majka nas je sve tukla bez izuzetaka i isto tako delila pohvale. Niko nije smeo da me omalovažava, nitida me sažaljeva pred mojom pravednom majkom. Tako su se ponašale i komšije i druga deca, tako smo odrastali, priseća se Branko i nastavlja dalje.
Kaže da nije bilo nečeg što su druga braća i sestre dobijala, a da on nije. Običaj je bio da deci ponove garderobu za Uskrs, Božić ili za slavu. I pred Svetog Iliju, majka je bi rekla ocu: „Ide nam slava, a ti ne misliš da voziš Branka da mu se sašije odelo?” „Prošle godine sam mu kupio i nije izrastao, a i izgleda kao novo”.
„Ako ti nećeš, ja sutra idem u Viroviticu u bolnicu i ponudiću da im prodam svoju krv Branku za odelo”, odgovorila bi majka.
– Tata je odmah prezao konje i vozio me kod krojača u Novu Bukovicu, da mi skroji odelo.
To mu je davalo snagu i nikada se nije osetio manje vrednim od drugih ukućana ili meštana.
Ali isto tako nikada nije patio ni od kompleka više vrednosti.
– Ja sam veslao kroz život, kao da sam imao ruke. To je isto kao da te neko stavi u mali čamac bez vesala i pošalje te da preveslaš okean. Ja sam izveslao, jer sam imao zdrav duh, zdrav razum i jaku volju prema životu. Umeo sam i da pevam i da plačem i da se radujem i da tugujem sa onima koji su bili uz mene, kaže Branko.
U vreme kada se to nije smelo, slavio je verske praznike i organizovao zabave sa tamburašima. Trudio se da mu život bude što interesantniji. Drugovi su ga na biciklama vozili na zabave, a zimi na sankama umotanog u ćebad vukli, ponekad i po deset kilometra uzbrdo. Drug Braćun, koji je učio za trgovca, doneo mu je prvu tablu kartona od koje je 1958. godine napravio svoju prvu maketu – vernu kopiju mikleuške pravoslavne crkve. A već sledeće zime, jer je samo zimi radio, napravio je još 21 maketu građevina koje je mogao da vidi, da premeri i proporcionalno umanji. Prvu samostalnu izložbu imao je u aprilu 1961. godine u Novoj Bukovici u dvorani Vatrogasnog doma. Bilo je preko 3.000 posetilaca. Maketa Visoki Dečani je zauzimala centralno mesto.
Volja čini čuda
Istovremeno je radio i u polju sa nadničarima, kada mu je otac dobio premeštaj. U to vreme ostao je samo sa majkom kod kuće, braća i sestre su već imali svoje živote. Brat Rodoljub od pedesete godine je bio u Puli, za njim je otišao i drugi Milorad u Slatinu, sestra Mira u Zemun kod sestre Rade, gde su obe radile.
– Kao mlad nema šta nisam pokušao da radim, a da nisam uspeo – da kočijašim, da kopam i da zakivam, da čistim štalu i za sve sam koristio alat kao svi drugi. Dosetio sam se tako da bih mogao da radim makete, mada nikada pre o tome nisam razmišljao, a ponajmanje da će mi to biti poziv, objašnjava Branko.
U Sremskim Karlovcima kupio je vinograd i parče zemlje za svoju galeriju, ali je prodao na molbu majke i sav novac preusmerio u renoviranje porodičnog domaćinstva i pravljenje dvorane za svoje radove. Majka je bila ponosna na njega, otac skeptičan da će ga društvo iskorišćavati, a Branko presrećan što je uspeo, uprkos svemu što su govorili za njega kada se rodio.
– Koliko god je majka uživala u svemu što sam postigao i što sve više napredujem, uvek je bila i zabrinuta, što sam saznao tek posle njene smrti iz pisma koje je ostavila sestri Radi. Napisala je da joj „misli lutaju” najviše zbog mene. „Vi ste zdravi, pa se starate za svoj život i ono što vam treba. Ali, kada ja vidim moga Branka, da uzima nož u zube ili olovku, moje srce se deli na dva dela. Dan i noć samo snujem njegovu sudbinu”, prepričava delove majčinog pisma.
U pedesetoj godini ostao je bez ičega i nije mu bilo lako u izbeglištvu.
– Dobio sam ponudu od Sopota, Rakovice i manastira Žiče za plac, gde i danas živim, jer mi je pokojna Ljilja, čiji je muž bio vojni ataše u Francskoj, ponudila da izgradi kuću. Imao sam samo 3.000 evra u džepu, ali izgradili smo je, priča Branko.
Najžalije mu je što nije mogao da postane sveštenik i to je rekao u posmrtnom govoru svom prijatelju, svešteniku. „ Nikada ti nisam zavideo što si bio viši od mene, jači i lepšti, nego što si izabrao najuzvišeniji put, da budeš sveštenik, a što ja to nisam mogao biti. Kada bih se ponovo rodio, ništa drugo u svom životu ne bih menjao”.
Branko je svoju humanost pokazao i kao darodavac. Deo prihoda od svojih radova svake godine poklanja u dobrotvorne svrhe.
Piše: Elizabeta Jovanović
Tekst je nastao u okviru projekta udruženja Res Publika „Lokalni mediji u službi zajednice: Mediji za sve“, koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.
