Kad god dođem u zavičaj obavezno svratim do prijatelja s kojim se družim još od detinjstva. Drag čovek kome je postavljanje pitanja jača, a slušanje odgovora slabija strana. Čim smo se pozdravili usledilo je prvo pitanje:
Koliko je tačno vremena prošlo od kako si se preselio u Ameriku?“
Dvadeset pet godina, odgovaram.
Kako, bre, dvadeset pet godina, ponavlja s nevericom.
Pa lepo, dve i po decenije, ubeđujem ga.
Nemoguće, nastavlja on razgovor po svaku cenu.
To ti je, prijatelju, ravno četvrt veka, kao kad bi, daleko bilo, SNS vladao Srbijom još ovoliko, objašnjavam plastično, ne bih li prekinuo jalovu diskusiju.
I zaista, iz Kragujevca sam otišao 1999. godine, ali ga nikada nisam napustio. Tokom svih ovih godina, u Americi sam menjao poslove i adrese, stekao državljanstvo, izgubio kosu, dobio unučiće, naučio svaku ulicu u Arizoni, ali Kragujevac je bio i ostao moj grad kome se rado vraćam. Od trenutka kada avion sleti na renovirani surčinski aerodrom, preko Beograda na vodi, naplatne rampe u Batočini, svi putevi vode u Šumadiju.
Nekad i sad
Poseta rodnom gradu budi stare uspomene. Prolazak pored benzinske pumpe i danas me asocira na čekanje u redu za gorivo („Slobini svatovi“), a poseta „Lepoj Breni“ na „Dafiment banku“. I dalje, bez greške, prepoznajem ulice kojima sam u mladosti šetao, a koje sada nose druga imena. Nevešto ignorišem nakaradne zgrade koje su u poslednje vreme nikle bez ikakvog reda. U mojim godinama svi smo se fizički promenili, ali još uvek prepoznajem stare prijatelje. Neke po osmehu, druge po stilu odevanja, a one koji su najviše propali – po glasu.
Za ovih dvadest pet godina Kragujevac se puno promenio, a opet, na neki čudan način, ostao isti.
Nema Miloševića, ali tu je Vučić, umesto Džade „načelnikuje“ Dašić… Početkom oktobra, u Srbiji su me dočekali protesti. Prosvetari su izašli na ulice, a zemljoradnici blokirali puteve. I jedni i drugi traže da vlast ispuni ranije data i potpisana obećanja. Kasnije čujem da je BIA uhapsila jedan broj demonstranata i to zbog „špijunaže”. Godine prolaze, režimi se menjaju, ali služba ostaje. Ne treba zaboraviti da od kada je sveta i veka u Srbiji je svako radio svoj posao – BIA bije, OZNA dozna, jer je UDBA naša sudba!
Autentična i postojana („kano klisurina“), vremenu uspešno odoleva kafana „Stara Srbija“. I ovog puta, tamo sam prvo svratio i zatekao poznata lica meni dragih ljudi. Raspored stolova se promenio, ali ne i sastav gostiju. Kao i uvek tu su novinari, penzionisani profesori, slikari i drugi znani i neznani Kragujevčani. Za centralnim stolom sede stari prijatelji, oni s kojima sam delio godine raspleta i dane bombardovanja. Tada smo još radili u „Nezavisnoj Svetlosti“. Dok pričaju o poslu, gledaju jedni druge pravo u oči i uz anegdote iz prošlih vremena sećaju se kako je nekada bilo. Slušam ih pažljivo, a pošto sam svoje „bure“ odavno popio, polako gustiram espreso i gusti sok. Piće na stolu je drugačije, ali je osećaj isti.
Priče koje rastu
Tokom boravka u zavičaju nisam samo bančio po kafanama. U Knjaževsko-srpskom teatru gledao sam predstavu „Veliki inkvizitor”. Sjajna postavka i nezaboravno izvođenje dvojice mladih glumaca koji su me energijom i emocijom preneli u svet klasične ruske literature i nanovo probudili neke večne dileme.
Kao matori konformista beležim jedan naizgled beznačajan detalj sa kojim sam tokom predstave jedva izašao na kraj. Dva sata sedenja na tvrdim metalnim stepenicama bez naslona iskustvo je koje sigurno neću prepričavati unucima. S druge strane, možda je baš u tome poenta da se mučenjem publike podcrta autentičnost predstave. Jer, ako Dostojevski ne izazove neku vrstu unutrašnje nelagode, onda ga je teže razumeti.
Planirao sam da pogledam i predstavu o „Zastavi“, ali me je prijatelj na vreme upozorio da se i ona prati sa „gvozdenih tribina“. Lokalpatriotizam na stranu, ali u ovom slučaju odlučio sam da poštedim svoja leđa i uživanje u ovom komadu ostavim za neki drugi put.
Narednog dana još jedan umetnički događaj za dušu! Imao sam sreće da posetu zavičaju tempiram baš u vreme kada je u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji održana promocija nove knjige Gorana Joksimovića. Kroz svoje pesme i priče Joksa već godinama na najbolji način oslikava duh našeg grada. Od „učitelja u kratkim pantalonama” do „Priča koje rastu”, svaka napisana reč opisuje putešestija jedne generacije koju će Kragujevčani dugo pamtiti. Ova promocija nije bila samo predstavljanje knjige, već i susret sa divnim ljudima i povratak u vreme kada je sve bilo jednostavnije.
Ponovo sam osetio onu posebnu, neponovljivu toplinu koju samo rodni grad može da pruži, dok su reči mog prijatelja ispunile ne samo prostor Gimnazije, već i svaki kutak mog sećanja.
Uvek su me nervirali posetioci iz inostranstva skloni poređenjima u stilu „tamo i ovde“. Ipak, poseta kragujevačkim prodavnicama ne može, a da ne izazove šok kod svakog poštenog „gastarbajtera“. Cene osnovnih životnih namirnica tako su bezobrazno visoke da ne zaostaju za onima u Njujorku, Minhenu ili Parizu. Dok se pitam kako običan čovek u Srbiji sastavlja kraj s krajem, u redu ispred kase čujem komentar jednog dekice: „Jeste malo skuplje, ali bar ima svega!“ I dok je litar benzina najskuplji u regionu, kragujevački taksi je definitivno najeftiniji. Od centra grada do Bagremara 250 dinara, a pored vožnje u cenu ulazi i besplatna zabava. Osim tradicionalno nadrndanih i besnih postoje i beskrajno duhoviti taksisti od kojih se mnogo toga da naučiti.
Sve je otišlo u majčinu, počinje priču vozač ružičastog „renoa”. Devojke prve prilaze mladićima, dok ovi somovi samo bulje u mobilne telefone. Babe mi pričaju masne viceve, a glumci iz Beograda ‘vataju na slavu kako bi se ogrebali za besplatnu vožnju… I sve to za dve-tri ‘iljade dnevno… Iljadile se dabogda, poručuje grmelj sa bradom do pojasa.
Moderna kasaba
Kragujevac nikada nije bio grad koji će vas na prvi pogled oduševiti svojom lepotom. Turski urbanisti su postavili temelje, a oni koji su došli posle njih nisu učinili mnogo da arhitekturu prilagode novom vremenu i učine je funkcionalnijom. Centar grada je i dalje skučen, tesniji nego ikada ranije. Ima tu svakojakih stilova gradnje – od socijalističkih zdanja i neobičnih modernističkih zgrada, do starih, zapuštenih fasada i napuštenih lokala. Prolazeći pored ovih građevina, osećam se kao da gledam licidersko srce na Krstovdanskom vašaru – previše boja i sladunjavog ukusa bez imalo smisla. Srećom, postoje delovi grada gde je duh Kragujevca uspeo da pronađe ravnotežu – Veliki park i Šumarice, na primer. Uređeni, osvetljeni, sa stazama za šetnju i odmorištima konačno su dobili značaj kakav zaslužuju. Prolazeći pešačim stazama sećam se vremena kada smo biciklama jurili između penzionera koji su bezbrižno šetali sa rukama na turu i novinama u zadnjem džepu. Nedeljom, bio je tu i neizbežni tranzistor sa koga su pratili kombinovane prenose fudbalskih utakmica. Ovoga puta ja sam u ulozi šetača. Ruke držim u džepovima, a umesto emisije „Vreme sporta i razonode“ slušam prijatelja koji, za razliku od onog s početka priče, ne pita mnogo jer ima spreman odgovor na svaku temu. Između dva monologa pored nas je prozujao mladić na električnom trotinetu. Drugar se malo brecnuo, a onda spremno prokomentarisao:
Kaže mi koleginica s posla da je njen verenik kupio skuter. Pogledam je s blagim osećajem žaljenja, a onda je očinski posavetujem – drago dete, ako tvoj budući muž vozi troninet, ti s punim pravom treba da zadržiš devojačko prezime.
Dok prolazimo pored nakaradne reklame „Big shopping dani“, vidim grupu tinejdžera načičkanih na klupama preko puta košarkaškog. Sede mirno s kapuljačama na glavi, zagledani u telefone i bez reči „uživaju“ u čistom vazduhu.
Vidi ih, kaže prijatelj sa smeškom, mi smo nekad dolazili u park sa gitarama u kožnim jaknama, a ovi nose laptopove i piju kafu iz plastičnih čaša. Eeeh, gde ide ovaj svet!
Klimam glavom, prisećajući se dana kada smo se baš u ovom parku svakodnevno sastajali posle škole. Danas su tu neki novi klinci, sa posve drugačijim interesovanjima. Veliki park je zadržao lepotu i šarm, samo je promenio aktere i način zabave. Danas sam ovde posetilac, dosadni čilager koji šetnjom ubija vreme, dok je ulogu domaćina preuzela nova generacija.
Prijatelj predlaže da svratimo „kod Dučića“. Dok zauzimamo mesta u bašti kafića, pričljivi drugar setno zaključuje:
Lako je tebi da uživaš u zavičaju kad dođeš na kratko, pa bi k’o mlad majmun voleo sve da vidiš. Prijatelju moj, ovaj grad je daleko od onog što je nekad bio. Na niske je grane Kragujevac pao otkada u „Zastavi” ne prave automobile, „Radničiki” ne igra na stadionu „Čika Dača“, a u „picmali” više nema švaleracije. Napravili dušmani put, pa nam pokvarili posao.
Piše: Dejan Krstić
