Da li reč, izgovorena ili napisana, može nešto promeniti u današnjoj Srbiji? Ovakvoj kakva je, ima li joj pomoći?!
Ako je više ljudi obično jače i moćnije od bilo kog pojedinca, možda to bude slučaj i sa rečima. Da probam da napišem više od jedne reči za čitaoce Kragujevačkih novina, sa gotovo jedinom željom da napisano bar malo pomogne da na ovim nesrećnim prostorima što pre osvanu bolji dani. Jer današnji je bio sve samo ne dobar. Napadnuti su novinari jedne televizije i polomljena im je kamera neposredno ispred Skupštine Srbije dok su pokušavali da rade svoj posao.
U istoj, tužnoj i sramotnoj Skupštini nastavljen je atak profesionalnih patriota na Generalštab. Studenti srpskih univerziteta su, i danas, deo svoje mladosti potrošili na borbu protiv marifetluka, kukavičluka i beščašća starijih…
Kako se najjednostavnije može opisati život u našoj Srbiji poslednjih godina, a možda i poslednjih decenija? Šta nas to muči, da li je neka opaka bolest, neki sindrom?! Kakvo značenje, uopšte, ima ta reč sindrom? Ima ih više, ali je za potrebe ovog teksta dovoljno navesti sledeću definiciju: Sindrom je u kliničkoj medicini, psihijatriji i kliničkoj psihologiji skup međusobno povezanih simptoma koji čine jednu koherentnu nozološku celinu (npr. anksiozno-depresivni sindrom, paranoidni sindrom, Korsakovljev sindrom).
U psihologiji ličnosti i socijalnoj psihologiji sindrom označava sklop empirijski i smisaono povezanih crta ličnosti koje se javljaju zajedno u nekoj ličnosti i obrazuju određenu relativno čvrstu strukturu.
Možda bi „lečenje” od tog našeg inkriminisanog i nedefinisanog sindroma išlo lakše da se ovde radi o jednom čoveku, jednoj ličnosti, ali, na žalost, radi se o čitavom, i to našem – narodu. Ili bar njegovom velikom delu. Narodu koji već duže vreme boluje, ili bolje rečeno, živi odavno poznati sindrom kuvane žabe. To je dobro poznati fenomen, kada se žaba stavi u posudu sa vodom sa normalnom temperaturom, a zatim se voda postepeno zagreva do faze ključanja. Žaba, na njenu žalost, ne primeti promenu temperature i bude skuvana bez pokušaja da iskoči iz posude.
Narodu-žabi nad kojim već dugo lebdi dilema – da li je, kao svaka normalna žaba, makar nastao(la) od punoglav(a)ca, ili, što je mnogo verovatnije u našem slučaju – od evoluciji nepoznate vrste praznoglav(a)ca? Kako drugačije, nego praznom glavom, a možda i prilično praznim srcem, objasniti sve ovo što smo dozvolili da nam u dugogodišnjem procesu „kuvanja” urade?
Kako smo dozvolili da nam tako, naizgled nepovratno, „skuvaju” živote, dostojanstvo i veru da može bolje od ovoga?
Kako smo, praktično neprimetno, dopustili da od jednog relativno normalnog društva, nebitno u kom društvenom sistemu, postanemo prost zbir sluđenih pojedinaca, koji ne umeju da se raduju i smeju, koji ne umeju da stanu i osvrnu se, koji ne umeju da sopstvenom sunovratu kažu – dosta?
Kako smo potpuno zaboravili značenje reči sloboda, kao i kako se ona teško i mukotrpno osvaja i možda, još važnije – čuva?
Kako i zašto nismo raskrinkali najveće lažne patriote koje su počinile najsramotniju izdaju Srbije u njenoj istoriji?
Na koji način su nas prevarile lažne poštenjačine i pored naših noseva, praznih džepova i gladne dece pokrali milijarde narodnih para?
Kako smo od lažnih najboljih pravnika dobili potpuno kriminalizovanu državu, sa još potpunije razorenim institucijama?
Zašto nismo zapamtili liniju Karlobag – Ogulin – Karlovac – Virovitica, zašto je se nismo setili kada je neko opet, manipulišući tuđom mukom i nesrećom, ponovo bestidno izgovorio – ne dam Valač, ne dam Gazivode, a zatim sutra još bestidnije – nema predaje?
Kako nismo videli poslednji pogled i suze ljudi koji su morali livade, ulice i kuće na i u kojima su odrastali, da napuste zauvek, a protiv svoje volje?
Zašto nismo shvatili da su oni samo igračke u nečijoj prljavoj igri osvajanja novca i moći?
Da li je moguće da su se sva ta ljudska patnja i sve te izbrisane uspomene koncentrisali, kao u nekoj crnoj rupi, u šatorskoj naseobini u Pionirskom parku? Da li je u tom Mordoru, u najdubljim ponorima i najvrelijim vatrama izgorela sva dobrota i radost sa ovih nesrećnih prostora?
Koliko još žrtava traži Sauron da bi nestao iz naših života i dozvolio Suncu da opet ogreje ove smrznute duše?
Pitam se, zašto materijalno najsiromašniji građani Srbije u najvećem broju ne shvataju da je samo za poslednjih desetak godina socijalno raslojavanje u Srbiji dostiglo nezabeležene razmere? Da smo od nekadašnjih, prošlovekovnih, odnosa imetka najsiromašnijih i najbogatijih građana Srbije od, recimo, jedan prema deset, došli do odnosa jedan prema milijardu. I vlasnici milijardi nemaju nameru da stanu… A vlasnici onog „jedan” nemaju ozbiljnu nameru, a ni snage, da taj socijalni sunovrat zaustave.
Kako je iz našeg kolektivnog pamćenja nestala ili sasvim izbledela uspomena na žrtve i ulogu 1.300 srpskih kaplara na početku ratnih strahota iz Velikog rata? Oni su svojom mladošću, pameću i patriotizmom uspeli da, pored ostalih, preokrenu tok već gotovo izgubljene Kolubarske bitke.
Kako naši mozgovi „skuvanih praznoglavaca” nisu u dovoljnoj meri vrednovali napore i žrtvu današnjih kaplarki i kaplara? NJihove žuljeve, njihove krvave glave, njihove krike i, na kraju, njihovu veliku želju da ovo po čemu hodamo i bitišemo jednom postane srećna i uređena zemlja. NJihovu borbu da lopovi i kriminalci robijaju, da dobri i normalni ljudi žive dostojanstvene živote. Da znanjem zgaze glupost, da istinom ponize laž, da hrabrošću posrame kukavičluk. Da vrate osmeh na naše ulice, da mladost ne bude obeshrabrena i da ne odlazi, da se ne stidimo od predaka i da mi, sutra, budemo ponos naših potomaka.
Zašto oni malobrojni građani Srbije koji pamte poslednju okupaciju iz Drugog svetskog rata nisu upozorili nas ostale, bez tog iskustva, da je ovo danas gore od svake strane okupacije. Gore, jer zulum i prodaju Srbije, njene prošlosti, sadašnjosti i budućnosti čine naši moralno nakazni sunarodnici, čiji se manifest sastoji od samo jedne tragične odrednice – eksploatacije nesreće, patriotizma i poštenja sopstvenih komšija, rođaka i poznanika, kao i posledičnog punjenja njihovih nezasitih džepova. U vreme stranih okupacija bivalo je svakako strašno i teško se živelo i opstajalo, ali je bilo elemenata nekog reda i određenih karakteristika pravne države. I nije, svakako, bilo ove današnje ubitačne gorčine i neverice, jer se znalo da nam svo zlo, ili njegov najveći deo, čine tuđini.
Normalnom i poštenom čoveku je, sa druge strane, potpuno nezamislivo, da neki „naše gore list” ovako može da unakazi sopstvenu zemlju i unesreći narod kome pripada. To poštenje usađeno u čitave generacije starijih sugrađana često ih onemogućava da poveruju da neko na televizoru laže, da oni koji se busaju u patriotske grudi izdaju zemlju, da lažne poštenjačine i zagovornici socijalne pravde kradu, a da se pritom i ne krste, da su medijski opsenari obezbedili svoju decu na račun budućnosti dece naivnih, disciplinovanih i lojalnih. Neverovanje u te nezamislive razmere pokvarenosti i jeste jedna od barijera kod velikog broja građana Srbije da se pobune protiv nečega što njihov čestiti um ne može ni da zamisli.
Tekst se polako približava svom neminovnom kraju i u njemu ne smeju da izostanu rečenice nade i vere za one koji su zaslužili svu našu ljubav, za naše kaplarke i kaplare. Jer, ako oni hoće bolje, mi moramo sa njima, jer ako oni znaju bolje, mi moramo za njima, jer ako oni veruju u bolje, moramo i mi.
Pa da probamo da, u duhu već pomenutog sindroma, zaključimo šta su to studenti i njihovi sledbenici srednjoškolci, uradili za svoju zemlju i svoj, bezmalo skuvani narod, u poslednjih nešto više od godinu dana. Videvši valjda da se u tom loncu kuvaju njihovi roditelji, bake i deke, njihove komšije, njihovi nastavnici, dosetili su se da u pomenuti sud, verovatno u poslednjem času, doliju ogromnu količinu hladne i bistre vode i probaju da, makar na trenutak, prekinu poodmakli proces kuvanja njima dragih osoba. Da zaustave proces i da šokiranoj i zbunjenoj žabi pruže priliku da iskoči iz lonca i da nikada više ne dozvoli da bude uvučena u njega.
Hladna voda se sastojala od mnogo molekula u obliku reči, ali su se posebno istakle: solidarnost, hrabrost i istinski patriotizam.
Solidarnost, jer je naša najveća i nepobediva snaga. Solidarnost, jer se moramo setiti priče iz detinjstva o nesalomivosti više svezanih prutića i ranjivosti jednog, usamljenog.
Hrabrost, jer su nam je oni demonstrirali. Hrabrost, jer smo bezbroj puta pominjali neustrašive pretke i zaklinjali se da ćemo ih biti dostojni.
Istinski patriotizam, jer su ovi svelažni uspeli da ga dobro unovče i da ga na kraju odbace, ogade i umalo sahrane. Istinski patriotizam, zato što se ova zemlja, natopljena sa toliko krvi, znoja i suza, mora sačuvati.
I zato kad pročitaš ovaj tekst, ti si ta ili taj jedan koga su oni spasili da ne bude skuvan, ti si ta ili taj jedan na koga oni računaju, ti si ta ili taj jedan koji sigurno može, jer ti smo mi svi.
Piše: dr Saša Jovanović, redovni profesor Fakulteta inženjerskih nauka Univerziteta u Kragujevcu
Karikatura: Dušan Petričić
