„Roditelji, vaša deca boluju od nedostatka prirode”, poručio je jednom prilikom poznati novinar i voditelj Jovan Memedović u svojoj emisiji „Sasvim prirodno”. Ova poruka možda najbolje opisuju otuđenost dece i mladih od prirode. Oni sve više žive u digitalnom svetu, a prirodu gledaju na ekranu ili monitoru. Posledica toga je nesnalaženje u prostoru i nedostatak socijalizacije.
Planinarsko društo „Žeželj” već četiri godine za redom organizuje različite planinarske kampove i izlete za decu, roditelje i rekreativce kako bi se družili i upoznali sa prirodom. Najpoznatiji Eko-planinarski kamp „Gledić zove!” održava se u Adžinim livada i traje šest dana, dok su na jednodnevnim planinarskim izletima bili na Rudniku, Ovčaru, Kablaru, Jelici, Goču, Javoru… Ove godine kamp će se održati krajem juna i početkom jula, dok se za izlete čekaju pogodniji vremenski uslovi.
Šipurak je čeri paradajz
Boravak u prirodi, na livadi ili u šumi najbolje pokazuje koliko su deca otuđena od prirode, ali i jedni od drugih. Tada se podsete mnogih društvenih igara, nauče razne veštine i što je najvažnije – nemaju dodira sa mobilnim telefonima, kompjuterima, televizorom.
– Deca ne pokazuju da im bilo šta fali od tehnike dok su u kampu. Učimo ih da posmatraju sve oko sebe, da poštuju i upoznaju prirodu, da se opuste i slušaju glasove u prirodi, kaže član Planinarskog društva „Žeželj” sektora za mlade Jelena Pavlović.
Sva hrana priprema se kao u „bakinoj” kuhinji. Tu nema mesta za nezdrave grickalice, piju se domaći sokovi, jedu domaći kolači…
Na akcijama su zabranjeni i nezdravi slatkiši i slaniši, a dozvoljeni su oni zdravi (kikiriki, suvo grožđe, bademi, lešnici, voće…).
Jelena priča da su jednom za doručak u kampu imali kačamak. U razgovoru sa koleginicom saznala je da ga većina dece ne jede, ali to ih nije obeshrabrilo da im ga ponude. Desilo se da ga u različitim kombinacijama, ipak, svi pojeli.
Na planinarskim akcijama deca uče da prepoznaju plodove iz prirode – gljive, lekovito bilje, ali nauče i kako da čuvaju prirodu.
Niko se više i ne čudi kada nijedno dete ne prepozna šipurak. Misle da je to „čeri” paradajz ili jagoda, a tek kada vide gloginje, drenjine ili trnjine, hvataju se za glavu.
Prilikom boravka u prirodi, deca moraju sama da smisle čime će da se igraju i da istražuju. Upućeni su jedni na druge i u nedostatku mobilnih telefona prinuđeni su da razgovaraju međusobno, da se dogovaraju, savetuju, da poštuju jedni druge.
– Da bi osluškivali zvuke prirode trebalo je da legnu na travu, ali mogi nisu smeli to da učine jer su se plašili buba ili da ne isprljaju odeću, objašnjava Vesna Vujović, član PD „Žeželj”.
Ona kaže da je sve to posledica stereotipa i upozorenja roditelja da se „na travi ili zemlji ne sedi” i dodaje da su zbog toga jedva uspele da izvedu tu aktivnost. Nesnalaženje u prirodi ide do toga da ne umeju da hodaju po planini, pa ih planinarenje uči kako da koračaju „cik-cak” da ne bi pali, kako da pravilno dišu da bi se odmorili.
– Očigledan je manjak provođenja vremena na selu, ali i povezivanja nastave biologije sa prirodom, kaže Vesna.
Ona dodaje da deca ne umeju da prepoznaju ono što im njihovo telo poručuje, pa su tako prilikom šetnje po Deliblatskoj peščari (ravnica), pojedina deca htela da odustanu čim su krenuli jer su se umorila, a u stvari im je bilo suviše toplo. Ona objašnjava da je sve posledica toga što je „mama rekla da moraju da budu zakopčani do grla”, kao i to što ne piju dovoljno vode.
Osluškivanje tišine
Vesna izdvaja kao jedan od najznačajnijih delova akcije – druženje. Ona prepričava situaciju kada je za užinu delila mandarine i videla je neka deca uzimaju po nekoliko kriški odjednom, ne razmišljajući da li će ostati za one na kraju reda. Htele su ovo da promene, pa su smislile da svako mora prvo da da drugu ili drugarici parče mandarine, pa tek onda da uzme za sebe.
– Učimo ih da dele, da pomognu onom ko posustane, da brinu o svima i da smo svi jedna velika družina, kaže Vesna.
Takođe, kada se servira hrana, mora da se sačeka da svi dobiju svoj deo i da jedni drugima kažu „prijatno”, pa tek onda da počnu da ručaju. Mališani koji su već boravili u kampu znaju za ove „običaje”, ali kod onih koji su tu prvi put, naročito mlađi, primećuje se problem sa strpljenjem, jer ne mogu da sačekaju da se svima podeli ručak i počnu da jedu pre svih. Kada završe sa jelom, staju u red i imaju zadatak da razvrstaju otpad sa tanjira, da ostatke izdvoje za životinje i da operu svoj tanjir.
Deo kampa odvija se na seoskim domaćinstvima, a neki od utisaka su da deca koja su imala prilike da borave na selu upoznata su sa ovakvim načinom života. Međutim, najveći broj njih ne zna čemu koja alatka služi, pa im domaćini objašnjavaju i pokazuju mašine koje se koriste za zemljoradnju.
Takođe, imali su i priliku da muzu krave i primećeno je da ih se deca jako plaše, dok je držanje pilića bila senzacija. Ono što su zapazili jeste da prepoznaju osnovne vrste životinja, ali da se plaše da im priđu. Tom prilikom organizovali su takmičenje u skupljanju sena, kao i upoznavanje sa vrstama gljiva.
Šetajući šumom, deca uglavnom samo umeju da prepoznaju hrast zbog karakterističnog lista i da od dvadesetoro dece samo njih dvoje-troje nešto više zna o njemu.
– Naročito je posvećena pažnja osluškivanju tišine, vremenu provedenom uz što manje buke i svađe, a uz više pogleda i razumevanja, kaže Vesna.
Jelena i Vesna zaključuju da deca treba da idu u kampove sa što manje luksuza u smeštaju, bez telefona i elektronskih uređaja, treba da budu više u seoskim sredinama, da grade duh zajedništva i da za tih nekoliko dana nauče da žive u zajedništvu i u duhu sa prirodom.
