Godina 2026. možda neće doneti veliki, simbolički prelom, ali će potvrditi ono što je već postalo očigledno: procesi započeti pre deset i više godina ušli su u fazu u kojoj ih više nije moguće zaustaviti, već samo upravljati njihovim posledicama. Svet ne ulazi u novu krizu nego u stanje produžene nestabilnosti. Politika u SAD, Evropi i na Balkanu uranja u 2026. bez jasnih odgovora, ali sa sve tvrđim stavovima. To je kombinacija koja ne proizvodi rešenja ali produžava sukob pod prividom kontrole.
Desno, konzervativnije, radikalnije…
U Sjedinjenim Državama 2026. je godina izbora za Senat i Predstavnički dom. Bez obzira na ishod, politički sistem ostaje duboko podeljen. Izbori više ne služe kao mehanizam razrešenja konflikta, već kao potvrda postojanja dva društvena sveta koja se međusobno ne priznaju. Kompromis se doživljava kao slabost, a institucije kao prepreka „pravoj“ politici. U tom ambijentu imigracija ostaje centralna tema jer je u okviru postojećeg političkog okvira strukturno nerešiva.
Paradoks američke politike postaje sve očigledniji: ekonomija zavisi od imigrantske radne snage, dok politički narativ opstaje na obećanju da će imigraciju zaustaviti a one koji su već tu – proterati. Pojačana kontrola granica i restriktivni zakoni ne smanjuju proces migracija, ali zato stvaraju više ljudi bez statusa, prava i političkog uticaja. Tako nastaje sloj stanovništva koji je ekonomski neophodan i politički nepoželjan. Dugoročno, to je nestabilniji i opasniji model od otvorenog sistema koji je postojao decenijama.
Evropska unija u 2026. ulazi umorna i dezorijentisana. Proširenje je faktički zamrznuto, zajednička bezbednosna politika postoji uglavnom na papiru, a razlike između centra i periferije se produbljuju. Desnica jača gotovo svuda, čak i tamo gde formalno nije na vlasti, jer uspeva da nametne teme i agresivni jezik političke debate. Migracije, unutrašnja bezbednost, nacionalni identitet i „zaštita domaćih radnika“ potiskuju pitanja rasta, produktivnosti i dugoročnih investicija. Izbori u Švedskoj, Latviji i Danskoj na jesen, kao i u Mađarskoj i Sloveniji na proleće, dodatno će pojačati taj trend. Zajednički imenitelj nije jedinstvena ideologija, već odsustvo vizije.
Srbija u 2026. ulazi u poznatom stanju permanentne političke neizvesnosti i neprekidne kampanje vlasti. Izbori su uvek „na vidiku“, naročito kada nisu formalno raspisani. Bahatost, pritisci i nasilje postaju politički metod, dok se ignorisanje i satanizacija neistomišljenika pretvaraju u standardni obrazac ponašanja. Spoljna politika ostaje balansiranje bez jasnog pravca, dok se unutrašnja svodi na upravljanje krizom kao trajnim stanjem. Mladi odlaze, a radna snaga se uvozi tiho, bez strategije i ozbiljne javne rasprave.
Razmaženost i ksenofobija
Jedno od ključnih pitanja narednih godina biće preseljavanje stanovništva. Ono se već uveliko događa, ali ne ide glatko. LJudi iz Afrike i Azije sele se u Evropu i Severnu Ameriku. Klimatske promene, demografija i nejednakost guraju ih napred, a potencijalne zemlje „domaćini“ pooštravaju zakone i dižu fizičke i administrativne zidove, stvarajući međusobnu netrpeljivost između starosedelaca i došljaka. S jedne strane, „ugroženi stručnjaci“ koji ne žele da rade teške poslove okrivljuju nesrećne ljude koji su prisutni, ali nevidljivi.
To su radnici bez ikakvih prava, stanovnici bez osećaja pripadnosti.
U tom kontekstu pojavljuje se opasna teza da nova ekonomska emigracija može postati potencijalna „unutrašnja vojska“ pod kontrolom vlasti. I tako, dok političke elite najavljuju zaoštravanje imigracione politike, ekonomije tih istih zemalja sve više zavise od uvezene radne snage. Građevina, poljoprivreda, logistika, zdravstvo, nega starih, dostava i ugostiteljstvo ne bi mogli da funkcionišu bez migranata. Problem je što se ta zavisnost krije, dok se politički kapital gradi na obećanju da će se migracije „staviti pod kontrolu“.
U praksi to proizvodi novi društveni sloj: ljude koji rade, ali nisu prihvaćeni; koji plaćaju poreze, ali nemaju politički glas. Oni žive u razvijenim zemljama, ali se ne smatraju delom društva. Kako se broj migranata povećava, raste i ksenofobija. Nije uvek u pitanju rasizam, već strah od gubitka posla, identiteta i socijalne sigurnosti. U društvima u kojima srednja klasa slabi, imigranti postaju najlakša meta. Politika to koristi, pa desnica ne mora da nudi rešenja – dovoljno je da pokaže krivca.
Problem sa srednjom klasom nije samo ekonomski, već politički i identitetski. Tokom poslednjih pedeset godina zapadna društva su funkcionisala na prećutnom dogovoru: obrazovanje, rad i lojalnost sistemu garantuju relativnu sigurnost. Taj vešto negovani sistem se raspada. Srednja klasa više ne gubi samo kupovnu moć, već i osećaj smisla. Radna mesta im postaju privremena, ugovori kraći, karijere fragmentisane, a društveni status nestabilan. To je trenutak u kome ekonomski pritisak postaje politički stav.
Za razliku od siromašnih slojeva, srednja klasa ima šta da izgubi, dok u odnosu na elitu nema kapacitet da se izoluje od posledica promena. Upravo zato ona postaje politički najnestabilniji deo društva, čija se frustracija ne artikuliše kroz zahteve za sistemskom reformom, već kroz otpor promenama koje oseća kao pretnju. Imigranti, globalizacija i tehnologija slivaju se u isti vrtlog gubitka kontrole.
Uticaj imigracije na nezaposlenost često je pogrešno predstavljen. Kratkoročno, migranti uglavnom ne „uzimaju“ poslove domaćem stanovništvu, oni popunjavaju radna mesta koja lokalni radnici više ne žele da obavljaju po postojećim uslovima. Na duge staze, višak jeftine radne snage negativno utiče na plate i prava zaposlenih. Poslodavci nemaju motiv da poboljšaju uslove rada ako uvek postoji novi kontingent ljudi spremnih da rade više, za manje.
Radnička klasa odlazi u raj
Na problem „došljaka“ vešto se nadovezala veštačka inteligencija. „AI“ ne zamenjuje migrante, već domaću srednju klasu. Administracija, računovodstvo, analitika, delovi obrazovanja, medija i pravnih usluga gube značaj u obimu u kojem su postojali. Migranti preuzimaju fizički zahtevne poslove, algoritmi kancelarijske, dok mali broj visoko pozicioniranih ostaje netaknut. Između ta dva pola ostaje rastući broj formalno obrazovanih ljudi bez stabilne pozicije na tržištu rada. Tako nastaje dvostruki pritisak i plodno tlo za političku radikalizaciju, uz sveprisutni narativ „migranti napolje“.
Ako se ovi trendovi nastave, preseljavanje stanovništva postaće ne samo ekonomsko, već i bezbednosno i političko pitanje. U 2026. imigracija neće prestati, ali će nestati iluzija da se taj problem može ignorisati ili rešiti demagogijom i parolama.
Veštačka inteligencija se u javnosti i dalje tretira kao tehnološko pitanje, iako je njen stvarni domet duboko politički. Problem nije u njenom postojanju, već u tome ko odlučuje gde se primenjuje, koga zamenjuje i ko snosi posledice. U postojećem sistemu, dobit od automatizacije završava u privatnim rukama, dok rizik pogađa ostatak društva. Kompanije povećavaju produktivnost i profit, dok se društvo suočava sa nesigurnošću, prekvalifikacijama i rastućim nepoverenjem u institucije. Za razliku od prethodnih tehnoloških talasa, veštačka inteligencija ne zahteva masovno zapošljavanje novih radnika. Ona ne stvara novu srednju klasu, već racionalizuje postojeću. Upravo tu leži njena politička opasnost. Sistem koji je decenijama obećavao da će tržište rada apsorbovati nezaposlenost sada prvi put ostaje bez kredibilnog odgovora.
Istorijski, velike tehnološke promene donosile su strah i otpor, ali i novu ravnotežu. Industrijska revolucija razorila je stari svet zanatlija, ali je stvorila socijalnu državu i radno pravo. Kompjuterizacija je ugasila mnoga zanimanja, ali je stvorila novu srednju klasu. Veštačka inteligencija prvi put ne preuzima samo fizički rad, već i kognitivne zadatke, odlučivanje i analizu, i to brzinom koja ne ostavlja prostor za institucionalno prilagođavanje. Ako se ovi trendovi nastave, „AI“ neće proizvesti masovnu nezaposlenost u klasičnom smislu, ali će stvoriti masovnu nesigurnost.
Godina bez povratka – 2026.
Ako se sve ove teme posmatraju zajedno — izbori, imigracija, jačanje desnice, veštačka inteligencija i raspad tržišta rada — postaje jasno da će 2026, čak i bez velikih lomova, biti godina razotkrivanja i potvrda da se savremeni svet temeljno promenio. Moćnici će nastaviti da pune džepove, političari će kusati čorbu koju su sami zabiberili, dok će se obični ljudi prilagođavati novim uslovima. Jer, složićemo se, uvek može i gore.
Jačanje desnice u SAD i Evropi nije samo ideološki pomak, to je odgovor na društvo u kome raste nesigurnost, a opada poverenje. Konzervativci ne nude rešenja za strukturne probleme tržišta rada, imigracije i tehnologije, ali nude osećaj kontrole. Granice su vidljive, algoritmi nisu. Migranti imaju lice, sistem ga nema. Desnica ne mora da pobedi svuda da bi oblikovala politiku; dovoljno je da nametne teme i narativ koji potom preuzimaju i liberalnije vlade. Time se politički prostor dodatno sužava, a konflikt normalizuje kao način upravljanja društvom.
Godina 2026. jasno pokazuje da povratka na staro više nema. Pravac kretanja ostaje neizvestan, ali je vidljivo da su politički, ekonomski i društveni obrasci na kojima je počivala stabilnost iscrpljeni. Izbori će se održavati, vlasti će se menjati, a sistemi će nastaviti da funkcionišu, dok se prostor za stvarne odluke bude sužavao. Društva ulaze u fazu u kojoj se politika bavi posledicama, a ne uzrocima, i u kojoj za promišljena dugoročna rešenja više nema ni vremena ni političkog prostora. Mada, što rekosmo u prethodnom pasusu – uvek može i gore!
Piše: Dejan Krstić
