Srednjoškolci koji 2024/25. školske godine upišu deficitarna trogodišnja i četvorogodišnja zanimanja po dualnom modelu, od države će devet meseci dobijati „stimulans” od po 5.000 dinara. Za svaki dan proveden na praksi učenici bi trebalo od poslodavca da primaju 70 posto minimalne cene rada po satu.
Učenik može da izgubi ovu novčanu „podršku” ako neopravdano izostaje više od pet posto mesečnog fonda časova učenja kroz rad i ukoliko je neopravdano izostao više od deset posto fonda časova za prethodni period.
Pitali smo učenike trećeg razreda smera bravar-zavarivač Srednje stručne škole u Kragujevcu o učenju kroz rad. Jovan Lešnjak kaže da je praktičnu nastavu pohađao u kompaniji „Simens” i da po njihovom pozivu planira da odmah posle završetka škole počne tamo da radi. Na praksu ide tri puta nedeljno i, kako kaže, „solidno ga plaćaju”, a smena na praksi mu traje šest sati.
I Mihajlo Živić pohađa praksu u ovoj firmi i planira tamo da radi. Kaže da treba da im ponude ugovor o radu na tri do šest meseci, pa da vide „da li im se sviđaju”. Dopalo mu se učenje kroz rad, kaže da je ovo dobro zanimanje i da su uslovi dobri, a da se odlučio za smer bravar-zavarivač zato što voli taj posao.
Stefan Todorović praktično se obučava u firmi „Milanović”. Kaže da njegove radne obaveze zavise od plana i programa, ali da obično zavaruje, brusi i priprema materijal. Zadovoljan je poslom i u proseku dnevno radi pet-šest sati.
Model za stabilne sisteme
Dualno obrazovanje je metod koji uvodi privredu u školstvo i to nije ništa novo, po tom principu je osnovana Srednja stručna škola pre 170 godina, ali analizom upisa u srednje škole poslednjih godina beleži se znatan pad upisa na smerove dualnog obrazovanja. Direktor Srednje stručne škole u Kragujevcu Siniša Kojić kaže da je izazov sa kojim se sreće ovaj način obrazovanja zainteresovanost privrede, odnosno da li firme vide svoj interes za takav način rada. On navodi da privreda ima potrebu za radnom snagom, ali je pitanje da li su spremni da dve-tri godine čekaju da se stvori kadar za buduća vremena.
– To je razrađen model u Nemačkoj, Švajcarskoj i Austriji, gde je privreda mnogo stabilnija i gde su obrazovni i industrijski sistemi konstantni. Koncept je dobar, duboko verujem u to, kaže Kojić.
Škola „dolazi” do firmi tako što Privredna komora raspisuje poziv za kompanije koje žele da učestvuju u ovom načinu obrazovanja. Direktor Kojić kaže da je trenutno problem „papirologija” koja treba da se ispoštuje (elektronska prijava, upitnik sa podacima…), naročito kada su u pitanju mala i srednja preduzeća.
– Ranije smo imali mnogo učenika u servisima, sada ih nemamo na tim mestima, jer je zahtevno da servis koji ima vlasnika i jednog radnika omogući da neko od njih ode na obuku za mentora i da imaju obavezu da plaćaju učenika. Mislim da se plaćanje u ovom slučaju najmanje dovodi u pitanje, problematičnije su aktivnosti koje su neophodne da bi učenik otišao u malu kompaniju, tvrdi direktor.
Privredna komora i Ministarstvo prosvete obilaze objekat da vide da li ispunjava uslove bezbednosti i mogućnost za realizovanje nastavnog programa.
– Bezbednost je ključna stvar za obrazovanje i za bilo koji segment rada, ali treba da se napravi mehanizam u školi ili lokalnoj privrednoj komori koji će kompanijama administrativne zahteve da učini lakšim, sugeriše Kojić.
On kaže da škola ima komunikaciju sa raznim kompanijama, jer su imali praktičnu nastavu i pre ovog načina organizovanja. Neke od njih su „Siemens”, „Mind group”, „Unior Components”, „Wacker Neuson”, „Nikom auto”, „Blažeks”… Takođe, kaže da su nekada imali saradnju i sa „Gorenjem”, a da još uvek nemaju učenike na praksi u „Janfengu” jer treba da se doradi prostor u kome će učenici da borave. Što se tiče automobilske industrije, nadaju se da će „Stilantes” („Fijat”) ući u proces, jer je ova firma tražila određeni broj robotičara.
Kao drugi problem učenja kroz praksu direktor Kojić navodi pedagošku edukaciju mentora u firmama.
Povratna informacija od njih je često „učenik je dobar” ili „nije dobar”, što nije dovoljno, jer treba da se vidi šta to nedostaje u napredovanju učenika. On dodaje da su kroz razne projekte razvijali aplikacije za komunikaciju između kompanije i škole, ali da je to koncept koji ima dosta prostora za poboljšanje i da se radi na tome.
On još kaže da škola mora da ostane sa delom za radionice, kako bi se znanja i veštine koje se stiču u kompanijama ili one koje se ne savladaju, mogle da se nauče u školi, ali i zbog određenog broja đaka sa specifičnostima u razvoju. Svi profili u prvom razredu su na praksi u školi.
S obzirom da su u prvom razredu učenici još uvek deca, u školi se pripremaju za svet rada koji je ozbiljniji, organizovaniji i rizičniji.
Firma u koju učenici idu na praksu nema obavezu da ih po završetku školovanja zaposli. Kojić kaže da zakonodavac nije želeo da pravi obavezu da učenik mora da ostane u toj kompaniji, ali i da je to demotivišuće za privrednike.
Postoji mogućnost da kompanija napravi obligaciju sa učenikom, tako što će firma da stipendira učenika, a on ima obavezu da radi određeni broj godina shodno stipendiji.
S obzirom da ovakav način školovanja podrazumeva manje opšteobrazovanih predmeta, ako učenik želi da se „doškoluje” mora to da plati.
Varljivo tržište rada
Kako dualno obrazovanje izgleda u očima profesora pitali smo Milana Jevtića, profesora istorije u Srednjoj stručnoj školi i predsednika Unije sindikata prosvetnih radnika Kragujevca. On kaže da su „kreatori” dualnog koncepta obrazovanja kod nas gledali da obrazovanje prilagode trenutnom stanju, odnosno da ga prilagode aktuelnim zahtevima tržišta rada. Kada bi to bilo moguće, to bi bilo sasvim dobro. To podrazumeva da kada preduzeća uoče da im na tržištu nedostaje određeni profil, obrate se nadležnima, u ovom slučaju Ministarstvu prosvete i školama, koji treba da reaguju i već sledeće godine kroz proces dualnog obrazovanja obezbede kompaniji potreban kadar.
– Na žalost, tako nešto nije moguće. Kompanija uopšte ne mora da zaposli učenike koji su se u njoj školovali posle završetka obrazovanja. Obrazlažući potrebu za uvođenjem dualnog obrazovanja, vlast i samo Ministarstvo prosvete su navodili kako je za veliku nezaposlenost mladih u Srbiji krivo loše obrazovanje. Navodno, ima posla, ali nema odgovarajućih kvalifikovanih radnika, navodi Jevtić.
On kaže da su u opravdavanju ovakvog koncepta pomenuti i argumenti smanjenja troškova za državu, jer je dualna nastava mnogo jeftinija od klasične. Manje je nastave i više učeničkog rada koji sami svojim radom plaćaju školovanje.
Što se tiče toga koliko učenici zaista mogu da steknu znanje u ovakvom vidu nastave, profesor Jevtić kaže da učenici u zavisnosti od svojih interesovanja svakako ponešto i nauče na časovima praktične nastave i da je to manje-više individualno.
– Problem mogu biti očekivanja poslodavaca da se iz škole dobije potpuno formirani radnik, spreman da odmah uđe u proces rada, što nije moguće. Škola nije u stanju, a ne bi ni smela da se u potpunosti potčini tržištu, tvrdi naš sagovornik.
Kako su u dualnom obrazovanju prvenstveno deficitarna zanimanja, Jevtić kaže da je donekle tačna tvrdnja da učenici dualnih zanimanja brže pronalaze posao, ali da je to više individualni doživljaj jer nema istraživanja na tu temu.
– Treba imati u vidu činjenicu, da učenici koji završavaju trogodišnje dualne profile sada počinju svoj radni vek, a završiće ga u drugoj polovini 21. veka, odnosno posle 2070. godine. Hoće li do tada postojati zanimanje za koje su se školovali, postavlja pitanje Jevtić.
Na pitanje o odnosu poslodavca kaže da postoje propisi koji regulišu rad učenika, da su poslodavci u obavezi da imaju obučene radnike za rad sa njima, ali i da postoji problem da se obezbedi praksa za sve učenike. Tako u jednom odeljenju svega nekoliko učenika pohađa dualnu praksu, ostali obavljaju „starinsku” praktičnu nastavu.
S obzirom na to da profesor Jevtić predaje jedan od opšteobrazovnih predmeta, pitali smo ga kakvo je opšte obrazovanje učenika koji pohađaju ovu vrstu nastave?
– Opšteobrazovno znanje je upravo neophodno zbog celoživotnog učenja. Mnogo je važnije da svršeni srednjoškolci imaju razvijene generičke kompetencije (a ne samo set konkretnih, specifičnih operacija), jer će im upravo one omogućiti dalje školovanje, dokvalifikacije, prekvalifikacije, promenu zanimanja, kaže profesor.
On dodaje da svođenje obrazovanja na tri godine, i to više praktičnog nego umnog rada, uskraćuje učenicima značajne mogućnosti i da se „cementiraju” socijalne razlike, ali i da se ukida šansa velikom broju učenika iz porodica sa niskim socio-ekonomskim statusom da steknu kvalitetno obrazovanje, čak i kada poseduju kapacitete i motivaciju.
Što se tiče zloupotrebe rada učenika, kaže da sa pojedinačnim i konkretnim vidovima nije upoznat, ne trvdi da ih nema, ali da svakako ne predstavljaju neku masovniju pojavu.
Piše: Maja Đorđević
